Powered by VipTek

          Kanadska Volonterska Brigada


Ernesto “Che” Guevara


Kuba 27 Jul – 17 Avgust 2007























Radna akcija kanadske volonterske brigade u saradnji sa ICAP-om (kubanskim institutom za prijateljstva sa narodima)









Autor: Vanja Zakanji




Prošlo je malo više od godinu dana otkako sam prvi put pročitao članak o “revolucionarnom turizmu” na Kubi, na jednoj internet stranici. Govorilo se o grupi italijanskih levičara koji su otišli na Kubu kako bi naučili nešto više o kubanskoj revoluciji i prošli slavnim stazama kojima su prolazili Ernesto Čegevara i Fidel Kastro, dok su

rušili američki marionetski režim Ruben Fulgencia Batiste.


Cela priča me veoma zainteresovala i zagrijala da uradim nešto slično, pošto

sam odavno imao veliku želju da posetim Kubu. Nije prošlo mnogo dok nisam pronašao kanadski ogranak slične organizacije, volontersku brigadu Ernesto “Che Guevara”, preko stranice kanadsko-kubanske solidarnosti (www.canadiannetworkoncuba.ca).


Brigada u Kanadi postoji još od 1993 godine, i oformljena je početkom “posebnog perioda” (special period) u Kubi, kako bi pokazala solidarnost zemlji koja nasuprot svim teškoćama nastavlja da korača stazama revolucije i bori se za svoje pravo na slobodu i samo-opredelenje.


Odmah sam stupio u kontakt sa organizatorima brigade i dobio informacije o programu. Program je kombinacija dobrovoljnog rada u raznim oblastima kubanske industrije i vrlo informativnim predavanjima iz socijalne, političke, ekonomske i kulturne oblasti Kube. Brigada radi u saradnji sa gore pomenutim ICAP-om (kubanskim institutom za prijateljstva sa narodima), koji organizuje smeštaj, transportaciju, akcije i predavanja brigadirima.


Čekao sam par meseci dok ICAP nije dostavio detaljne informacije organizatorima u Kanadi o programu brigade, i registrovao se. Uzbuđenje je bilo neopisivo, jer sam želio da posetim Kubu još otkako sam prvi put čuo za kubansku revoluciju i Čegevaru u srednjoj školi. Iz tog perioda potiče i moj nadimak, Čegevanja (Cheguevanja). Ni sam neznam kako je do nadimka došlo, ali verovatno iza njegovog postojanja ima nekakav razlog, koji će mi se vremenom pojasniti.


Došao je i 27 Juli, i na međunarodnom aerodromu u Torontu našao sam se sa grupom brigadira, ljudi raznih doba i nacionalnosti, svima u cilju da iskažu solidarnost i nesebičnu pomoć jednoj od preostalih socijalističkih zemalja, koja kao sveća usred oluje, svim naporima nastoji da se ne ugasi i svojim plamenom osvetli put čovečanstvu. Krenili smo.

Dolazak






Nakon četiri i po sata leta, sletili smo na međunarodni aerodrom „Hose Marti” u Havani. Bio je to splet osećaja uzbuđenja, radosti, umora  ali i energije i volje da što više osetimo Kubu, njenu kulturu, njene ideale, njene ljude i njihov način života.












































Dok smo izlazili iz aviona, osetio sam veliku vlagu u zraku. Temperatura je bila oko 25 stepeni celzijusa a ja sam se pitao kolika je tek preko dana ako je preko noći ovako visoka. Ubrzo smo svi počeli da se znojimo od sparine, pošto smo svi uglavnom navikli na suhu kanadsku klimu. Dok smo prolazili hodnicima koji su nas vodili ka carini, primetio sam da iznutra odavno ništa nije renovirano. Posle sam shvatio da je tako u većini ustanova na Kubi zbog trenutne ekonomske situacije. Važno im je bilo da ustanova funkcioniše, a njen izgled manje više.

Dok smo prolazili kroz hodnike aerodroma, svuda naokolo stajali su radnici da nas pozdrave i pokažu put ka carini. Svi su bili vedri, veseli i veoma opušteni. Carinsku kontrolu smo svi veoma brzo prošli bez ikakvih problema. U pasoše nam nisu udarili pečate, već su nam dali vizu na posebnom papiru koji ćemo morati vratiti pri izlasku iz zemlje. Koliko sam čuo, na ovaj korak se Kuba odlučila kako bi zaštitila privatnost turista, pogotovo američkih, zbog zabrane putovanja na Kubu koju forsira američka vlada, jer bih se protiv njih u Americi vodio krivični postupak u slučaju da budu uhvaćeni sa nekim dokazom da su posetili Kubu. Čudan zakon za jednu Ameriku kojoj su usta puna “demokracije” koju “širi” na sve strane.


Kad smo se svi skupili posle prolaska kroz carinu, vodiči su nam predložili da razmenimo pare da imamo za naredna dva dana, pošto menjačnice i banke nerade preko vikenda, osim na aerodromu. Na Kubi postoje dve valute, konvertabilni i nacionalni pesos. Konvertabilni pesos je uveden kako bi zamenio američki dolar koji je bio u opticaju sve do 2004 godine. Od 2004 godine, za razmenu američkog dolara naplaćuje se i usluga od 10%, što je više kao kazna na koju se Kubanska vlada odlučila kako bi uzvratila udarac američkoj ekonomskoj blokadi i nepravednoj politici američke administracije prema Kubi. Radi boljeg orijentisanja, jedan konvertabilni peso vredi 25 nacionalnih pesosa, a kurs za razmenu kanadskog dolara za konvertabilni peso je bio čini mi se 0.95 CUC (konvertabilnih pesosa). U budućnosti, Kuba će da eliminiše jednu od valuta.
















































Većina nas je razmenila nešto para, i ubrzo posle toga su stigli i autobusi koji će da nas voze u CIJAM kamp (Camp International Julio Antonio Mella), u koji većina međunarodnih brigada biva smeštena prvu noć. Neke brigade drugi dan nastave put do svog odredišta, dok je nekima čitav program baziran u CIJAM kampu. Kamp nosi ime Julia Antonia Melle, jednog od osnivača komunističke partije Kube, koji je zbog revolucionarnih aktivnosti proteran u Meksiko od strane diktatora Gerarda Machanda, gde biva ubijen 1929 godine zbog pokušaja organizovanja puča protiv Machandove diktature na Kubi.


CIJAM kamp se nalazi oko 40km izvan Havane. Dok smo izlazili iz Havane, primetio sam da je gradsko osvetlenje veoma slabo zbog štednje električne energije. Grad Havana zapravo nije u istoimenoj provinciji, pošto ima poseban status i broji se u neku ruku kao jedna od provincija na Kubi. Vožnja do kampa je trajala nekih četrdesetak minuta. Tokom vožnje sam primetio da skoro ni nema auta na cesti, osim nekih službenih vozila, milicije, taksija itd. Tu i tamo sretali smo auto-stopere koji su

držali par papirnatih novčanica u ruci, kako bi zaustavili nekoga da ih pokupi. Stopiranje je vrlo često u Kubi, pošto večina ljudi nemože da priušti da kupi međugradsku kartu.


























































Stigli smo u CIJAM kamp negde oko tri ujutru. Čekalo nas je osoblje zaduženo za održavanje i kordinaciju kampa, koje nam je otključalo barake u kojima ćemo da provedemo noć. U svakoj baraci su se nalazila po 4 kreveta na sprat, tako da nas je spavalo po 8 u jednoj baraci. Imali smo ventilator nad vratima koji je koliko toliko održavao cirkulaciju zraka, pošto je bilo užasno sparno i vlažno. Dok smo se smestili, izašli smo malo pred baraku da se upoznamo sa brigadirima iz Vankuvera koji su stigli 2 dana prije nas. Sa njima je bio i Ernesto, jedan od vodiča brigade koji nam je prišao i rekao “I just want to say one thing, Viva Fidel! ”. Svi uzvikošmo “Viva”, I posle toga krenusmo na spavanje.



































































U 8 sati ujutru, probudila nas je Guantanamera na razglasu kampa. Ustali smo i krenuli ka kuhinji na doručak. Čekala nas je zemička namazana margarinom, i šolja soka od grejpfruta. To jutro smo se upoznali sa 14 brigadira iz Gke koji su nam se pridružili u aktivnostima tokom boravka na Kubi. Grci su u većini bili članovi Youth Communist League (Omladinske Komunističke Lige), dok su par njih bili članovi Komunističke Partije Grčke (KKE). Svi su uglavnom bili rodom iz Soluna. Ubrzo posle toga smo imali i prvi sastanak brigade i zvaničnu dobrodošlicu u kamp. Upoznali smo predstavnike ICAP-a, prevodioce Fernanda, Mariju Elenu, i Isusa. Tu su nam podelili majice sa simbolom brigade i parolom za oslobađenje petorice kubanaca, slučajem poznatim u svetu kao Free the Cuban Five. Nešto više o tome ću govoriti posle.






































Ubrzo nakon toga smo se ukrcali u autobuse i krenuli za provinciju i istoimeni grad, Ciego de Avilu, koji se nalazi na oko 6 sati vožnje od CIJAM kampa. Provincija se nalazi tačno u središtu Kube, a grad je smešten u južnom delu provincije. Vozili smo se glavnim autoputem koji prolazi kroz središte Kube.  Uz put smo retko sretali vozila, a ona koja smo sreli bila su uglavnom službena vozila, i vozila taksi službe. Po sećanju, jedan litar goriva je iznosio oko 1.60 CUC (konvertibilnih pesosa), što je jedan od razloga zašto nikoga nema pa putu. Drugi razlog je to što veoma mali broj Kubanaca ima auto, ali u drugu ruku, ne proizvodi se toliko štetnih plinova, što doprinosi zdravlju stanovnika i očuvanju životne sredine.






































Ciego de Avila


Stigli smo u Ciego de Avilu negde oko 19:00 u subotu uveče. Autobus je stao pred atletsku školu EIDE Provincial Marina Samuel Noble. To je kompleks od 3 zgrade sa po 4 sprata, koji može da primi oko 400 ljudi a poseduje i kuhinju, veliko predvorje, teren za košarku, odbojku i fudbal. Bilo je oblačno i tmurno, kiša samo što je stala pred naš dolazak. Na ulazu u centar nas je čekalo osoblje škole i provincijski predstavnik ICAP-a, Rejmundo. Ubrzo su nas odveli u sobe. Ženski dio brigade bio je smešten na drugi sprat zgrade u sredini kompleksa, a muškarci odma sprat iznad njih.


Svaki sprat ima po 3 sobe, koje primaju po 20 ljudi. U sobama se nalazi po 10 kreveta na sprat. Srećon, imali smo klima uređaj što nam je mnogo značilo u svoj onoj sparini. Nije bilo stakala na prozorima, već metalne šalokatre, verovatno zbog čestih vremenskih nepogoda u Kubi.  U sobi u kojoj sam bio, bili su i brigadiri iz Grčke i jos 2 prijatelja iz Kanade. Čim smo se smestili, sišli smo u kuhinju na prvu večeru.







































Večera je služena u vojnim metalnim tacnama. Stajali smo u redu pred stolom za serviranje, iza kojeg su stajale 4 kuharice. Svaka od njih nam je po nešto stavila na tacnu. Te večeri na repertoaru je bila skuhana bela riža, gra (čorbast kao naš), i čini mi se pire od neke vrste ne-slatke banane. Bilo je i nešto mesa, samo se nesećam.

Uglavnom od mesa smo imali piletinu, ribu, nekad hrenovke a nekad salamu. Ručak i večera su bili vrlo slični, i sastojali su se od mešavine riže, graha, krompir paprikaša, barenih mahuna, i jedne vrste mesa. Kruva smo jako retko dobili. Nekad su nam dali tost ili krakere uz grah, al obično ga nije bilo. Za desert smo uglavnom imali banane, ananas a i mango, koji niko neće zaboraviti zbog efikasnosti u brzom čišćenju probavnog trakta! Začuđujuće mi je bilo to, da su nekad napravili pire od manga, i u njega stavili komad tvrdog sira, što smo nekad dobijali za desert. Ta kombinacija je bila ubistvena za naš organizam, dok se nismo navikli, naravno.


Posle večere smo se uglavnom skupljali u predvorju između zgrada, gde smo imali Dj-a, koji je puštao muziku svako veče do 23:30. Vrtilo se sve od kubanske salse, regetona, r’n’b-a, engleskog hip hopa, tehna itd. Kad je muzika prestala, nas dvadesetak je svako veče ostajalo do 1-2 ujutru diskutujući o raznim temama, pevajući pesme iz zemalja iz kojih vodimo poreklo, igrajući domine, i sve to uz čašicu kubanskog Havana Club ruma. Što se tiče pesme, Grci su bili najaktivniji pošto su uvek imali na repertoaru neku od partijskih pesama ili neke iz vremena civilnog rata u Grčkoj. Stalno su bili zajedno, i u početku je bilo teško ući među njih i bolje ih upoznati. Tek kad sam

im rekao da sam poreklom iz bivše Jugoslavije onda su me bolje prihvatili. Počeli su mi pričati o aktivnostima i radu komunističke partije Grčke i malo o istoriji partije i kroz šta je partija prošla tokom civilnog rata u Grčkoj. Pitali su me da im pričam o istoriji Jugoslavije, pošto su imali samo površno znanje. Oni su smatrali SFRJ kao zemlju koja je stala na stranu zapada, zemlju koja se odrekla revolucije, prvenstveno zbog Titove odkule da prestane podržavati Grčke komuniste 1949 godine, i zabrani im da prelaze

granicu u FNRJ odakle su se reorganizovali i pripremali za daljnju borbu. Rekao sam im da je bilo tu puno pogrešnih odluka i postupaka u SFRJ ali i nama je neko krojio kapu kao i Grcima, tako da smo i mi postojali kao zemlja dok nam nije isteko rok trajanja. Za sve nas tu postoji neki svetski krojač koji marljivo radi 100 godina unapred, a verovatno

i više. Posle ovakvih diskusija duboko u noć, odlazili smo na spavanje, pošto smo ostajali bez tema ili postali preumorni da pričamo.


Svako jutro tačno u 7 sati nas je na razglasu budila instrumentalna verzija Guantanamere. Posle nje su usledile 2-3 laganije pesme, uz koje smo se svi još izležavali sve do poslednjih nota, što bi značilo da imamo još nekih 30 minuta da se spremimo, siđemo na doručak, nabrzinu ga pojedemo i počnemo da se ukrcavamo u autobuse koji nas voze na posao. Obično sam se budio 5 minuta prije muzike, pošto me je počela nervirati nakon nekoliko dana. Uglavnom su do 7:30 svi sišli na doručak, koji

se uglavnom sastojao od jaja (kuvanih, na oko ili kao kajganu), zemičke, jogurta ili soka. Količina hrane nam se u početku činila mala, ali smo videli da nam taman toliko energije treba za 3-4 sata rada, da izdržimo do ručka.


U 8 sati smo već svi bili u autobusima, i bili spremni za polazak na radno mesto. Vožnja do mesta gde smo radili je trajala nekih 10tak minuta. Pomagali smo u izgradnji škole za decu sa oslabljenim vidom i slepu decu. Provincija Ciego de Avila je dala materijal za izgradnju škole na zemljištu već postojećeg objekta koji se također renovirao. Čim smo stigli, uglavnom smo se podelili u 2-3 radne grupe pošto nije bilo

dovoljno posla za 60 nas u jednoj oblasti. Neki su bili zaduženi za renoviranje postojećih prostorija tako što su špaklama skidali staru farbu sa zidova i pomagalo molerima, dok su ostali uglavnom radili sa ostalim građevinskim radnicima u izgradnji novog objekta. Ravnali smo zemlju, kopali kanale za postavljanje zidova, prebacivali blokove i

armaturu, i prebacivali šljunak gde je trebalo.


Grci su se najviše istakli kao udarnici. Bili su vrlo organizovani, pod komandom Evangelije koja ih je sve držala u taktu. Bilo je pravo zadovoljstvo raditi sa njima a i sa ostalim brigadirima, pošto nikome ništa nije bilo teško jer su svi radili sa toliko volje i želje da pomognu Kubi, i pokazali su da su svesniji kao ljudi i da je moguće menjati svet oko nas ako se svi ljudi voljno tome priključe. Kao što je Čegevara rekao „Dobrovoljni rad je škola koja stvara svest“.











































Na gradilištu smo uglavnom radili od 8 do 11, nekad i duže, ali smo uglavnom prije 12 uvek bili nazad u kampu. Ručak je služen u 12:30, i onda smo do 14:00 imali slobodno. Od 14:00 pa negde do 17:00 smo uglavnom imali predavanja na osnovu sledećih tema:  trenuta ekonomska situacija na Kubi,  demokratski sistem Kube,

zdravstvo i ljudska prava na Kubi, a jedan sastanak je bio sa predstavnicima Youth communist league (lige mladih komunista) sa fakulteta u Ciego de Avili, dok je drugi bio sa predstavnicama federacije žena Kube. Sad ću malo detaljnije da opišem sadržaj svakog sastanka.


Trenutna ekonomska situacija na Kubi


Predavanje je održao Francisco Corrdes, professor ekonomije pri provincijskom ogranku komunističke partije Kube, za ideološko obrazovanje.


Evo nekih statističkih podataka iznetih početkom sastanka:


Kuba ima populaciju od 11 239 000 ljudi


Naseljenost je 100 ljudi po 1 kvadratnom kilometru


Natalitet -0,4 % i opada


Prosečni životni vek je 77 godina


Mortalitet novorođenčadi je je 5,3/1000


Prosečna starost građana je 37 godina


Pošto je Kuba izgubila trgovinskog partnera raspadom socijalističkog bloka 1991

godine, njena kupovna moć je oslabila za 65%. Do tog vremena 63% hrane je uvoženo. Kuba je morala da se orijentiše na saradnju sa kapitalističkim zemljama da bi mogla da zameni izgubljeno socijalističko tržište. 1993 godina je bila najgora godina kubanske revolucije, i zbog velike krize proglašen je “special period“ (posebni period), kako bi se Kuba vratila na noge i spasila i održala kubanska revolucija.


Plan je bio da se razviju najvažniji sektori kubanske ekonomije, kako bi se smanjio uvoz zbog trenutne krize i manjka deviza za trgovinu. Podstaknuta je proizvodnja hrane i

neke besplatne usluge su ukinute. Predstavljeno je i samozaposlenje koje bi malo smanjilo državni trošak. 2006 godine na Kubi je bilo 161 000 samozaposlenih radnika (5,8% radne snage). Tokom reforme zemljišta, poljoprivrednicima je data zemlja da gaje duvan.


Svaki zemljoradnik je imao pravo da dobije 67 hektara zemlje za obradu. Postojala je mogućnost udruživanja u zemljoradničke zadruge, koje koriste zajedničku mašineriju za obradu zemlje radi manjeg troška, a bilo je takođe i zemljoradnika koji su ostali van zadruga.

Podstaknuta je također domaća proizvodnja riže, radi velike količine uvoza koji je oko

500 000 tona godišnje. Takođe je podstaknuta domaća proizvodnja mleka.


Veliki broj ljudi je počeo da se bavi ugostiteljstvom i da izdaje sobe turistima. Porodicama je bilo dozvoljeno da otvaraju restorane u svojim domovima, ali im nije bilo dozvoljeno da zapošljavaju druge radnike. Svako je morao da živi od svog rada.


Primetio sam da veliki broj samozaposlenih radnika pravi suvenire za turiste koji se masovno prodaju širom Kube. Tokom posete Santa Klari, u centralnom trgu sam baš kupio par slika od lokalnog umetnika koji ih je prodavao. Cene slika su bile dosta visoke gledajući na prosečnu zaradu radnika koji radi u državnoj firmi. Jedna mala slika koštala je oko 10 CUC (konvertabilnih  pesosa), a prosečna plata u kubi je iznosila izmedju 10 do 25 CUC, što znači da samozaposleni radnici mogu mnogo više da zarade naspram radnika koji rade u državnim firmama. Nemam potpuno tačne informacije ali sam čuo da su jako visoki porezi samozaposlenima, kako bi se odžala mala klasna razlika između dve grupe radnika. Kuba je bila primorana da modifikuje dosadašnje ekonomske

principe kako bi spasila revoluciju i ostala na svom putu po svaku cenu, kako bi izbegla propast i okupaciju od strane Amerike, da nebi prošla kao neke zemlje bivšeg istočnog bloka.





Posle preduzetih mera, ekonomija je lagano počela da se oporavlja.


Od 1994 do 2000 godine je bio manji rast a od 2000 do 2006 godine se povecao. Nacionalni dohodak 2006 godine je porastao za 12%.

Kuba je takođe sprovela zajedničke pothvate u eksploataciji svojih ruda (kobalta i nikla) sa kanadskom firmom Sherritt. Nikal vredi od 60 000$ do 70 000$ po toni na međunarodnom tržištu, i Kuba stvara više profita izvodzom nikla i nafte, nego kroz turističku industriju.


Tokom „posebnog perioda“ u Kubi, nijedna škola nije bila zatvorena niti je ijedan radnik poslan kući bez hrane, koja je bila prioritet tokom kriznog perioda. Dobrovoljni rad je podstican od strane države, kako bi pomogao da se reši problem stambenog pitanja velikog broja ljudi. Dobrovoljni rad naroda Kube je bio važan deo rešavanja ekonomskih i socijalnih problema tokom kriznog vremena. Tokom 1993 godine, crno tržište je dominiralo 63% ekonomije. Samozapošljavanje radnika je delomično rešilo problem crnog tržišta.

Najviše trgovine Kuba ima sa Latino-Američkim zemljama(oko 50%)


Venecuelom 21%


Evropskim državama 29%


Azijskim zemljama 19%


Afričkim zemljama 2%





Preko 80% Kubanaca su vlasnici svojih kuća. Firma koja zapošljava radnika obezbeđuje stambeni objekat, koji radnik otplaćuje tokom 20 godina, da bi objekat prešao u vlasništvo radnika nakon tog vremena.


Kubi je prioritet socijalna zaštita njenih stanovnika, i kao primer toga su besplatno školstvo i zdravstvo. Kuba je jedna od retkih zemalja u kojima droga, oružje i mafija ne predstavljaju problem u zajednici. Sigurnost građana je stavljena na prvo mesto a moralne i patriotske vrednosti su važni aduti u očuvanju te sigurnosti. Nezaposlenost je vrlo mala, pošto država zapošljava većinu radne snage. Primer ovoga sam lično video u jednoj maloj kafani gde se bukvalno služila samo kafa, u kojoj je bilo oko osam manjih stolova, a usluge je vršilo oko 5 radnika. Takođe tokom posete muzeju u Ciego de Avili, stajala je po jedna radnica na svakom uglu. Plate su određivane po proceni koliko

radnik doprinosi zajednici. Građevinski radnik recimo zarađuje oko 200-250 nacionalnih pesosa, prevodilac oko 350, dok doktori zarađuju oko 500-600 pesosa. Kubanci nemogu da si priušte puno stvari uvezenih sa međunarodnog tržišta, posto za ta dobra plaćaju i međunarodne cene (elektroniku, automobile itd), ali šta god je proizvedeno u

Kubi, dostupno im je po veoma niskim cenama, prilagođenim njihovim platama. Recimo, cena za potrošnju vode, po primeru jedne radnice sa kojom sam pričao, je za nju bila

oko 5 nacionalnih pesosa mesečno dok je struja bila oko 100 do 150 nacionalnih pesosa. Radnici koji još uvek otplaćuju objekat u kojem žive, plaćaju mesečnu ratu proporcionalnu po iznosu plate koju primaju(prosecna cifra koju smo dobili je oko 13 nacionalnih pesosa mesečno), dok oni što su otplatili, plaćaju 20 nacionalnih pesosa mesečno porez na imovinu. Uglavnom iznos rate ne preopterećuje radnika toliko, i ostavlja mu većinu plate da sa njom raspolaže.


Kuba je pokazala da je drugačiji, bolji svet moguć, orijentisan ka poboljšanju životnih uslova i razvitku svih stanovnika,  u kome je briga o čoveku na prvom mestu. Kuba nastoji da bude inspiracija drugim zemljama kroz svoju revoluciju, “koja nije savršena, ali čiji su rezultati bolji nego rezultati nekih drugih društvenih poredaka“ po rečima profesora Franciska.



Lekcija o demokratskom sistemu Kube


Predavanje  su odžali Carmen Melina i Thomas Alvares, članovi provincijskog ogranka komunističke partije Kube.


Na početku predavanja su nam ukratko opisali istoriju Kube od Španske i Američke kolonije do slobodne zemlje.


Kuba 1902 godine postaje nezavisna, nakon američko-španskog rata, mada je ta nezavisnost bila samo prividna. Amerika se i dalje mešala u kubansku politiku sve do

„agrarno/anti-imperijalističke revolucije“ 1959 godine, koja je konačno dala vlast u ruke kubanskom narodu.


Komunistička partija Kube je od početka revolucije imala važnu ulogu u podizanju svesti kubanskog naroda i njihovom ujedinjenju, jer Kuba može ostati nezavisna i slobodna samo ako nastavi putem socijalističke revolucije.


Članak 5 kubanskog ustava glasi: Komunistička partija Kube, sledbenica ideja Martija i Marksizma-Lenjinizma, organizovana prethodnica kubanske nacije, je vodeća sila zajednice i države, koja organizuje i usmerava zajednički trud ka stvaranju socijalizma i progresa u komunističku zajednicu.


U interesu KPK je da narod bude glavni pobornik revolucije, jer nepostoji narodna vlast bez učešća naroda.


KPK u svom sastavu ima par organizacija kao: Liga mlagih komunista, Organizacija pionira Kube, Federacija kubanskih žena, Liga za odbranu revolucije, Udruženje kubanskih boraca, Udruženje radnika Kube, itd.


Izborni sistem Kube je rezultat napora kubanske revolucije i ima autentičan kubanski karakter. Kuba se zasniva na demokratskom centralizmu.


Pravo glasa ima svaka osoba sa 16 ili više godina, dok kandidat za izbore mora da ima najmanje 18 godina. Kandidati (opštinskih izbora) su uglavnom predloženi na sastancima opštinskih saveza, na osnovu mišljenja glasačkog tela, koje predlaže od 2 do 8 kandidata. Kriterijumi po kojima kandidati bivaju predloženi jesu: njihov ugled, koji steču kroz aktivno učestvovanje u funkcionisanju okruga u kojem žive, karakteristike humanosti i dobrovoljnog rada, progresivne ideje koje bi rešile neke od problema koji obuhvataju užu i širu okolinu, i karakteristike revolucionarne misli i borbe za socijalnu pravdu.

Kandidati ne sprovode kampanje, već postoji kandidaciona komisija, koja na osnovu gore navedenih kriterijuma (uglavnom u pisanoj formi, u vidu C.V-a) donosi odluku da li će dopustiti kandidatu da izadje na opštinske izbore ili ne. Komunistička partija ne nominuje kandidate, već ih narod sam predlaže.


Proces je sličan i za provincijske i federalne izbore.


Izbori na nivou provincije su svake dve i po godine, a generalni izbori su svakih 5 godina.


U narodnoj skupštini postoji 609 mesta, od kojih oko 50% popunjavaju predstavnici raznih gore navedenih organizacija pod Komunističkom partijom Kube, dok drugih 50% dolazi direktno iz predstavnika naroda.

Od 609 članova narodne skupštine, samo 67 su članovi Komunističke partije Kube. Kuba ne podržava višestranački sistem, već podržava progresivnu konstruktivnu kritiku

društva koje se bori za unapređenje čoveka i poboljšanje njegovih životnih uslova, i

usklađivanje njegovog života sa okolinom u kojoj živi, jer čovek treba da bude svestan da je ovom svetu potreban novi način razmišljanja, pošto su stari doveli svet do ove krize u kojoj je danas.


U Kubi se svaki zakon bazira na principu očuvanja revolucije, jer kršenjem tih principa, Kuba gubi nezavisnost i pravo na samo-opredelenje u ekonomsko-političkom smislu, jer je u protivnom čeka sudbina zemalja Istočne Evrope, i ubrzo će da postane još jedna od kolonija Amerike, i drugih kapitalističkih zemalja, koje jedva čekaju otvaranje „novog tržišta“.


Ma koliko god kritika biva upućeno na račun Kube, kubanski narod uživa veoma visok nivo slobode i mira. Miliciju sam retko sretao osim u bankama, ponekad na ulici i uglavnom kad smo autobusima išli van gradova pa je prošao po koji saobraćajac. Tokom večeri, centralni trgovi u gradovima su puni ljudi svih dobi. Deca su se vozila biciklima i trčala unaokolo, sama, bez prisustva roditelja u 11 sati uveče, kad smo mi išli u diskoteku sa kubanskim studentima. Kao što sam rekao, kubanci su inače najopuštenija nacija koju sam do sada sreo, i za tri nedelje provedene u Kubi, nisam video niti jedan konflikt među njima, niti jednu tuču ili prepirku. Nijedan čovek nije

savršen, i neželim da ovo zvuči kao preuveličavanje, ali stvarno mi se čini da su kubanci svesniji kao narod.




Lekcija o zdravstvu na Kubi


Povodom ovog predavanja, posetili smo lokalnu bolnicu u Ciego de Avili, koja je takođe bila i stanica prve pomoći. Predavanje su nam održali doktor i doktorka kojima nismo stigli da upamtimo imena.



















































Struktura zdravstvenog sistema Kube


Primarni nivo obuhvata generalne zdravstvene klinike na nivou opštine


Sekundarni nivo   obuhvata zdravstvene objekte u većim gradovima, za potrebe bolničkog lečenja pacijenata


Tercijarni nivo – obuhvata speijcalizovane zdravstvene objekte za pacijente kojima je potrebna posebna pažnja

Postoji nacionalni institut za svaki od nivoa zdravstvenog sistema.


Zdravstvo je besplatno i dostupno svoj populaciji Kube i zasniva se na preventativnim merama koje svaki doktor mora preduzeti u okrugu koji je pod njegovim nadzorom.

Svaki doktor pod svojom odgovornošću ima određen broj pacijenata o kojima vodi brigu, i dužan ih je posećivati i proveravati njihovo zdravstveno stanje kako bi se preduhitrio bilo kakav mogući nadolazeći problem u njihovom zdravlju. Na ovaj način se sprečavaju razna obolenja, štedi se novac iz državne kase koji bi bio utrošen za lečenje svih preduhitrenih obolenja, a i generalno zdravstveno stanje nacije je na višem nivou.


Svi doktori su dužni da polože Hipokratovu zakletvu a takođe i zakletvu organizovanom društvenom sistemu i potrebama zajednice u kojoj žive,kao i ostatku sveta kada za to stigne poziv.


Da se Kuba pridržava ovih zakletvi, dokazala je primerom svojih 32 000 doktora koji dobrovoljno rade na davanju zdravstvenih usluga u 72 zemlje takozvanog „trećeg sveta“.


Kuba je uspostavila programe sa više zemalja Južne Amerike i Azije, kroz koje pruža besplatnu zdravstvenu pomoć siromašnom stanovništvu. Jedan od primera je

„Operacija Čudo“ (Operation Miracle), koja je do sada vratila vid oko 862 000 ljudi u zemljama kao što su Venecuela, Ekvador, Bolivija, Nikaragva itd. Program je zasnovan na dogovoru između Venecuele i Kube, da u narednih 10 godina vrate vid 6 miliona ljudi, i finansiran je od strane Venecuele, od novca stečenog izvozom nafte, dok Kuba obezbeđuje doktore i neka tehnička sredstva.


Niko od kubanskih stanovnika ne plaća za zdravstveno osiguranje. Ono je finansirano iz državnog budžeta, sa novcem stečenim iz raznih grana kubanske industrije (turizma, izvoza ruda, trgovine itd). Čak su i plastične operacije besplatne, samo ovu vrstu usluga koristi jako mali broj ljudi pošto kubanci vole prirodne lepote čoveka, bar su nam tako rekli.


U slučaju bolničkog lečenja deteta, majka ima puno pravo na besplatan smeštaj i hranu u bolnici, dok njeno dete nebude pušteno iz bolnice. Federacija žena Kube insistirala je da se ovo pravo da i očevima kako bi bili ravnopravni u svakom pogledu.


Orijentalna, i sve druge vrste medicina koje su bazirane na prirodnim lekovima su sastavni dio zdravstva u Kubi, koje koristi znanja svih naroda sveta kako bi omogućilo pružanje što potpunije zdravstvene zaštite. Svaki dom zdravlja na Kubi sada u sastavu ima i kliniku za akupunkturu.

Prosečno vreme da osoba bude primljena u stanici hitne pomoći je 20 do 30 minuta i nakon toga doktor uspostavi dijagnozu i donese odluku po pitanju kakva daljnja nega je potrebna pacijentu. U Kanadi smo imali prilike da čekamo po 5 sati da bih videli doktora, da nam uspostavi dijagnozu. Čudno je to da jedna napredna kapitalistčka zemlja kao Kanada ima toliko nedostataka u zdravstvenom sistemu, a toliko novca da je prošle godine svaki čovek u provinciji u kojoj živim dobio ček od vlade na 400$ za trošenje,

kao poklon. Pitam se baš šta jednoj vladi treba da bude prioritet???









Sastanak sa članicama federacije žena Kube


Federacija žena Kube formirana je 23.8 1960 godine, kao organizacija koja će da se

bori za prava žena na Kubi. Ideju za formiranje ove organizacije predstavio je lično Fidel

Kastro.


Za precednicu federacije izabrana je Vilma Espin, poznata kubanska revolucionarka koja je aktivno učestvovala u pokretu „26 Juli“, čiji je cilj bio svrgavanje vlade Fulgencia Batiste. Vilma je preminula ove godine ali je iza sebe ostavila važnu bazu na kojoj nove generacije treba da nastave da izgrađuju ravnopravno i humano društvo.

Pravo za članstvo u federaciji imaju sve osobe ženskog pola od 14 godina i starije. Princip na kojem se zasniva federacija jeste izjednačavanje uticaja žena sa uticajem

muškaraca u društvu kroz političko, kulturno i socijalno delovanje.


Ciljevi federacije su:


Sloga i zajednička akcija svih žena


Svest o sastavu i funkcionisanju kubanske zajednice


Demokracija


Što veće učestvovanje žena u kubanskom društvu


Federaciju finansiraju njeni članovi, kroz plaćanje mesečne članarine.


Ne postoje odvojene feminističke grupe u kubi, van federacije žena Kube, koja je jedina zvanična organizacija koja se bori za ženska prava, mada u njenom sastavu postoje manje sekcije, kao udruženje žena socijalnih radnica, i „Kuće Žena“.

„Kuće žena“ se bave pružanjem saveta i pomoći ženama koje su slučajevi zlostavljanja u svojim domaćinstvima. Organizovani su i programi u kojima mogu da učestvuju muškarci i žene, u čijim brakovima je došlo do problema, kako bi se oni rešili i sprečili u budućnosti. U slučaju da se problem ponavlja, ili ako je previše ozbiljan, slučaj može da bude prijavljen sudu.


Stopa prostitucije je vrlo  niska u Kubi (0,0001%). Postoje programi za obrazovanje i pomoc prostitutki kako bi mogle da si nadju pristojan posao.


Cilj federacije žena Kube je da žene u društvu i zajednici idu u korak sa muškarcima, a ne iza niti ispred njih, pošto je cilj razvitak ravnopravne zajednice u kojoj žene neće biti ponižavane u bilo kojem slučaju, i učestvovaće u izgradnji novog društva zajedno sa mučkarcima.


Žene imaju zagarantovana jednaka ustavna prava kao i muškarci u ekonomskim, političkim, kulturnim i socijalnim delatnostima u društvu


Neki od problema sa kojima se žene u Kubi susreću su ostatci nekih stereotipa iz mentaliteta ljudi prije kubanske revolucije, koje one nastoje da iskorene i uspostave ravnopravnost između dva pola u zajednici koje je žena sastavni dio, gde se njen rad i mišljenje uvažava isto kao rad i mišljenje muškarca.


U Kubi nigde nemogu da se kupe pornografski magazini koji su zakonom zabranjeni, pošto većinom ponižavaju žene.


Kuba je jedna od malo zemlja na svetu u kojoj žene zauzimaju velik broj mesta u narodnoj skupštini, čak 35,9 %.


Po svemu onome što sam video u Kubi, mogu samo da kažem da je veoma moralna zemlja koja nastoji dati jednaku šansu za razvitak svakoj osobi, i sa tim dati primer ostatku sveta da je bolje i ravnopravnije društvo moguće, i da kapitalizam nije zadnja stanica razvitka ljudskog društva.


Sastanak sa komitetom lige mladih komunista u Ciego de

Avili


Liga mladih komunista je osnovana 1970 godine, kako bi predvodila omladinu u srednjim školama i fakultetima i učila ih o principima i načelima kubanske revolucije, i održala ih na revolucionarnom putu.


Pravo na članstvo koje je besplatno, imaju svi studenti od 15 do 30 godina. U provinciji

Ciego de Avila, članstvo u LMK ima 24 000 studenata, što je oko 41,4% studenata

srednjih škola i fakulteta. Nažalost nisam prikupio podatke o članstvu na nacionalnom nivou.


Jedan od načina na koji LMK podiže svest omladine  je kroz „bitke ideja“ (battle of ideas), koje je Fidel Kastro predložio kao način održanja omladine na revolucionarnoj stazi. Diskutuje se o razno raznim temama iz politike, ekonomije, kulture i društva, kako bi se u omladini razvila svest zašto je važno za Kubu da nastavi putem kojim je do sada išla.


Postavio sam pitanje na sastanku sa ligom o tome kako se suočava sa problemom materijalizma kod mladih, koji sve više i više dolaze u kontakt sa turistima i vide njihove mobilne telefone, laptope, mp3 plejere, skupu odeću itd, tj na koji način prilaze tom problemu kako bi objasnili omladini zašto oni to nemogu da si priušte?


Odgovorili su mi kako oni stalno uče omladinu kako novac nije sve u životu, već je važna ideja i princip po kojem čovek živi. Kubanci nemogu da si priušte sve igračke moderne tehnologije, ali zato je njihova zajednica i njihovo društvo humanije i više gleda na potrebe čoveka, i bazira sve zakone i pravila na poboljšanju života svih stanovnika, kako bi se ostvarila harmonija između ljudi i okoline u kojoj žive, kako bi dali primer ostatku sveta, da bi se zaustavili imperijalistički ratovi zbog nafte i ostalih prirodnih bogatstava, koje vode velike kapitalističke sile. Bilo bi normalno kad bi i Kubanci mogli da si priušte stvari koje su standardne u velikom delu sveta, ali su trenutno takvi uslovi da je Kubi najvažnije da opstane kao nezavisna država, na putu koji je sama izabrala. Uvek se vraćaju na to da je i Kuba bila kao ostatak okupiranog sveta do revolucije 1959 godine, kolonija kapitalističke sile, i samo sa revolucijom je stekla nezavisnost i  uzela svoju sudbinu u svoje ruke, i najvažnija dužnost svih građana Kube je očuvanje te slobode i samostalnosti.


Svim studentima je obezbeđeno besplatno školstvo na račun države, što jako puno njih koristi kako bi ostvarili visoko obrazovanje. Kao što sam rekao, studenti nemogu da si priušte većinu stvari bez kojih se u „razvijenim“ zapadnim zemljama  teško živi, ali zato im je pristup nekim od njih obezbeđen preko škole ili fakulteta koji pohađaju. Tu se uglavnom nalaze kompjuteri i druga tehnička oprema kao digitalne kamere itd.


Koliko god  izgledalo da su studenti Kube „unazađeni“ bez moderne elektronike, kompjutera, mobilnih telefona itd, u toliko im je u drugu ruku život jednostavniji i prirodniji, jer se nevežu toliko za čovekove veštačke tvorevine koje su u većini slučajeva nepotrebne igračke, proizvedene kako bi čoveku skrenile pažnju sa stvarne situacije društva i sveta, kako bi se on samo posvetio upražnjavanju svojih ličnih zadovoljstava. Koliko god da moderna elektronika napreduje i olakšava život čoveku, utoliko mu ga i komplikuje, ali i udaljava ga od ostalih ljudi i stvara individualizam u čoveku, i on sve

više samo misli na sebe, što i jeste jedan od načina na koji se kapitalizam održava, tj da je meni, meni, a za tebe nije važno.


Kao što reče Dušan Radović, „Dobra je muka koja nas povezuje i loše je dobro koje nas razdvaja“. Kuba je istinski primer ove poslovice.


U Kubi ništa nije savršeno, i imaju mnogo problema, ali imaju mnogo volje i nadu za boljom budućnošću i nastoje da sve članove društva uključe u borbu za poboljšanje životnih uslova cele nacije. Kao što jedna moja drugarica iz Grčke brigade reče, možda tebe ne zanima politika, ali politiku zanimaš ti, prema tome aktivno učešće svih stanovnika u društvu u kojem živi je njihova dužnost. Studenti su jedan od važnijih delova kubanske zajednice, i važno je da im se otvori svest, jer na njima ostaje da nastave putem kojim su njihovi očevi do sada išli, ka stvaranju humanijeg i svesnijeg društva.





Lekcija o ljudskim pravima na Kubi






Predavanje je održano zadnje nedelje boravka na Kubi, u CIJAM kampu u blizini

Havane, a održao ga je bivši ambasador Kube za Kinu, Rolando Lopez.


Uglavnom je govorio o istoriji Kube, kubanskoj revoluciji i njenim ciljevima, na osnovu kojih se baziraju sva ostala prava i načela kubanskog društva.


Kad se govori o opoziciji u Kubi, nemisli se na opoziciju kao u zapadnim kapitalističkim zemljama, već konstruktivnu opoziciju, koja se u osnovi slaže i zalaže za iste revolucionarne principe, a kritiku daje kako bi unapredila ono već stvoreno, kako bi bilo efikasnije i bolje, i uvek za dobrobit celog društva.


Kubi netreba opozicija koja će da vraća kapitalizam na ostrvo, i vra Kubu u prošlost, već opozicija te vrste koja će svojom kritikom da poboljša ono što je već ostvareno, i uvek unapređuje ono što tek nadolazi.


I još da napomenem jednu važnu činjenicu. U Kubi svako ima svoje mišljenje o kubanskoj revoluciji u Kubi, i ljudima to niko nebrani, ali je zabranjeno udruživati se u grupu koja otvoreno radi protiv revolucije, ili primati mito iz vana radi vršenja kontra- revolucionarnih aktivnosti. Ovim činom osoba više ne ističe svoje mišljenje već aktivno učestvuje u rušenju revolucije i svega onog što je ona do sad stvorila.




































Završetak radne akcije i odlazak iz privincije Ciego de Avila


Zaboravio sam da navedem da smo druge nedelje rada podelili brigadire u tri grupe. Prva je radila u izgradnji škole, druga je radila na plantažama manga a treća je pomagala u održavanju organskih bašta u gradu.


Evo i konačnih rezultata radne akcije. Pružanjem pomoći u izgradnji škole, ubrzali smo završetak projekta za par meseci od uspostavljenog roka, koji je bio na jesen 2008 godine.


Brigadiri su ukupno radili 1120 sati u izgradnji škole, 249 sati u organskim baštama i nešto malo manje na plantažama manga. Ušteđeno je ukupno 12,388 Nacionalnih pesosa, što iznosi oko 603 CUC (konvertabilna pesosa).


Zvuči malo, ali gledajući na prosečnu platu kubanskog radnika, koja je između 10 i 15

CUC, ovaj iznos bi isplatio mesečne plate za oko 50 radnika.


Dva dana pred odlazak iz Ciego De Avike (petak), prisustvovali smo manifestaciji povodom 81 rođendana Fidela Kastra koju je organizovala federacija fakultetskih studenata, na lokaciji gde smo pomagali u izgradnji škole. Imali smo veliku čast da se

upoznamo i uslikamo sa penzionisanim vojnicima, koji su zajedno bili u misiji u Kongu sa Če Gevarom.

























Počastili smo se tortom koju su napravili za sve nas, i podelili su priznanja svim brigadirima. Nisu imali tanjire i viljuške, tako da smo se koristili sa onim čime smo mogli, u ovom slučaju sopstvenim rukama!




























U nedelju smo išli na ostrvo Cayo Cocco, jedno od poznatih turističkih odmarališta. Proveli smo tamo samo jedan dan, ali i taj jedan dan smo bili u raju, a o čemu se radi kazaće slike.


Ostrvo se nalazi 27 km od Kube, sa kojom je spojeno cestom od 2 trake koje idu preko mora. Taj dio kubanske obale je veoma plitak, tako da nije bilo potrebno izgraditi neki veći nasip, i cesta je svega nekih metar i po iznad nivoa mora. Kad smo stigli na ostrvo prvo što smo spazili je da je pesak toliko blještao da smo se jedno sat vremena privikavali kako bismo mogli normalno da držimo oči otvorene. More je bilo toplo i

fenomenalno za kupanje. Plaža je izgledala kao sa razglednica, čisto neverovatno.



















































Primetio sam velik broj turista pogovoto iz Zapadne Evrope. Na plaži smo bili svega nekih 6 sati, i krenili smo nazad za Ciego de Avilu da otpočnemo pakovanje za put, pošto nam je ovo bio zadnji dan u provinciji jer sutradan krećemo za Santa Klaru. Bilo nam je žao što nismo mogli bar još neko vreme da provedemo na plaži, ali takav je bio program brigade i stvarno nije bilo vremena da se išta drugo ostvari.

















































Došla je i nedelja, zadnje veče koje smo proveli sa kubanskim studentima i radnicima škole. Svi smo ostali napolju dokasno kako bi zajedno proveli poslednje trenutke, razmenili email adrese i kontakte, i pričali o svemu što nam je možda promaklo u poslednje 2 nedelje. U ponoć smo obeležili rođendan kubanskom vođi Fidelu Kastru (12.8), tako što se na razglasu pustila kubanska himna, i jedan od radnika kampa je održao kratak govor pred svima koji su bili prisutni u predvorju kampa. Nakon toga smo svi polako krenuli na spavanje.


Ponedeljak ujutru oko deset sati, došao je i trenutak da se ukrcamo na autobuse i krenemo za Santa Klaru. Bio je to vrlo emotivan događaj. Svi smo se okupili u predvorju kampa da se poslednji put pozdravimo. Bilo je teško suzdržati se od suza koje su same nadirale. Svima nam je ovo bilo predivno iskustvo u kojem smo naučili da je moguće stvarati bolje društvo kad se ka tom cilju svojevoljno usmere svi ljudi i nesebično daju sebe i žrtvuju se za boljitak onih oko sebe. Većina kanađana nikad nije osetila ovakvu grupnu energiju zbog velikog induvidualizma koji vlada među ljudima u Kanadi, a da kažem i u zapadnom svetu generalno, tako da će im ovi lepi trenutci zauvek ostati u sećanju.


Lično sam imao osećaj da ovo nije zadnji put da ću biti na Kubi, kao da sam znao da ću opet videti sve te ljude sa kojim sam proveo neke od najelpših trenutaka do sada.

Sve ovo mi je samo ličilo na početak neke novog puta u mom životu. Ukrcali smo se u autobuse i krenuli ka Čeovom gradu – Santa Klari.


Santa Klara


Na ulazu u grad, prošli smo pored Čegevarinog spomenika. Njegova bista se iz daleka videla, a blizu nje viorila je i ogromna kubanska zastava. Autobus se nije zaustavljao kod memorijala, pošto ćemo sutradan ionako doći u posetu muzeju i slikati se kod spomenika.


Tokom vožnje kroz grad, primetio sam da su ulice veoma uske, i šofer autobusa je vrlo oprezno i precizno vozio kako nebi zakačio stambene objekte tokom skretanja, koji su bili samo par centimetara od autobusa. Ulice su bile pune ljudi koji su šetali ili vozili bicikle. Stigli smo u hotel Santa Clara u centru grada oko 7 uveče. Ubrzo smo večerali i krenuli u šetnju centrom. Baš taj dan se slavio 81 rođendan Fidela Kastra, pa je bio i obilježen na trgu tako što je organizovan koncert poznatih kubanskih rok i regeton grupa.














































To veče trg je bio pun, skupilo se oko 1000 – 2000 mladih. Par policajaca je patroliralo unaokolo. Nije bilo nikakvih problema, tuča itd. Sreća u nesreći je to što ljudi nemogu da si priušte piće svaki put kad izađu van tako da nema puno pijanih, i može se reći da alkoholizam nije problem, mada je na Kubi dozvoljeno ljudima da piju alkohol na ulici.


Sledećeg jutra (utorak) oko 10 sati, otišli smo na Čegevarin memorijal. Na stepenicama koje su vodile do njega, radnik kampa nam je davao cveće koje ćemo polagati ispred spomenika, u znak poštovanja velikom revolucionaru. Bio je to čudan osećaj, stajati pred kipom čoveka koji je toliko zadužio ovaj svet, i postao poput svetca, koji daje nadu svim potlačenima na kugli zemaljskoj, koji je primerom pokazao koliko čovek treba da se žrtvuje da bi pokrenuo i inspirisao one oko sebe da se zajedno bore za bolju budućnost svih ljudi na ovoj planeti. Retki su ti koji nesebično daju sebe radi drugih, a Če je bio jedan od njih.















































Spomenik je visok 16 metara, od kojih je Čeova statua 6 metara, a kvadratna podloga koja ju drži, 10 metara. Sa obe strane spomenika se nalaze veliki zidovi sa motivima i inspirativnim citatima iz kubanske revolucije.


Iza spomenika se ulazi u prostoriju u kojoj se nalaze kosti Čegevare, i svih saboraca koji su zajedno sa njim poginuli u Boliviji 1967 godine. Dok smo u koloni prolazili duž zida sa slikama svih heroja, vladala je grobna tišina. Čitao sam njihova imena i gledao slike dok sam prolazio. Pokušao sam da zamislim kroz kakvu bitku su prošli pre nego što su bili ubijeni. Pokušao sam da zamislim koliko su volje i snage imali da se bore za bolji svet, nesebično daju sebe nežaleći svoj život. Tek onda se čovek može zvati herojem, tek onda se može reći da je živio na ovom svetu, a ne postojao kao većina. Žrtvovanje, rad i trud ostavljen iza sebe su jedini dokaz veličine čoveka. Svi oni su bili veliki ljudi.











































Nismo se dugo zadržavali unutra, pošto su za nama išle kolone drugih turista.


Ubrzo posle toga smo se vratili u hotel zadnji put, ručali, uzeli stvari i krenuli do zadnjeg odredišta – Havane.


Havana





Vožnja do Havane je trajala jedno 4-5 sati. Ponovo smo se vratili u CIJAM kamp, odakle smo I počeli sa našom akcijom u Kubi.


Za sredu je bio planiran slobodan dan u Havani. Krenuli smo u 10 ujutru i nesto pre 11, stigli u centar Havane, ispred poznatog Capitolia, koji je nakon revolucije  pretvoren u narodnu biblioteku. Capitolio je izgradio Batista, dok je još bio na vlasti, po uzoru na Belu Kuću u Vašingtonu.










































Podelili smo se u par grupa, i svaka je imala svoj plan. Jedna grupa je prvo išla u fabriku poznatog Havana Club ruma, druga je išla u muzej moderne umetnosti, dok je treća grupa u kojoj sam bio i ja, krenula u razgledanje grada


Uputili smo se ka pijaci koja se prostirala uzduž havanske luke. Usput smo stali pored muzeja revolucije, koji su neki od članova brigade iz Vankuvera posetili prvi dan kad su stigli na Kubu (došli su jedan dan prije ostalih). Iz vana se video brod Granma koji je stajao u sred muzeja, u staklenoj kući, brod kojim su se ka Kubi uputile vođe kubanske revolucije iz pravca Meksika 25.11.1956. Bilo ih je osamdeset i dvoje, od kojih je dvanaestero preživelo iskrcavanje. Ti preživeli su podigli revoluciju na Kubi i srušili merički marionetski režim.






























Drug koji je posetio muzej kaže da mu je trebalo više od dva sata da pregleda sve eksponate u njemu, pa smo odlučili da ga zaobiđemo, zato što smo imali jako malo vremena taj dan, a želeli smo da vidimo Havanu što je više moguće.


Ubrzo smo stigli do pijace koja je bila nalik našima, podeljena u 4 reda, a svaki red je bio oko 100 metara dug. Uglavnom su se prodavali suveniri koje su ljudi sami izrađivali. Cene nisu baš bile jeftine, pošto je sva roba označena u konvertabilnim pesosima. Recimo majice sa motivima Kube, koje smo nalazili za po 7$ CUC, su na pijaci bile 16$ CUC. Cenkanje je također bilo popularno, pa smo uspeli da dobijemo neke popuste pošto smo uzimali više suvenira na istoj tezgi.


Najviše su se prodavale Čeove beretke, drvene afričke skulpture ljudi i kubanski muzički instrumenti.


Taman dok smo obišli pijacu, počela je kiša, tako da smo ko je kako stigo bržebolje krenuli nazad ka autobusima. Bili smo mokri ko miševi. To je bilo sve što smo uspeli da uradimo u sredu.






























U četvrtak smo skoro čivat dan proveli u kući prijateljstva (Friendship house), koja se koristi za održavanje raznih svečanosti, banketa, večera itd. Ujutru oko 11 smo imali konferenciju sa članovima porodica petorice kubanaca koji su zatvoreni u Americi još od

1998, clučaj poznat kao Cuban 5.


Ukratko, kubanska vlada je poslala agente u Ameriku, koji će da je izveštavaju o terorističkim planovima i akcijama kubanske dijaspore, koju CIA podržava i finansira, još od kubanske revolucije. Kubanska dijaspora nastoji na sve moguće načine da ocrni Fidela Kastra i ideje kubanske revolucije, sruši trenutnu vlast na Kubi i vrati Kubu nazad u prošlot, kad je bila jedna od kolonija Amerike, to jest raj za kockanje, drogu i prostituciju.


Kad su agenti izvestili vlast na Kubi o planovima terorističkih grupa iz Majamija (Florida), Kuba je obavestila američke tajne službe da spreče te terorističke akcije, ali amerikanci su odmah posle prikupljenih informacija uhapsili agente kubanske vlade i optužili ih za razne vrste zločina koje su oni tobože počinili protiv Amerike.


Ukratko, Kuba ima problema sa dijasporom koja je napustila ostrvo posle revolucije, i situacija je slična kao što je bila i sa nacionalističko-fašističkom dijasporom bivše Jugoslavije, koja je proterana posle drugog svetskog rata.


Kubanska dijaspora organizuje i trenira paravonje formacije koje planiraju terorističke akcije protiv Kube. Najgori slučaj desio se 1976 godine, kad je podmetnuta bomba u

kubanski avion koji je transportovao putnike sa Barbadosa za Kubu, koji je eksplodirao u zraku i odneo sa sobom 73 života.


Petorici kubanaca nije dozvoljeno da vide svoje porodice niti rodbinu, a zatvorske kazne im se kreću od 15 godina do doživotne robije.


Na konferenciji su bili prisutni roditelji nekih od zatvorenika, i supruga jednog od njih, sa kubanskim advokatom koja ih je predstavljala. Upoznali su nas sa slučajem, pošto je bilo ljudi koji nisu ništa o njemu znali.


Nakon njihovih govora, predstavnik kanadske brigade je održao kratak govor podrške porodicama petorice kubanaca, i pričao o akcijama koje su poduzimane u kanadi što se tiče slučaja Cuba 5, kako bi se javnost što više upoznala sa situacijom u kojoj se

nalaze. Nakon njegovog govora, kratak govor je održala i predstavnica Grčke brigade.





























































Posle konferencije usledio je ručak u dvorištu kuće prijateljstva.


Nakon ručka smo išli u glavni centar ICAP-a na Kubi,  u blizini kuće prijateljstva. Tamo su za nas spremljeni kokteli i nastup trio grupe koja je svirala klasičnu i južno-američku muziku na gitarama. Nakon kratkog koncerta, predstavnik kanadske brigade je održao kratak govor i uručene su diplome zahvalnosti ICAPu, na svoj pomoći oko organizovanja programa i dugogodišnjeg rada sa kanadskom brigadom. Takođe je

uručen veliki platneni poster sa simbolom brigade, na koji smo se svi potpisali.











































Posle nastupa, imali smo slobodna tri sata, prije večere u  Kući prijateljstva. Većina nas je odlučila još jednom prošetati Havanom pošto nam je ovo bila zadnja šansa da to učinimo. Otišli smo do Trga Revolucije, pa ponovo do havanske luke i na pijacu, odakle smo se vratili u Kuću prijateljstva, oko 5 sati uveče, taman na vreme za večeru i šou program koji su za nas spremili domaćini.





























































Posle večere je za nas svirao zvanični orkestar jedne radio-televizijske stanice iz Havane, koji je pratio izvođače koji su pevali tradicionalne kubanske pesme, uz podršku profesionalnih igrača latino-američkih ritmova. Program je bio fenomenalan, i mogu reći dobar pečat za okončanje našeg putovanja, koji će nam zauvek ustati u sećanju, kao i mnoštvo drugih prelepih i nezaboravnih trenutaka provedenih u brigadi.


Posle 2-3 sata programa krenuli smo nazad u kamp. To veče niko nije rano išao na spavanje. Većina nas je ostala u predvorju ispred baraka do jedno 2 ujutru, a neki su čak i prespavali napolju u vrećama za spavanje.


To zadnje veče smo svi nastojali da za uspomenu zapalimo po jednu kubansku cigaru i popijemo malo kubanskog ruma, kako bi upotpunosti zapečatili poslednje zajedničko veče.

Odlazak





Ustali smo oko 8 ujutru, doručkovali poslednji put, i otpočeli pakovanje za polazak. Pozdravili smo se sa grčkom brigadom koja je ostala iza nas, pošto njihov program traje par dana duže nego naš. Ukrcali smo se u autobuse i krenuli ka međunarodnom aerodromu u Havani.


Na aerodromu smo se poslednji put slikali, pozdravili i razdovjili, pošto smo putovali nazad sa dva različita avio prevoznika. Nismo još uvek bili svesni da su nam ovo zadnji zajednički trenutci u brigadi, i kao što je rekla jedna drugarica iz grčke, tek par dana nakon povratka ćemo shvatiti gde smo bili, šta smo radili i šta nam je Kuba značila.


Tako je i bilo. Krenuli smo, nesvesni da su naši zajednički trenutci gotovi.


Po sletanju u Toronto, poslednji put smo se pozdravili sa nekima od drugova, i krenuli svaki svojim putem.


Bilo mi je drago da vidim svoju porodicu, podelim im poklone i pričam o iskustvima kroz koje sam prošao na Kubi. Tek nakon par dana me uhvatio culture shock , tj šok od

„nove“ sredine. Uhvatila me velika nostalgija za društvom, samo sam mislio o svim zajedničkim prelepim trenutcima, po bezbroj puta prelistavao slike i konstantno pisao emailove drugovima koje sam upoznao na Kubi, koji su prolazili kroz istu situaciju kao i ja.


Svima nam je falilo druženje, priča, akcija, kubanska hrana, kubanska muzika, kubanski drugovi i sve ostalo što nam je Kuba dozvolila da osetimo. Brigada će večno da nam ostane u sećanju, kao i utisci Kube i njenog ponosnog, vedrog i uvek nasmejanog naroda.


Većini nas, brigada je bila preokret u životu, otvorila nam je nove poglede na svet, pokrenula nas da mislimo o stvarima o kojima do sad nikad nismo ni razmišljali i dala nam volju i energiju da u svom životu krenemo totalno novim pravcem.


Čovekova dužnost na ovom svetu je da konstantno izgrađuje svoju svest i zajedno sa ostalim ljudima gradi svesno i humano društvo koje prvenstveno vodi brigu o čoveku i njegovim životnim potrebama. Čovek se sve više i više udaljava od prirode, uništavajući je, zaboravljajućo da je njegov život nemoguć bez nje. Čovek mora da ostvari harmoniju sa prirodom, drugim ljudima i samim sobom, jer smo svi zajedno deo celine, deo

sistema koji po svojoj prirodi teži ka ravnoteži. Kad god odstupimo iz te ravnoteže, nama i oko nas se dešavaju loše stvari.

Svest čoveka se nasilno guši od strane vladara ovog sveta, jer je nesvesnog čoveka lakše kontrolisati, prema tome, vodi se rat protiv ljudske svesti.


Čovekova pažnja se odvlači malim, nevažnim i prolaznim stvarima koje ga oslepljuju pored očiju, dok se pored njega vode ratovi zbog prirodnih bogatstava, u cilju kontrole i porobljavanja sveta. Rimska formula „hleba i igara“ i dalje uspešno funkcioniše, i funkcionisaće dok god čovek ne izađe iz kaveza, uključi mozak i počne zapravo da misli o tome šta ga je dovelo u ovu situaciju, i kako iz nje naći izlaz.


Jedini izlaz za čoveka je u podizanju nivoa njegove svesti. Kuba je izvrstan primer, kao država kojoj je dobrobit svih njenih stanovnika na prvom mestu, kao zemlja koja nastoji da stvori nacionalnu svest revolucije i njenih načela, kako bi ljudi aktivno učestvovali u procesu stvaranja novog sveta, kako bi postali svesniji zašto je neophodno odbaciti stare načine razmišljanja i pronaći novi pravac u životu, pravac koji teži ka stvaranju ravnoteže između ljudi, njihovog okruženja i u njima samima, kako bi otpočela nova era čovečanstva.


Takva je moja slika Kube, Kube koju sam video i osetio, zemlje koja stalno pronalazi nove načine da reši svoje probleme kojih zaista ima mnogo, i sve to radi sa puno volje, energije i optimizma, jer kubanska revolucija nije završena 1959 godine, već je tada samo otpočela i još uvek traje, večno prisutna da podseća svakog čoveka na važnost njegovog truda i zalaganja u stvaranju bolje budučnosti čovečanstva.








V.Z.

Share on Facebook
Share on Twitter
Share on Google Bookmarks
Насловна Контакт Документа друштва Обавештења Галерија Активности друштва Петорица кубанаца Корисни линкови Eurocuba
Друштво српско - кубанског пријатељства Београд