Powered by VipTek

МАТУРСКИ РАД ИЗ ИСТОРИЈЕ

ТЕМА: ЕРНЕСТО ГЕВАРА




        

Ментор:                                                                                                Ученик:

Проф. Ружица Моневска                                                                    Стефан Миладиновић 4/3



Смедерево, јун 2012. године

САДРЖАЈ


1. Увод  

2. Живот  

3. Дневник мотоциклисте  

4. Гватемала  

5. Куба  

6.Након победе револуције  

7. Смрт

8. Занимљивости у вези са Чеовом смрћу

8.1. Посмртни остаци

8.2. Дневник из Боливије

8.3. Културно наслеђе

9. Литература

1. Увод


Гевара је представљао једну од кључних личности у револуцији Фидела Кастра на Куби (1956–1959), као члан покрета „26. јул“. Након победе револуције, неколико година је био активан у промоцији револуције друштва, путујући по свету као дипломата Кубе, а затим се лично ангажовао у покретима за ослобођење од диктаторских режима путем герилске борбе, најпре у Конгу, за време владавине Моиза Чомбеа, а потом у Боливији. У Боливији, спрегом Америчке обавештајне агенције и боливијске војске, Гевара је најпре ухваћен, а одмах сутрадан убијен. Његов лик, као борца за ослобођење и жртве империјализма, и данас, неколико деценија после његове смрти, представља један од главних симбола и икона друштвене и политичке револуције широм света. Као строг војсковођа, и потпуно посвећен свом револуционарном циљу са огромним моралним ауторитетом над својим трупама, он је остао контроверзна личност од велике историјске важности.

 Часопис „Тајм“ (Time) прогласио је Гевару једним од 20 највећих светских икона и хероја у оквиру 100 најутицајнијих људи света 20. века. А чувену фотографију Геваре, коју је направио Алберто Корда Дијаз, Академија уметности у Мериленду прогласила је „најпознатијом фотографијом на свету и симболом двадесетог века“.



















Слика 1. Че Гевара на слици ,,Херојски герилац Алберта Дијаза

2. Живот

 Ернесто Гевара де ла Серна (Ernesto Guevara de la Serna), познатији као Че Гевара, рођен је у породици шпанско-ирског порекла. Његов отац, Ернесто Рафаел Гевара Линч, потиче из шпанско-ирске породице (мајка му је била Иркиња), био је архитекта и припадао је аргентинској олигархији. Његова мајка, Селија де ла Серна, била је шпанског порекла.

Ернесто је био најстарији од петоро деце. Две године после рођења установљено је да Ернесто болује од астме. Пошто му лечење није помогло, родитељи су одлучили да се из влажног Буенос Ајреса преселе у Кордобу, у варош Алта Грасија, у унутрашњости земље. У Кордоби је завршио гимназију, а кад му је било 19 година, породица се поново вратила у Буенос Ајрес да би Ернесто уписао медицински факултет 1948. године. За време студија позван је на регрутацију и налаз војне комисије је био да је младић „деликатног здравља, са хроничном астмом, неспособан за војну службу“.

Иако је патио од напада астме, који су касније чак и драстично утицали на његов живот, Ернесто се истакао као спортиста, бавио се пливањем, фудбалом, голфом и рагбијем. Био је и омиљен у друштву. Један друг описивао је касније како је Ернесто имао чудну тенденцију да шокира људе. Изјавио је да се Гевара хвалио како се ретко купа, због чега су га звали El Loco,Луди“, и да је знао да каже да није прао мајицу с тренинга и до шест месеци, због чега су га звали и Chancho, „Свиња“.

3. Дневник мотоциклисте


Дана 23. октобра 1951. године Ернесто је из Буенос Ајреса отпутовао у Кордобу, одакле је са другом Албертом Гранадом кренуо на путовање ка северу. Кренули су својим старим мотоциклом, марке „Нортон 500“, којем су дали надимак „Ла Подероса“ (La Poderosa, „моћна“).

Путовали су преко Аргентине до Чилеа, а одатле пацифичком обалом. Међутим, мотоцикли су им се покварили. Оставивши мотоцикл у Чилеу, наставили су пут ка северу, користећи аутобус, аутостоп, морске путеве или идући пешке. Прешли су Чиле, дошли у Перу, где су посетили Мачу Пикчу, радили у руднику, прали посуђе, истоварали робу са бродова и радили друге физичке послове. У Лиму су стигли 1. маја, где су упознали доктора Уга Пескеа, перуанског научника и директора националног програма за лепру, који је био и велики заљубљеник у марксизам. Разговори са Пескеом, како је Гевара касније сам говорио, били су веома важни за промену његовог става према животу и друштву. Из Перуа су прешли у Колумбију, а затим у Венецуелу, у Каракас. Ту је Гранадо, који је имао ранија искуства са тропским болестима, остао да ради, а Ернесто је наставио ка северу. Један од његових познаника га је авионом пребацио у САД, у Мајами. где је остао око месец дана, радећи као келнер и перач посуђа у бару. Након месец дана вратио се авионом у Буенос Ајрес.












Слика 2. мотоцикл  „Ла Подероса“


За све ово време, Ернесто је писао свој дневник путовања, тзв. „Дневник мотоциклисте“ (Diarios de motocicleta), који је годинама касније постао добро продаван широм света у издању Њујорк тајмса. Године 2004. овај дневник је добио своје место и на филмском платну, под именом „Дневник мотоциклисте“.

 Гевара је доцније говорио како је кроз путовања кроз Латинску Америку доживео „блиски сусрет са сиромаштвом, глађу и болестима“, скупа са „немогућношћу лечења детета због недостатка новца“ и „затупљивањем од сталне глади и кажњавања“, које води ка томе да отац „прихвати губитак сина као неважну незгоду“. Гевара је касније такође наводио да га је управо ово искуство навело на закључак да, ако жели да помогне овим људима, мора напустити царство медицине и размислити о политичкој арени оружане борбе.

4. Гватемала


Вратио се у Буенос Ајрес 31. августа, а студије завршава 11. априла 1953. године. Од 30 предмета које је полагао, 18 оцена су гласиле „довољан“, 8 „добар“, а само 4 „одличан“. Завршивши факултет, Ернесто је родитељима објавио да поново креће на пут, како је он рекао-на „северну турнеју“. „Турнеја је обухватала скоро све земље Латинске Америке на обали Тихог океана, северно од Аргентине, тј. Боливију, Перу, Еквадор, Колумбију и Средњу Америку. На пут је кренуо 7. јула 1953, са својим другом Карлосом Галиком Ферером. Стигавши у Боливију, у Ла Паз, он је упознао Алберта Рохоа, по професији адвоката, а по политичким ставовима левичара који је из Аргентине побегао због политичког прогона. Тамо је Рохо био ухапшен под оптужбом за тероризам, али је успео да побегне из затвора, домогне се амбасаде Гватемале и побегне у Чиле, а затим у Ла Паз. Одатле је планирао да иде у Гватемалу, где је на власти био Хакобо Арбенс, тада једини демократски изабран председник у Централној Америци. У неким литературама се спомиње да је можда управо Рохо у овом периоду „изоштрио“ Геварине „револуционарне нагоне“, и да га је он подстакао да отпутују на своје следеће одредиште, Гватемалу, где су се, по Роховим речима, дешавале „нове и интересантне ствари“. Иако испрва планирајући да из Ла Паза дође до Венецуеле, у Каракас, Гевара се предомислио и заједно са Рохом отпутовао преко Панаме у Гватемалу. Његов друг Галика одлучио је да остане у Лими.

Гевара је стигао у Гватемалу 7. јула 1953, где је Хакобо Арбенс тек основао демократски изабрану владу чији је циљ био спровођење широких друштвених и аграрних реформи које су обухватале и укидање латифундијског система. Аграрна реформа у Гватемали највише је погађала америчку корпорацију „Јунајтед фрут компани“ (United Fruit Company), пошто у то време у Гватемали није било других латифундија осим „Фрутериних“, како су звали ову компанију у Гватемали. Када је 15. маја 1954. из чехословачке фабрике „Шкода“ у Гватемалу, у Пуерто Бариос стигла пошиљка оружја, САД су аграрну реформу прогласиле коначним доказом гватемалске повезаности са СССР, те су покренуле устанак са коначним циљем скидања Арбенса са власти. Вашингтон је најавио прекиде дипломатских односа са Гватемалом, а одмах потом су то учиниле и суседне земље. Следио је низ војних интервенција, најпре из суседне Никарагве и Хондураса, а после само из Хондураса. На чело унутрашње побуне постављен је гватемалски официр Кастиљо Армас. Ернесто се пријавио у војне одреде за борбу које је организовала комунистичка омладина подржавајући Арбенса, али због слабих војних активности са још слабијим успесима, он се ускоро вратио свом лекарском позиву.

У децембру 1953. године, Ернесто је у Гватемали упознао Хилду Гадеу, економисткињу из Перуа, која је имала политичке контакте као чланица лево оријентисане Америчке народне револуционарне алијансе. Она га је упознала са неколицином високих званичника Арбенсове владе, као и са неколицином Кубанаца који су били повезани са Фиделом Кастром и његовим револуционарним покретом „26. јул“, који је добио име по датуму када је Кастро 1953. године повео напад на војну касарну „Монкада“, са коначним циљем да обори диктаторску власт Фулгенсија Батисте на Куби. Међу тим Кубанцима је био и Нико Лопез, један од Кастрових наредника.

Након скидања Арбенса са власти, Гевара се опет пријавио да се бори на страни Арбенса, али цела акција је опет била неуспешна, и Арбенс је побегао, потраживши уточиште у амбасади Мексика. Нови режим је брзо протерао све левичарски-оријентисане интелектуалце. Ернестова познаница Хилда Гадеа је прво затворена, а кад је пуштена, морала је под хитно да напусти земљу. Ернесто се спасио у амбасади Аргентине, где је остао док није добио пасош помоћу којег је на безбедан начин могао да се врати до Мексика.

5. Куба


Почетком 1955. године радио је као доктор у болници у Мексику. Ту је у јуну исте године упознао Раула Кастра, који ће га касније упознати са Фиделом Кастром. Током прве ноћи у којој је упознао Кастра, Гевара је потврдио да је управо ова кубанска револуционарна борба та коју је тражио, и потписао учлањење у покрет „26. јул“. У овом периоду, Гевара је добио и свој чувени надимак „Че“.

Дана 24. јуна 1956. ухапсила га је мексичка полиција, заједно са његовим кубанским пријатељима, међу којима је био и Фидел Кастро. А 3. јула новинска агенција је објавила: „Аргентински доктор Гевара биће депортован у домовину због претпоставке да је учествовао у неуспелој завери против кубанске владе Фулгенсија Батисте“. Межутим, бивши мексички председник Лазаро Карденас се умешао у рад полиције да би одбранио кубанске револуционаре, па су крајем јула Че Гевара и браћа Кастро пуштени на слободу. Током 1955. године, 18. августа, Хилда Гадеа и Ернесто Гевара су се венчали, а 15. фебруара 1956. Хилда му је родила кћерку, којој су дали име Хилдита Беатрис Гевара Гадеа. Овај брак ће потрајати 5 година, све до краја Кубанске револуције.

На слободи су у тајности наставили са својим револуционарним активностима. Иако је првобитно планирао да у борби учествује само као лекар, Гевара је учествовао у војним вежбама, које су служиле као припрема планираном одласку на Кубу и револуцију, и њихов војни инструктор Алберто Бајо на крају га је похвалио као „најбољег герилца“. Дана 25. новембра 1956. су кренули на Кубу, на изнајмљеном броду „Гренма“ (Granma, „баба“). Брод је био намењен за највише 25 људи, а њих је било укупно 82. Након изузетно немирног времена, у тешком стању су стигли на источну обалу Кубе код места Лос Кајуелос. Уместо планираног 30. новембра, стигли су тек 2. децембра. Крећући се кроз поља шећерне трске, отеклих ногу и без икакве хране или опреме осим својих пушака и неколико шаржера муниције, 5. децембра су их, код места Алегрија де Пио, изненадиле Батистине снаге, нападајући их и са копна и из ваздуха. Гевара је касније сазнао да је заправо њихов унајмљени водич био тај који их је издао и довео владине снаге до места где су били. Неспремни и исцрпљени, од њих 82, само 16 или 22 је преживело, те су у две групе кренули ка обронцима Сијере Маестре, где су се поново састали. Че Гевара је овом приликом рањен у врат, али је заједно са другим преживелим герилцима, што рањеним што неповређеним, успео да се извуче, да би 21. децембра заједно стигли на плантажу кафе, где их је Фидел чекао неколико дана.























Слика 3. Мапа путовања од 1953-1956.


У шумама Сијере Маестре су наставили са војним вежбама, прикупљајући добровољце и набављајући опрему. Гевара је био задужен за производњу бомби, правио мале импровизоване рерне за печење хлеба, обучавао нове чланове тактици и организовао курсеве где су неписмени чланови покрета учили да читају и пишу. Још увек их је било мало, до марта 1957. било тек око 80.

До 24. фебруара 1957. јавност није знала ни да ли су Кастро и његове трупе, заједно са Геваром, уопште живи. Тог дана су, међутим, екипе америчког „Њујорк тајмса“, на челу са Хербертом Метјузом (Herbert Matthews), дошле директно у његово склониште на Сијери Маестри да би га интервјуисали и распитали се о њиховим герилским активностима. У „Њујорк тајмсу“ репортажа о Кастровим трупама је била више него похвална, и обухватала опширан опис њихових војних активности, живота у шумама, даљим плановима и идеологији. Сам Кастро је приказан као романтични и допадљиви револуционар. Уз своје основно познавање енглеског језика и личну харизму, он је искористио ову прилику да се обрати директно америчкој нацији и искаже своје циљеве. Гевара тада није био ту, али је касније почео све више да схвата важност медијске пропаганде у политичкој борби.

Када су писали проглас омладини града Сантјаго де Куба, Кастро је рекао Че Гевари да поред свог потписа упише „el comandante“. Постао је строг вођа, који је дезертере кажњавао као издајнике, а за њима је слао одреде за погубљивање. Тако је постао познат као бруталан и немилосрдан вођа. Сам Кастро га је описивао као интелигентног, храброг и вођом за пример, који је имао „велики морални ауторитет над својим трупама“.

Гевара је био одговоран за отварање илегалне револуционарне радио станице „Радио Ребелде“ (Radio Rebelde, „побуњенички радио“) у фебруару 1958. године, преко које је покрет „26. јул“ емитовао своје новости и поруке отпора усмерене народу Кубе. Још у Гватемали, неколико година раније, Гевара је из прве руке био сведок успеху радија као средства пропаганде, када је ЦИА водила организовано свргавање Арбенса. На тај начин герилци су се могли директно обратити грађанству, и користили су га да би позивали народ на отпор, штрајкове и рушење владе.

У јулу 1958. године, Че је одиграо кључну улогу у бици код Лас Мерседеса, користећи своје трупе да заустави групу од око 1500 људи, које је Батистин генерал Кантиљо позвао са циљем да окружи и уништи Кастрову војску. Неколико година касније, амерички мајор Лари Бокман је анализирао Чеову тактику и описао је као „изванредну“. У наредним борбама, Гевара је предводио нови одред војске усмерен ка западу, да би помогао у напретку ка Хавани. Постојао је само тај један Геварин одред ван Кастровог „језгра“ под његовом директном командом. У последњим данима 1958. године, Гевара је усмерио свој „самоубилачки одред“ у напад на Санта Клару, што је представљало једну од одлучујућих борби за победу револуције. Његова коначна победа у борбама за Санта Клару, у којима су противничке трупе биле бројчано надмоћне чак и у размери 10:1, касније су описиване као „ремек-дело у модерном ратовању“. Медији које је Батиста контролисао су слали у јавност обавештења да је Че Гевара погинуо у тим борбама, али је њихов илегални радио „Ребелде“ обавестио да су Чеове групе заузеле Санта Клару. Вече пред нову годину, 31. децембра 1958. године, Батистини генерали су, без његовог знања, почели да преговарају о предаји, а већ наредног јутра Батиста је побегао из земље. Кастрова војска је 8. јануара 1959, након више од две године војевања по шумама Сијере Маестре, тријумфално умарширала уХавану.
















Слика 4. Че и Фидел при тријумфалном уласку у Хавану

6. Након победе револуције


 Након победе револуције, Че је 9. фебруара добио почасно кубанско држављанство. Најпре је постављен за директора Централне банке Кубе, а касније и за министра индустрије.

Кастрова влада је, према онима које су сматрали ратним злочинцима, ухапшеним за време и након победе револуције, спроводила мере сличне онима које су спровођене у Нирнбершком процесу након Другог светског рата. То је значило смртну казну за изузетно тешке злочине, било да су подржавали револуцију или власт обореног диктатора. По изворима из кубанског министарства правде, то је имало подршку од већине становништва. Да би ове мере спровео, Кастро је именовао Че Гевару управником затвора Ла Кабанана и на тој функцији је био 3 месеца, од 2. јануара до 12. јуна 1959. Гевара је био задужен за чишћење у војсци која је до тада била под Батистином влашћу и учвршћивање победе спроводећи „револуционарну правду“ над онима који су се сматрали издајницима, шпијунима или ратним злочинцима. Вршећи дужност управника затвора, Гевара је разматрао захтеве за помиловање. У неким случајевима, смртна казна се извршавала стрељањем. Министар правде у новој влади, Раул Гомез Трето, сматрао је да је укидање ограничења над смртном казном било оправдано, јер је спречавало да незадовољни грађани узму правду у своје руке, као што се већ дешавало у прошлости. Имајући у виду 20000 људи које су убили Батиста и његови саучесници за време своје владавине, истраживање јавности је показало да 93% народа то подржава, тако да су мере министарства правде извршене без незадовољстава у земљи. Иако се тачан број кажњених смртном казном разликује од извора до извора, процењује се да је око 200 људи убијено у ово време.

Че Геварин коначни и најистакнутији положај у власти Кубе био је положај главног амбасадора Кубе у свету. Дана 12. јуна 1959. године, Кастро је послао Чеа на тромесечни обилазак 14 земаља света, од јула до августа, са службеном кубанском делегацијом. Већина тих земаља је припадала савезу „Бандунг“ земаља Африке и Азије. У Јапану је провео 12 дана (од 15. до 27. јула), учествујући у преговорима око проширења сарадње ових двеју земаља. Током те посете, Че је тајно посетио Хирошиму, где је америчка војска 14 година раније бацила атомску бомбу. Гевара је био „заиста шокиран“ оним што је тамо видео, укупним стањем и начином на који су болесници третирани. У наставку свог дипломатског путовања обишао је још и Индонезију и Пакистан.

По повратку на Кубу, Гевара је затекао доста сређеније стање и учвршћену Кастрову власт, која је већ почела да спроводи друштвене и економске реформе, првенствено аграрне. Поводом инцидента у Заливу свиња, када су кубански емигранти у САД када су покушали да сруше власт на Куби, он је изјавио: „Ми имамо састанак с историјом и једноставно не можемо себи допустити да будемо уплашени! Морамо задржати ентузијазам с којим смо кренули у борбу. Морамо градити фабрике левом руком, у десној руци држати пушку, а обема ногама газити црве.

Дана 4. марта 1960. године, француски теретни брод „Ла Кубре“, који је превозио муницију из луке у Антверпену, два пута је експлодирао током истовара у луци у Хавани. Погинуло је преко 100 људи. Гевара је пружио прву помоћ жртвама. Сутрадан, на спомену овим жртвама експлозије, Алберто Корда је фотографисао Гевару, чиме је настала његова касније најпознатија фотографија „Херојски герилац“ (шп. Guerrillero Heroico).

По завршетку револуције, Ернесто се развео од Хилде Гадее, када јој је рекао да се заљубио у другу жену. Развод је био споразуман, и званично је обављен 22. маја 1959. Већ 2. јуна 1959. оженио се Алеидом Марч, са којом је добио четворо деце: Алеиду Гевару Марч, Камила Гевару Марч, Селију Гевару Марч и Ернеста Гевару Марч. Гевара је имао и једно ванбрачно дете, Омара Переза.

7. Смрт


Дана 8. октобра 1967. код села Ла Игера, након кратког и случајног окршаја ватреним оружјем, боливијска војска је из заседе ухватила Чеа и једног његовог саборца. Че је био рањен у ногу и није могао да се брани. Када су схватили ко је у питању, војници су хитно позвали свог надређеног, капетана Гарија Праду, а он је хитно телефонирао у Ваље Гранде, да би позвао пуковника Зентена, команданта осме дивизије. Шифрована порука обавештења је гласила: „Имамо тату у рукама.“ Ухваћено је укупно три герилца: Че, Вили Куба и Хуан Пабло Чанга. У ишчекању да дођу надлежни надређени, Гевара је пребачен у оближњу сеоску школу. Ту је први стигао пуковник Андреас Селић, а сутрадан ујутру, 9. октобра, и Феликс Родригез, агент ЦИА кубанског порекла, тада под псеудонимом Феликс Рамос Медина. Он је својим претпостављенима у Вашингтону одмах јавио о хватању Чеа, потврђујући до тада незваничне новости.

Око поднева тог 9. октобра, из Ла Паза је стигла шифрована порука: „Издајте пасош за тату“. За све време од хватања, Че није пристао на испитивање. Боливијски возач хеликоптера Хаиме Нино де Гузман, који је присуствовао догађају, описивао је касније да је Гевара изгледао ужасно. Рекао је да је био рањен у десни лист, одећа му је била поцепана, а коса прљава. Упркос свему томе, Гузман се сећа да је Че држао главу високо, гледао сваког директно у очи и само тражио да му се да да запали  дуван. Гузман каже да се сажалио и да му је дао дуван за лулу, након чега му се Гевара осмехнуо и захвалио. У ноћи 8. октобра, Гевара је, упркос томе што су му руке биле везане, притиснуо боливијског официра Еспинозу уза зид, након што је овај покушао да му узме лулу као сувенир. Пред само извршење смртне казне из пркоса је чак пљунуо у лице једног од високих официра који су се ту затекли. За извршење погубљења изабрана је „зелена беретка“, наредник Марио Теран; не зна се да ли се сам пријавио или су га одредили. Феликс Родригез му је дао инструкцију да не пуца у главу, него од врата надоле. У својој књизи „Че Гевара - живот, смрт, легенда“, Борислав Лалић наводи да су му последње речи пре стрељања, упућене унервоженом нареднику, биле: „Уозбиљи се, момче. Треба да пуцаш у човека. Џон Ли Андерсон, међутим, у својој књизи „Че Гевара: револуционарни живот“, наводи да су му последње речи биле: „Пуцај, кукавицо. Убићеш само човека.“ Упуцан је из карабина, најпре у десну страну грудног коша, затим у десно раме, у ногу, стомак и у леву страну грудног коша. Док је изговарао последње речи, један војник му је пришао и испалио још један метак у врат, након чега је издахнуо, у 13 часова и 10 минута.

8. Занимљивости у вези са Чеовом смрћу


8.1. Посмртни остаци

Након Чеове смрти, Феликс Родригез је присвојио неколико Гевариних личних предмета укључујући и ручни сат који је годинама након тога носио на руци, показујући га с времена на време новинарима. По другим изворима, Чеов ручни сат је узео пуковник Андреас Селић, заједно са Чеовим пиштољем. Данас су неки од његових личних предмета, укључујући батеријску лампу, у поседништву ЦИА. Агент ЦИА кубанског порекла, Густаво Виљолдо, на дан погубљења одсекао је и један прамен Чеове косе, да би га годинама касније, 2007. године, продао на јавној аукцији за 119 500 долара.

Након смрти, боливијски лекари су му ампутирали шаке, а боливијска војска му је однела тело на непознату локацију, одбијајући да каже да ли је кремиран или сахрањен. Целу процедуру око Чеових посмртних остатака водио је Феликс Родригес, агент ЦИА, али он о томе никад није сведочио. Шаке су стављене у формалдехид, те послате у Буенос Ајрес ради идентификације у аргентинској полицији, на основу отисака прстију. Потом су послате на Кубу. Кастро је 15. октобра 1967,  јавно обзнанио Чеову смрт и објавио 3 дана жалости. Три дана касније, Кастро се обратио нацији, пред скоро милион људи у Хавани, говорећи о Чеовом револуционарном лику.

Крајем 1995. године, пензионисани генерал Марио Варгас испричао је Џону Лију Андерсону, аутору књиге „Че Гевара: Револуционарни живот“, да је Гевара сахрањен код старе аеродромске писте у Ваље Грандеу. Међународни тим истраживача је копао на тој локацији преко годину дана, да би у јулу 1997. године тим кубанских геолога и аргентинских форензичара нашао остатке 7 тела у две масовне гробнице, укључујући једно без шака. Боливијско министарство унутрашњих послова је идентификовало тело као Геварино, након провере зуба који су се „савршено поклапали“ са калупом Чеових зуба, сачињеним на Куби пред Чеов одлазак у Конго. Међутим, у време ископавања јавио се и Гари Прадо, тада генерал у пензији, тврдећи да су наводи о Чеовом сахрањивању лажне и да је Гевара заправо кремиран, а његов пепео разасут по планини. Наређење да се тако уради, по тврдњи Прада, стигло је директно из кабинета тадашњег председника Боливије Ренеа Баријентоса. Још један сведок, Марселино Карденас, који је у време догађаја био стражар поред Чеовог леша, тврди да ископани посмртни остаци нису Геварини. Он наводи да су шаке одсечене ради идентификације и Хоакину, Чеовом герилцу, који је убијен код реке Рио Гранде, те да су ископани посмртни остаци човека без шака сигурно његови. Ипак, 17. октобра 1997, пронађени остаци за које се сматра да су Чеови, скупа са 6 осталих ископаних тела, сахрањени су уз војне почасти у посебно изграђеном маузолејуу кубанском граду Санта Клара, где је Че својевремено водио своје трупе у кубанској револуцији.


8.2. Дневник из Боливије

Од Геваре је одузет из његов дневник који је водио у Боливији; састојао се од око 30.000 речи, на шпанском језику, ручно писан, и садржао колекцију његове поезије, кратку причу о „младој комунистичкој герили која учи како да превазиђе страх“. Дневник је садржао описе герилских акција у Боливији. Први запис је начињен 7. новембра 1966, недуго након свог првог доласка у Боливију, а последњи 7. октобра 1967, дан пре него што је ухваћен. У дневнику се описује како је герила морала започети своје операције прерано, јер је боливијска војска открила њихово присуство, објашњава се зашто је Гевара одлучио да подели герилце у два одреда, који касније нису могли да успоставе контакт, и описује свеукупан неуспех операције. Такође се описује раздор између њега и Комунистичке партије Боливије, због чега је Гевара имао знатно мање војника него што је испрва очекивао. Поред тога, Гевара у дневнику објашњава како је имао проблема са регрутовањем нових војника, између осталог и због тога што су учили језик кечуа, уместо језика који се говорио у том делу земље, гваранија.  У својим последњим данима живота, Гевара је све више и оболевао. Добијао је нападе астме, и неки од последњих извршених напада били су изведени у циљу да се домогну лекова.

Након Чеове смрти водећи светски листови понудили су 125.000 америчких долара за ауторско право за објављивање његовог дневника. Дана 1. јула 1968. дневник је објављен на Куби и дистрибуиран бесплатно.

Његов дневник је врло брзо преведен и дистрибуиран широм света. Након што је светска јавност сазнала за Геварину смрт, видела његове посмртне слике и лични дневник, широм света су се организовале демонстрације због начина на који су боливијска војска и Американци третирали ратне заробљенике. Писани су чланци, посвете, па чак и песме о његовом животу и смрти.

Током времена појавиле су се и нове верзије овог дневника, од којих је сваки уносио и по неку новину. То су верзије Израела Рејеса Зајаса (псеудоним „Браулио“), Харија Вилегаса Тамаја („Помбо“), Елизеа Рејеса Родригеза („Роландо“) и Даријела Аларкона Рамиреза („Бенињо“). У јулу 2008, боливијска влада Ева Моралеса је објавила два раније запечаћена дневника у две излизане свеске, скупа са књижицом записа и неколицином црно-белих фотографија. Тада је и боливијски министар културе Пабло Гроу најавио да ће до краја године бити објављене фотографије сваке руком писане странице Че Гевариног дневника.



8.3. Културно наслеђе

И неколико десетина година након Чеове смрти, његов живот и заоставштина остају инспирација за многе.

Британски политичар Џорџ Галовеј је једном приликом изјавио: „Једна од највећих грешака коју су САД икад направиле је што су начиниле оне фотографије мртвог Чеа. Његов изглед који подсећа на Исуса Христа обезбедио је да се његов револуционарни позив пошаље не само бунтовним студентима, него и у срца верника...“ Часопис „Економист“ је такође упоредио слике мртвог Чеа са Мантењиним „Мртвим Христосом“, а и Борислав Лалић je у својој књизи „Че Гевара“ једну од тих слика упоредио са Холбајновом сликом „Тело мртвог Христа у гробници“.Тако је Че Гевара добио статус свеца данашњице, који је два пута ризиковао свој живот за земље које нису биле његове и изгубио га у борби за трећу такву земљу, а његови позиви за стварање „новог човека“, вођеног моралним, а на материјалним принципима, виђени су већим и јачим од Марксових.

Нелсон Мандела Че Гевару сматра „инспирацијом за сваког човека који воли слободу“. Жан-Пол Сартр га је описао као „најцелокупнијег човека његових година; живео је своје речи, говорио своја дела, и његова прича и прича света су ишле паралелним током“. У Аргентини многе средње школе носе његово име. Колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес за Че Гевару је рекао: „Могао бих писати хиљаду година на милион страна о Че Гевари“. У филму Емира Кустурице „Марадона“, славни фудбалер показује тетоважу Че Геваре на десном рамену и Фидела Кастра на листу леве ноге. У Боливији, нарочито у области у којој је убијен, Че Гевара такође има статус свеца. У селу Ла Игера, га сељаци често називају и Сан Ернесто де Ла Игера (шп. San Ernesto de La Higuera, „Свети Ернесто од Ла Игере“).

На Куби, Че Гевара се сматра једним од највећих народних хероја, скоро као светац за многе. И данас, на кубанским новчаницама се налази његова слика како мачетом сече шећерну трску. Фидел Кастро га назива „човеком дубоких идеала, човеком у чијем уму се комешао сан о борби“.

С друге стране, његови противници га називају промотером пропале идеологије и свирепим убицом. Међу кубанским емигрантима у САД, Че је мрска фигура коју називају „кољачем из Ла Кабане“. Американац кубанског порекла, глумац Енди Гарсија, изјавио је 2004. да се о Чеу говори романтично током свих ових година, али да постоји и тамна страна приче; он изгледа као рок звезда, али је погубио многе људе без суђења и без одбране. Гарсијин филм „Изгубљени град“, који је наводно забрањен у неколико латиноамеричких земаља, приказује бруталност на Куби пре и после револуције.

Било како било, Гевара је остао симбол за многе младе побуњенике широм света.

9. Литература


- http://sr.wikipedia.org/sr/Че_Гевара

- Лалић, Борислав, Че Гевара - живот, смрт, легенда, Компанија Новости АД, Београд, 2006.


Share on Facebook
Share on Twitter
Share on Google Bookmarks
Насловна Контакт Документа друштва Обавештења Галерија Активности друштва Петорица кубанаца Корисни линкови Eurocuba
Друштво српско - кубанског пријатељства Београд