Powered by VipTek
Share on Facebook Share on Twitter Share on Google Bookmarks

TRINAEST DANA KOJI SU POTRESLI SVET

Branko Vukusić, diplomat, bivši ambasador SFRJ u Meksiku

Podsećanja na 50 godina kubanske raketne  krize



Na današnji dan 9 novembra 1962 godine poslednji transport brodova sa sovjetskim raketama i raketašima je napustio Kubu. Time je stvarno  okončana kubanska raketna drama koja je formalno završena sporazomom Hrušćov-Kenedi  deset dana pre.Ovo supodsećanja jednog svedoka na tu krizu koju je  Noam Čomskinazvao  „najopasnijim momentom  u ljudskoj istoriji“ .



Predigra  ove nuklearne drame oko Kube počela je u vreme kada su se na čelu dva hladnoratovski suprotstavljena bloka nalazili Nikita Sergejević Hruščov i Džon Ficdžerald Kenedi. Ova dva nedovoljno vrednovana velikana 20 veka iz današnjeg pogleda na oktobarsku krizu i onog što je sledilo posle bila su odlučna da suštinski izmene odnose između dva svetska džinovska  bloka.Obojica su znali da nuklearna moć kojom su raspolagali višestruko prevazilazi mogućnosti uništenja celokupnog  života na planeti.Sovjetski blok već  nije bio u stanju da izdržava dalju trku u naoružavanju.Zato su od Hruščova, po našim saznanjima na Kubi, dolazili odmah po izboru Kenedija tajni signali za popuštanje zategnutosti, ne samo oko Kube nego na svetskom planu.Umesto dalje besmislene trke u naoružavanju oni su bili za to da se pređe na miroljubivu utakmicu, preciznije „konkurenciju“izmeđudva sistema- ko će svojim ljudima da obezbedi bolji život u miru i blagostanju.Jer, prebacivanje samo dela sredstava za naoružanje u mirnodopske svrhe moglo bi dovesti do toga da bar ljudi nigde ne umiru od gladi.Kada bi se ukinula trka u naoružavanju uopšte svi ljudi na planeti bi mogli da žive na nivou srednje klase u stvarnim državama blagostanja.


Mada  je   Kuba bila povod i mogući objekat krize i sukoba ona i njen lider Fidel Kastro su  bili,takođe, i subjekat, akteri tih događaja.Džon Ficdžerald Kenedi  i Nikita Sergejević Hruščov su  spasili čovečanstvo od   realnog a ne virtuelnog, biblijskog Armagedona, ali nisu spasili sebe od svojih jastrebova. Hruščov je zbog krize izgubio vlast a Kenedi i život i vlast.Fidel Kastro je sve preživeo, ukupno 6 američkih predsednika.


Kastro je uspeo da spase svoju zemlju i sebe, uz sva odricanja i nedaće blokade, ograničenja  iznuđenog  kubanskog  „komunizma“. Kuba je  odbranila  svoj suverenitet i integritet, izbegla sudbinu  mnogiih latinoameričkih zemalja sa proameričkim diktaturama i njihovim „eskadronima smrti“, stotinama hiljada žrtava, mafijaškim obračunima ovih 50 godina.Opstala je u najturbulentnijem  vremenu Hladnog rata. To samo po sebi već mnogo govori o kubanskom fenomenu.


Otkud pravo na ovakvapodsećanja?


Trinaest dana koji su potresli svet“ ( 15-28 X 1962 god.)  doživeo sam na Kubi  u „oku“ nuklearnog uragana koji je pretio da uništi ne samo Kubu nego  da se pretvori u nuklearnu katastrofu globalnih, planetarnih razmera. Mada je za ovih 50 godina sve već rečeno i poznato o tom vremenu, uz deklasifikaciju tada tajnih dokumenata, ipak se usuđujem da dodam neka lična sećanja i razmišljanja iz ugla jednog jugoslovenskog svedoka tih događaja.Predstavljaju  nezavisan,lični pogled na  kubansku revoluciju, kubansku krizu i njene posledice u svetu.Sticajem okolnostibio sam u prilici da budem  prijateljski a ne„insajderski“ upoznat  sa ciljevima i prvim koracima „kubanskog puta u socijalizam“ i iskušenjima na tom putu kao jugoslovenski diplomate u Havani u toku prvih 5 godina revolucionarne Kastrove vlasti ( od 1959 do kraja 1964). Bio sam svedok dramatičnihtrenutaka te  krize kada se svet zaista kretao ivicom nuklearnog ambisa kao i okolnosti  koje su neposredno  prethodile krizi.


Naime,kao saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu učestvovao sam na jednogodišnjem  postdiplomskom kursu  pri Ekonomskoj komisiji UN za Latinsku Ameriku(CEPAL) u Santijago de Čileu(1958-1959).Tom prilikom sam se sprijateljio sa Rehinom Botijem(Regino Boti) pripadnikom Pokreta 26 juli Fidela Kastra koji se u to vreme još borio iz Siera Maestre da sruši diktaturu Batiste.Boti  me upoznao sa ciljevima pokreta  koji su mi  bili vrlo bliski, koga sam otada sticajem okolnosti profesionalno  pratio  istinski podržavao.Upoznao sam ga sa jugoslovenskim još svežim iskustvima iz antifašističkog pokreta u kome sam učestvovao,  traganjima za sopstvenim socijalističkim rešenjima posle odbacivanja sovjetskog modela, nesvrstanoj spoljnoj politici i manevrisanju između blokova i dveju supersila.


Januara  1959 R.Boti odlazi na Kubu i postaje ministar u prvoj vladi Fidela Kastra. Po okončanju kursa u povratku samna poziv R. Botija, boravio na Kubi desetak dana u maju 1959. Bili su to dani  triumfalističke  euforije posle pobede u revoluciji  koja me podsećalana dane jugoslovenske  pobede nad fašizmom.Tom prilikom R. Boti me je  upoznao  sa Fidelom Kastrom, Če Gevarom i Raulom Kastrom,  predstavio kao njihovog  prijatelja i „saborca“. To sam zaista i bio i ostao, u svim fazama koje je Kuba prošla za vreme svoje pedesetgodišnje borbe za  svoj opstanak  i nezavisnost, imaorazumevanja  i podršku za sva  iskušenja i postupke kubanskog rukovodstva.  Po otvaranju  ambasade SFRJ na Kubi  krajem 1959 ,uključen sam  kao I sekretaru njen sastav, nisam se vraćao u Institut ni u nauku, ostao u diplomatiji  sve do penzionisanja koje je koincidiralo sa razbijanjem SFR Jugoslavije.


Prilikom posete Če Gevare Jugoslaviji augusta 1959 doznao sam da je Če tražio od Botija  da  sastavi spisak onih  učesnika kursa koji bi bili spremni da budu savetnici kod Čea i u drugim ministarstvima i institucijama novog režima na Kubi.U tom svojstvu je došlo na Kubu  petnaestak  kolega sa kursa - iz Meksika, Argentine, Perua, Čilea, Venesuele, Hondurasa,Ekvadora i drugih LA zemalja.Na spisku sam bio i ja i da nisam došao na Kubu kao jugoslovenski diplomata  možda  bi bio  učesnik u ovim događajima  u drugačijem svojstvu.Ovako mi je prijateljstvo i druženje sa njima olakšavalo posao diplomate jer su kolege sa kursa bile kod Gevare i u drugim institucijama nove vlasti .


Na Kubi sam ostao punih 5 godina, preživljavajući najteža iskušenja Kube- eksploziju broda Kubr, Zaliv svinja, raketnu krizu, odlazak Če Gevare, posebno oscilacije u  odnosima između Jugoslavije i Kube, Tita  i Kastra lično,aferu sa oružjem, napore raznih „termita“  u našem aparatu da se ti odnosi poremete.


Ove napomene  su bile neophodne da opravdam neka specifična saznanja o razvoju situacije na Kubi i oko nje, posebno manje poznato o poučnim odnosima Kube i Jugoslavije neposredno pre i posle krize.Tim pre što sam najveći deo diplomatske karijere proveo u Latinskoj Americi- pored Kube,kao ambasador u Meksiku i otpravnik poslova za otvaranje  ambasade u Čileu posle pada Pinočea.


KUBANSKA REVOLUCIJA


Okolnosti koje su prethodile krizi


Kubanska revolucija je delimični uzrok i  neposredni povod krize .Vodeće svetske sile SAD i SSSR  htele su da ne samo  unište ili odbrane Kubu i njen novi režim nego da se oko Kube  obračunaju  na globalnom planu po cenu upotrebe nuklearnog oružja . Pri tome Kuba nije bila pasivni, prestravljeni posmatrač šta se oko nje i zbog nje događa, naprotiv. Najpre kratko podsećam na poznate činjenice o latinoameričkom kontekstu tog vremena u kome je nastala i kubanska revolucija.


U Latinskoj Americi, posebno se daje podrška španskim antifašistima za suđenje zločincima diktature Franka.erici na talasu pobede nad fašizmom u Evropiu II svetskom ratu došlo je do  procesa  formiranja demokratskih vlada sa  naglašeno socijalnim programima agrarne refore i pravednije raspodele dohotka, oslobađanja od njihovog  neokolonijalnog statusa .Međutim, ubrzo počinje Hladni rat na globalnom planu u kome su bivši saveznici postali glavni neprijatelji. Rat je navodno bio  vođen protiv pogrešnog neprijatelja-fašizma,  glavna opasnost je  komunizam. Taj zaokret u Latinskoj Americi „američkom dvorištu“ je primenjen  u najradikalnijem smislu, manihejski, crno-belo. Drugim rečima sve što se nije uklapalo u američki model demokratije predstavlja komunističku pretnju zapadnoj hemisferi, „ko ne sluša nas sluša našeg protivnika“,  „ko nije sa nama taj je protiv nas“.Osniva se Rio pakt,preteča NATO pakta.Demokratski izabrane režime u nekoliko zemalja  zamenjuju diktatorski režimi  pod američkim patronatom, došlo je do nasilnog, pučističkog instaliranja niza desničarskih, profašističkih režima i „državnog terorizna“ u više LA zemalja.


U tim procesima su aktivno učestvovali mnogi iskusni „operativci“ iz poražene nacističke mašinerije u Evropi koji su ovde bili sklonjeni „pacovskim“ i raznim drugim kanalima kao savetnici, instruktori. Nekadašnji pripadnici nacističkih  ajnzac grupa prenosili su svoja iskustva na „eskadrone smrti“ u latinoameričkim diktaturama.Te diktature su na delu prestavljale u stvari reciklirani nacizam.


Na Kubi jemarta 1952 Fulhensio Batista izvršio državni udar i srušio demokratski izabran liberalno-građanski režim Prio Sokarasa koji nije imao nikakve veze sa komunizmom, naprotiv. Posle dve godine Batista je u režiranim izborima sprečio pobedu Ortodoksne partije Sokarasa , dao „legitimitet“ svom režimu i stvorio veliko nezadovojstvo i snažnu opoziciju. Pripadnik Ortodoksne partije mladi advokat Fidel Kastro predvodi grupu mladića sa ciljem obaranja diktature na tipično-latinoamerički način- pučem. Posle kratkog uvežbavanja izvrše  napad na garnizon Monkada u Santijagu odakle će po osvajanju garnizona ultimatumom tražiti ostavku diktatora.Puč se završio neuspehom i brutalnim masakrom preživelih učesnika napada po ulicama Santijaga. Javnost je bila konsternirana jer se radilo o mladićima iz uglednih, uglavnom dobrostojećih katoličkih  porodica,na čelu sa Fidelom Kastrom, zetom Batistinog ministra unutrašnjih poslova.Batistina policija je znala da je grupa preživelih, među kojima je Fidel i njegov brat Raul, pobegla u Siera Maestru. Komandir trupa koje su pošle u potragu za njima suprotno  naređenju  da ih strelja , doveo ih je žive u Santijago. Taj oficir, Ramon Fernandez posle je prišao Kastrovom pokretu i postao komandant, uz značajne funkcije u vlasti.


Batista je morao da organizuje suđenje na kome je Fidel Kastro održao višečasovnu odbranu sa tezom „Vi me osudite ali istorija će me osloboditi“ .Taj govor je postao program Kastrovog pokreta 26 juli po datumu napada na Monkadu.


Kastro nije bio pokoleban neuspehom. Batista ga  posle 22 meseca izdržane kazne oslobađa zatvora  računajući da je pobuna sasečena u korenu.Međutim, Kastro  još odlučnije polanirao da  krene da ostvari svoj cilj ali poučen neuspehom pučističkog načina, dugačijim putem. Okuplja široki front opozicije i  uz njihova sredstva organizuje  jezgro koje će povesti obespravljene seljake u  rušenje režima gerilskim putem. U finansiranje  Kastrovog poduhvata se uključuje čak  CIA preko partije Sokarasa. Ni Amerikancima više  nije odgovarao Batista zbog terora koji je uveo u zemlji koja je bila američki raj za  turizam,kocku i prostituciju.Dobrovoljno nije hteo da se skloni.


Posle uspešne  kampanje prikupljanja sredstava u Americi Kastro dolazi jula 1956 u Meksiko da izvrši uvežbavanje ekipe za iskrcavanje na Kubu i početak gerile. U Meksiku im se priključio Argentinac Če Gevara koji je došao u Gvatemalu privučem novim levičarskim režimom, a napustio je razočaran što režim Hakobo Arbensa nije pružio otpor diktaturi Kastiljo Armasa koju su im uveli Amerikanci.Meksiko je u to vreme bio zemlja institucionalizovane  revolucije i naprednog, antifašističkog  režima Lazaro Kardenasa koji je pružio utočište stotinama hiljada republikanskih izbeglica iz Španije posle pobede Frankovog fašizma.


Ovde je prilika da podsetim na  nedovoljno poznatu  ličnost koja je odigrala vrlo značajnu ulogu u kubanskoj revoluciji. To je španski republikanski general Alberto Bajo( Alberto Bayo, 1892-1967), autor tridesetak radova, romanopisac, poeta i –stručnjak za gerilska ratovanja. O tome je napisao delo  „150 pitanja gerilcima“. Bajo je bio rođen na Kubi u porodici španskog kolonijalnog oficira.U mladosti se školovao u Americi, postao pilot  u španskoj armiji. Zbog jednog duela izbačen je iz armije i  našao se u Španskoj legiji ( kao francuska Legija stranaca) ratovao u Maroku  i drugim španskim kolonijama gde je bio teško ranjen. Za vreme španske republike vratio se u svoju avijaciju i kao vatreni antifašista borio se u ratu protiv Franka. Posle propasti republike emigrirao je sa porodicom u Meksiko.Najpre je  bio profesor u avioškoli u Gvadalahari da bi kao penzioner otvorio neku radionicu  da bi izdržavao porodicu.


Generala Baja sam upoznao na Kubi. Došao je jednog dana u ambasadu da izrazi svoje veliko poštovanje Jugoslaviji,  njenoj  revoluciji , ličnosti Tita, jugoslovenskim dobrovoljcima u Španiji. Posle je često navraćao u ambasadu i proveo sam sa ovom vrlo zanimljivom ličnosti mnoge nezaboravne trenutke u   razgovorima  o njegovim doživljavanjima i visprenim procenama svetske situacije. Smatrao je da je fašizam najveće zlo koje nije  iskorenjeno, kažnjeno za počinjene zločine, može ponovo da se vrati. Franku je, kaže, oprošten fašizam, zahvaljući Amerikancima i njihovom antikomunizmu on se baškario u bajagi antifašističkoj Evrop i umro mirno, nekažnjeno za stravična zlodela, ostavio je svoj  ustav i monarha kao svog naslednika.


Kod  generala Baja, kako mi je pričao, „jednog dana kada sam se spremao da zaključam radnju upadne jedan  visoki mladić  i predstavi se da je Fidel Kastro. Rešio je  da sruši  diktaturu Batiste,  plan je pripremljen, razrađen, sredstva obezbeđena, njegovi saborci spremni. Nedostaje samo moja pomoć od koje zavisi uspeh. Znao je da sam  autor udžbenika za gerilska ratovanja a on hoće upravo tim  gerilskim  putem da sruši Batistu.Skupio je grupu boraca koje treba sada uvežbati. Pošto je znao da  sam  ne samo Španac nego i kubanski patriota uveren je da ću se pridružiti tom poduhvatu“ .Taj mladić,kaže, delovao mu je nadobudno, avanturistički neodgovorno je  govorio   o tako ozbiljnim stvarima. Hteo je sa par reči ohrabrenja da ga „potapša po ramenu“,  isprati  i da pođe kući.„Međutim, taj mladić je na  tako sugestivan , uverljiv način izložio svoj plan, potpuno  me omađijao. Ostao sam da ga slušam i da se dogovaramo  do zornih sati.Razbudio je moj mladalački polet  i bio sam rešen  ne samo da im budem instruktor  nego da pođemsa njim  u borbu kuda god on poželi. Kad sam to ujutro saopštio zabrinutoj supruzi ona je mislila da sam poludeo“.


Bajo se priključio Kastrovim ekspedicionarima na jednom imanju u Čalku blizu meksičke prestonice,ispod Popokatepetla.Ostao je sa njima tri meseca.Kupljena je jedna američka stara jahta pod nazivom Granma, utvrđen datum polaska. Njih 82 ekspedicionara su isplovili za Kubu. Iz obzira prema šezedestgodišnjaku sakrili su od Baja datum ukrcavanja što im je on jako zamerio. Međutim,kada je Kastro došao na vlast na Kubi poslao je avion u Meksiko  i general Bajo je dočekan sa svim počastima. Ostao mu je nadimak „kapetan“ jer zbog nediscipline i  nemirnog duha nikad nije u španskoj armiji dogurao do višeg čina.Sada je pored čina generala, dobio adekvatnu penziju,vilu,šofera i pomoćnika. Držao je predavanja kubanskoj omladini širom zemlje.


Poznato je da je ekspedicija Granme novembra 1956 dočekana od batističke avijacije i trupa tako da su preživeli samo njih dvadesetorica, među njima Fidel i Raul Kastro, Če Gevara, jedini crnac u ekspediciji  Huan Almeida i legendarni Kamilo Sienfuegos. Sa svojim ogromnim šeširom i upečatljivom figurom on je stajao iza Kastra prilikom prvog govora u oslobođenoj Havani a Kastro se u pauzama govora okretao ka njemu –„voy bien Kamilo?“.Za običnog Kubanca jedan Fidel da pita Kamila da li je na pravom putu to je značilo neverovatnu popularnost. Kamilo je bioskromnog,radničkog porekla, za razliku od većine učesnika koji su bili intelektualci iz srednje klase. Bio je  prva značajna žrtva neobjašnjenog atentata u rušenju helikoptera, koji su Kubanci pripisali CIA.


Posle tri godine gerilske borbe u kojoj su ispočetka vrlo nepoverljivi  seljaci sve masovnije prilazili pokretu  Kastrovi gerilci  1 januara 1959 na čelu sa kolonom  Če Gevare i Raula Kastra   ulaze u oslobođenu Havanu, zatim triumfalno Fidel Kastrro . Batista je u poslednjem trenutku strpan u avion i otišao sa napljačkanim miljardama u emigraciju. Počinje borba mnogo teža od rušenjha Bastiste  za opstanak revolucionarnog režima uAmerikancima „pod nosom“  u jeku Hladnog rata.


KUBA -SAD


Priznanje novog  režima, eksplozija Kubra, Zaliv svinja, Kenedi -Kastro.


Amerikanci su naizgled držali pod kontrolom, pratili bez uznemiravanja rađanje kubanske revolucije.Prvi privremeni  predsednikveć 1.januara 1959 je postao  Manuel Urutija(Manuel Urrutia) iz ortodoksne partije kaoi prvi premijer Hose Miro  Kardona(Jose Miro Kardona).Fidel Kastro je imenovan za komandanta armije.Sve je to obavljeno za par dana tako da su SADsmatrale da je sve pod kontrolom, već 7 januara 1959 su priznale novi režim na Kubi.  Međutim, između Kastra,  Urutije i Kardone ubrzo je došlo do razmirica, povod su bila streljanja ratnih zločinaca. Bila su organizovana javna suđenja sa televizijskim prenosima. Čak je i streljanje jednog od najvećih zločinaca Sosa Blanka prenošeno preko TV u pravo u vreme mog prvig boravka na Kubi.  Urutija je pokušao  da smeni Kastra narod je masovnom podrškom to sprečio i Kastro je postao premijer a pripadnik Pokreta 26 juli Osvaldo Dortikos(Osvaldo Dorticos) predsednik republike.


Ubrzo je Amerikancima postalo jasno da je revolucija na Kubi u  „američkom dvorištu“ u jeku Hladnog rata između sovjetsko-komunističkog i američko- kapitalističkog bloka postala problem za SAD i iznenađujuća šansa  za SSSR. Pokazalo se da su  obe velike sile i njihove službe  „prespavale“ ovu revoluciju, svaka na svoj način.SAD su kasno uvidele da Kastrova revolucija nije neki od latinoameričkih pučeva  koje su SAD lako mogle instrumentalizovati. SSSR se pre krize držao informacija i procena kubanske Komunističke partije da je kubanska revolucija„ avanturističko pučistička“. Ona  će lako da se usmeri u skladu sa moskovskom recepturom kao dobrodošao poklon  za njihove planove prema suprotno0m bloku.Međutim, i oni su se prevarili, ni to nije išlo lako madasuKubancirano dovedeni u situaciju da nema  druge alternative od oslonca na SSSR da bi  opstali. Zato će kubanski režim sve do raspleta sa raketnom krizom nepune tri godine po dolasku na vlast biti pood senkom sovjetsko-američkog, kratko i kineskog, nadmetanja oko Kube.


Odnosi sa SAD su se ubrzano pogoršavali. Poseta Kastra Americi aprila 1959 sa ciljem da se primiri nezadovoljstvo SAD zbog smene Urutije i prvih mera nove vlasti, bila je potpuni neuspeh. Nije ga primio Ajzenhaur, a potpredsednik Nikson mu je očitao lekciju.Naročito ih je uznemiravala pojava sovjetskih i kineskih izvidnica na Kubi, nagoveštena uspostava trgovinskih odnosa sa SSSR i komunističkim blokom


Eksplozija broda Kubr(Coubre)


Kubanci su očekujući teške dane u odnosima sa SAD pripremali odbranu. Poslednju nabavku oružja  na Zapadu francuski brod Cubr je dovezao je iz Antverpena 4 marta 1960 u havansku luku koja je opkoljena gradom.U toku iskrcaja oko 16 sati došlo je do stravične eksplozije, zatim još jedne. Poginulo je preko 100 ljudi i oko 200 ranjeno, mada se  pominju i daleko veće žrtve,tačan broj se ne zna. U tom momentu sam bio u kolima sa suprugom koja je bila u drugom stanju. Nastao je saobraćajni haos na ulici jedan Kubanac sa luksuznim kadilakom me je udario sa strane. Izišli smo, oštećenje nije bilo veliko mogli smo da nastavimo. Kada smo razmenili  vizitkarte zbog osiguranja  on je, uvidevši da sam Jugosloven, zavapio – „zašto ovaj naš  ludak ne sledibar primer Tita nego nas vodi u ruskikomunistički  pakao“.  Sutra ide preko u Majami, ostavlja sve,  vratiće se kada ovog njihovog „ludaka“ počiste.(Prošlo je preko  50 godina otada, taj Kubanac se sigurno nije vratio a Kastro je opstao).


Eksplozija Kubra još tih dana je pripisana CIA-i, kasnije su se u Majamiju javili autoriiz kubanske emigracije koji su to odradili. Međutim, ni danas se to zvanično ne potvrđuje, nisu deklasificirani dokumenti CIA o tome. Ali, odmah posle eksplozije u američkim medijima je objavljeno da su tu eksploziju izvršili kubanski komunisti, čak je  sa tim povezan i Anastas Mikojan, potpredsednik sovjetske vlade u to vreme, koji je tih dana bio u Havani sa ruskom ekonomskom izložbom 2.februara 1960. On je sondirao i uspostavu diplomatskih odnos sa Kubom. Kasnije će taj rukopis biti poznat- ono što se izvrši tajno pripiše se  neprijatelju javno uz dvostruki pogodak.


Na sahrani žrtvama Kubra  iza povorke na čelu sa  Fidelom, Raulom Kastrom , Če Gevarom i celokupnim rukovodstvom bilo je nas nekoliko diplomata iz nesvrstanih zemalja, jer sa Istočnim blokom još nisu uspostavljerni odnosi a sa Zapadom su već bili u prekidu. Bio sam u istom redu sa tada velikim poklonikom Kube Žan Pol Sartrom i Simon de Bovoar. Gevarina slika sa čela kolone nastala tog dana je postala danas  poznata ikona u celom svetu. Eksplozija Kubra za Kastra je bio signal da je sukob sa SAD već otvoren, da mora tražiti oslonca i kod Istočnog bloka.Neće to više da krije da to ne budee iuzgovor za amneričku intervenciju.. U govoru povodom žrtava Kubra  otvoreno je najavio da je cilj Kube ostvarenje socijalizma, da kubanska revolucija ima marksistički karakter.


Invazija u Zalivu svinja


Posle pokušaja SAD  da skinu Kastra prinudnom ostavkom, ponudom nekih sinekura i prenosom vlasti na predsednika Manuela Urutiju,  ekonomskim embargom na koje je  Kastro je našao odgovor,Amerikancima je bilo jasno da ,moraju ići na radikalno rešenje.  Pokazalo se  da sa Kastrom drugačije ne može.Doneta je odluka o  oružanoj intervenciji još sredinom 1960. Plan je izradila CIA i Pentagon za vreme vlade Ajzenhauera i on je taj plan odobrio . Pošto je Kenedi pobedio na novembarskim izborima 1960 plan je prezentiran predsedniku. Kenedi je odmah bio protiv bilo kakvog plana koji bi značiodirektno angažovanje SAD i rat sa suprotnim blokom ,jer je, po kasnijim saznanjima,  pripremao potpuno drugačiju strategiju odnosa sa SSSRom , smanjenje tenzija  u Hladnom ratu  sa SSSR od trke u naoružanju i vojnom odmeravanju snaga..Međutim, generali CIA i Pentagona su uspeli da ga ubede da će  taj plan biti obavljenbrzo i efikasno, da će javno to biti isključivo kubanska operacija, uz potpunu prikrivenost američkog učešća.Kenedi je na kraju nevoljno pristao. Prvobitni plan je bio da se izvrši invazija na kopno, osvoji neki grad podalje od Havane i poče odatle gerilska borba, alki je plan nsapušten


Tajno je pripremana grupa od jula 1960od oko 1.500 kubanskih dobrovoljaca u Gvatemali gde je  instaliran diktatorski  proamerički režim Kastiljo Armasapošto je srušen  levičarski, demokratski izabrani režim H.  Arbensa.Ukrcaj ekspedicionara je obezbeđen preko još jednog diktatora A. Somose iiz nikaragvanske luke Puerto Kabesas. Kubanska obaveštajna služba je  još od oktobra 1960  znala za te pripreme,stalno ih pratila. Priremana je odbrana , Kubancima je bio veliki  problem  saznati gde će biti iskrcavanje pošto su obale kubanskog ostrva dugačke a tu su još  ostrva Isla de Pinos i hiljade malih ostrvaca.Planirano je da se  invazija izvrši   na kubanskom kopnu, da se zauzme mostobran, da se iskrca kubanska vlada iz emigracijekoja će „legalno“ da zatraži američku pomoć. Ta pomoć od 5.000 američkih marinaca na  ratnim brodovima na ivicama teritorijalnih voda bila je spremna, u očekivanju poziva. Vreme i mesto iskrcavanja planeri invazije su držali u tajnosti do poslednjeg trenutka, nisu to znali ni sami kubanski učesnici invazije.


Vreme invazije je nagovešteno  bombardovanjem  vojnih aerodroma u Havani i Santijagu 15 aprila 1961. Avioni su bili sa kubanskim oznakama, pilotirani od kubanskih pilota koji su „dezertirali“. Bombe su padale par kilomertara daleo od Miramara, područja Havane gde smo stanovali. Bila su dva naleta u zoru kada su avioni odlazili prema moru i vraćali se u novi napad.To bombardovanje je bilo čisti promašaj. Oborena su  tri invaziona bombardera A-26 a na zemlji je uništeno  5 kubanskih aviona koji su bili nekorisni a „preživelo“ je nekoliko efikasnijih aviona koji će odigrati kasnije značajnu ulogu u fijasku celokupne invazije.Neposredno posle bombardovanja špijunskim izviđanjem U-2 aviona je konstatovano da je bombardovanje bilo neefikasno, da nisu uništeni najopasniji avioni.Sutradan,16 aprila, Kastro je objavio socijalistički karakter kubanske revolucije.


Invazija je izvršena 17 aprila 1961 na plaži Hiron (Giron) u Zalivu svinja. To ribarsko naselje bilo je na tvrdom kopnu od koga je vodio put kroz veliku močvaru-Sienaga de Sapata do matičnog  ostrvskog kopna.Pomorski desant na plaži Hiron koja je bila predviđena da bude mostobran za invaziju izvršen je u zoru uz istovremeni vazdušni desant sa padobrancima  na kopno gde polazi put kroz močvaru prema Plaži Hiron. Ključnu ulogu u fijasku invazije odigrali su ribari – milicioneri  iz naselja Giron.Oni su kao i cela Kuba bili „naoružani narod“-   automatima i lakim češkim naoružanjem prihvatili su borbu, većina je izginula ali su pre toga uspeli da jave u Havanu da je tu počela invazija. Kastro je na čelu tenkovske kolone  pre svanuća već stigao do Zaliva svinja gde je još bio u toku padobranski desant i komandovao operacijama zajedno sa komandantomRamon Fernandesom.Mnogi padobranci su ginuli još prilikom sletanja,hvatani po močvari inajveći broj je bio zarobljen.


Konačan saldo invazije jebio –preko 100 mrtvih i 1189 zarobljenih.Bili su suđeni n zatvorske kazne. Nekoliko pripadnika Batistinih snaga koji su činili zločine su streljani. Svi su krajem 1962 razmenjeni za traktore i lekove. Predsednik Kenedi ih je po povratku primio, ali to  nije smanjilo ogorčenje na njega kao krivca za fijasko među kubanskim emigrantima i u američkim tajnim službama.


Po rečima Če Gevare pobeda u Zalivu svinja je učinila „više nego ikada podršku kubanskog naroda revoluciuonarnoj vlasti  Fidela Kastra, dovela do velikog  spoljnopolitičkog poraza SAD“ . Posle  poraza na Kubi Robert Kenedi je da bi primirio ogorčenje vojnoobaveštajnog establišmente na predsednika  odobrio novi  plan invazije na Kubu uz pomoć diktatora Nikaragve A.Somose.Iz Nikaragve su vršeni avio naleti i vršene sabotaže instalacija na Kubi.Međutim, taj pokušaj je neslavno završio.Greškom je napadnut španski brod,kapetan je poginuo, isplaćeno milion dolara odštete.Oprema iz ovog plana zajedno sa kubanskim emigrantima je prebačena u Kongo.Novi planovi invazije Kube su konačno sahranjeni posle okončanja raketne krizer 1962 g.


Posle je Fidel Kastro danima preko televizije vodio dijalog sa „gusanosima“ ( crvi kako su ih zvali).Pita jednog crnca šta je  nesrećnik tražio u tom društvu. Ili jednog  od njih čiji je otaac bio poznbat kao levičar,socijalista.Odgovorio je da se bori protiv njega da spreči da Kuba postane  komunistički sateli. On je došao da se bori protiv komunizma za socijalistički primer Jugoslavije,čime je napravio nama lošu reklamu u kubanskoj javnosti.Posle je Kastro ponudio da ih proda Amerikancima na ponižavajući način- traktor po glavi. Prodaja je ostvarena po sličnoj ceni i svi su pušteni  da odu u SAD.Da bi primirio nezadovoljstvo ekspedicionara i cele kubanske emigracije podrškom Kenedijeve vlade njihovoj borbi on ih je primio,prihvatio poklon-kubansku zastavu i  rekao „Uveravam vas da će ova zastava biti vraćena u slobodnu Havanu“.

Kenedijevi su znali  sa kim imaju posla i nastojali su na svaki način da opravdaju predsednika Džona  Kenedija, preduprede opasnost osvete kao da su je slutili.Tako je Edvard Kenedi rekao da su Zaliv svinja i raketna  kriza učvrstila odlučnost Kenedija u donošenju odluka, prihvatio je svoju odgovornost za poraz. Jer, „pobeda ima sto očeva a poraz samo jednog sirotana“ – Privatno je  dodao da je imao(previše?) poverenja u CIA,Stejt department i Pentagon.


Na pritisak CIA i Pentagona posle neuspeha u Zalivu svinja  predsednik Kenedi je odobrio 30 XI 1961  tajnu operaciju CIAe za borbu protiv Kastrovog režima na Kubi pod nazivom Mungos(Mongoose). Prema naknadnim saznanjima i deklasifikovanim dokumentima braći Kenedi nikako  nije odgovala nova, još ambicioznjia intervencijha na Kubi .Bili su odlučni da problem Kube reše u okviru dijaloga ne konfrontacije sa suprotnim blokom. Zato je odobrio operaciju uz oprez da ne  bude pod komandom Pentagonanego  pod kontrolom Roberta Kenedija.Hteo je  da obezbedi, na osnovu iskustva za Zalivom svinja, da ova akcija ne ugrozi njegove globalne planove  u odnosima sa suprotnim blokom. Operacija Mungos je bila sveobuhvatna, predviđala je33 vrste operacija (koliko ima vrsta mungosa!)od propagandne diskreditacije režima, sabotaža, rušenja rafinerija,mostova,šećerana, paljenja polja trske,individualnog terora i atentata na rukovodioce, pre svega Fidela Kastra, do stvaranja gerilskog uporišta pre opštenarodnog ustanka i kopnene intervencije SAD. Čak je i Jan Fleming bio angažovan za diskreditaciju Kastra. Sve je trebalo da kulminira opštim ustankom i američkom intervencijom oktobra 1962. Cela operacija bila je uglavnom neuspšna, promašeni su svi atentati na Kastra,njih 838- za Ginisovu knjigu rekorda. Procena narodnog raspoloženja u korist nove invazije bila je nebulozna, frizirana od želja emigrranata. Međutim,i pored ukidanja operacije Mungos njene aktivnosti su nastavljene sve do 1975. Ona je ostala poznata kao prva i najveća operacija državnog terorizmaSAD koja je bila preteča, prototip  kasnijih uspešnijih intervenccija NATO pakta po svetu.


Pokušaji dijaloga Kastro-Kenedi


Posle raketne krize  ređale su se nove „recke“ za Kenedija kod onih koji su mu radili o glavi. Tako je on kritikovao evropski kolonijalizam u Africi. Prekinuo je politiku Ajzenhauera  o Kongu prema Lumumbi. Uspostavio je kontakte sa velikim švedskim državnikom Dagom Hamaršeldom, gensekom UN i saveznicima Lumumbe u UN koji su bili protiv belog kolonijalizma. CIA je opremu za operaciju Mungos i  kubanske učesnike poslala u Kongo.Inače Lumumba je ubijen u periodu između izbora i inauguracije Kenedija  a pogibija D.Hamaršelda                             u avionskoj nesreći je ostala pod velom tajne.Ova „ recka“ sa pokušajem uspostavljanja dijaloga sa Kastrom u cilju mirnog rešenja kubansko-američkog sukoba je izgleda bila presuđujuća za njegovu sudbinu.Samo 17 dana posle utanačenog dogovora za sastanak američkog zvaničnika i Kastra izvršen je atentat u Dalasu.


Kenedi se paralelno sa  problemima  vezanim za raketnu krizuuz  vrlo oprezno prihvatanje operacijeMungos  pripremao  da „okrene list“ u odnosima sa Kubom.Cilj mu  je bio  rešenje  sukoba između Kube i SAD diplomatskim dijalogom posle, privlačenje Kastra ka Zapadu a ne guranje u sovjetski zagrljaj, posle raznih neuspešnih pokušaja intervencija oružanim putem .Sada je preuzeo i obavezu da SAD neće više intervenisati na Kubi.Ta obaveza  je odbojno prihvaćena u njegovom okruženju i morao je da traži načina da privuče Kastra potencijalno uspešnijim metodama od tajnih operacija  CIAe za njegovu likvidaciju ili nasilno zbacivanje. U cilju uspostavljanja dijaloga sa Kubom i Kastrom lično obavljeno jeod marta 1963 do neposredno pre ubistva Kenedija u Dalasuoko trideset  tajnih kontakata o kojima javnost nije znala. Deklasifikovani su 2003 godine


Sve je počelo od desetočasovnog intervjua novinarke CBS Liz Hovard sa Fidelom Kastrom početkom 1963 god.


Memorandum Bele Kuće (4 III.1963) se  odnosi na informaciju Dž.Bandija o putu Džemsa Donovana na Kubu,platformi za razgovor.Predsednik Kenedi je zainteresovan za razgovore sa Kastrom. Ne slaže se  da prekid kinesko-sovjetskih veza Kube bude“ uslov o kome se ne može razgovarati. Ne želimo da suočimo sa uslovom koga on očigledno ne može da ispuni. Mi treba da razmišljamo na fleksibilnijim linijama“ . Za Donovana se kaže da  treba da odustane od planiranih šetnji sa Kastrom po  plažama bez dobrog brifinga. ( iz toga se vidi izvesna rezervisanost prema ličnosti Donovana kao  pregovarača koji je čovek CIAe).


U opširnom memorandumu Bele kuće za Bandija(11.se  još jasnije naglašava  interes pred.Kenedija za uspostavu dijaloga sa Kastrom. Međutim,  „svi smo   okupirani rešenjem naših kubanskih problema , ali do sada gledamo samo na jednu stranu medalje –kako da što više povredimo Kastra raznim tajnim i javnim prljavštinama. Nismo još pogledali drugu stranu medalje –kako Kastra da privučemo mirnim podsticajima  ka nama“, da se Kastro izvuče iz sovjetskog zagrljaja.Takvim prilazom bi se  otklonile bar dve glavne brige-„ponovno uvođenje ofanzivnih raketa i kubanska subverzija“ .Praktične prepreke na tom putu su što je „Kastro tvrd orah“i američka javnost.“Ako američkom narodu bude dokazano da su pretnje od  ofanzivnih raketa i subverbzivna kretnja pod kontrolom, da je  rusko prisustvo na Kubi redukovano i da je Kastro više nacionalista nego komunista..pažljiv miran zaokret u politici  je moguć“. Kastra kao tvrd orah sada je „lakše slomiti nego što je bilo. On je dobio dragocene pouke u proteklih par godina.“ Zatim se naglašava  da predsednik traži „ hrabrija rešenja za kubanski problem..  očekuje studiju izvodljivosti za takav zaokret u politici“.


Izveštaj o razgovorima Liz Hovard na Kubi CIA sa potpisom Helma dostavlja Beloj kući 1 maja 1963.Pored razgovora od 10 sati sa Fidelom Kastro i nekoliko najviših rukovodioca Kube-Če Gevarom, Raulom Kastrom, Vilmom Espin, Raul Roa i Rene Valjehom. Kastro je izrazio veliku želkju za približavanjem sa SAD, ako  pred Kenedi to prihvata očekuje da učini prvi korak.Ona je stekla utisak da Džejms Donovan nije ima političke razgovore sa Kastrom i nudi sebe da bide direktna veza zadalkje kontakte preko Rene Valjeha Kastrovog čoveka od poverenja. Mada CIA u tom izveštaju ukazuje na oprez prema Kiz Hovard kao kontakt osobi ona je očigledno prihvaćena jer se pojavljuje u svim daljim kontaktima sa Kubancima.  U tim kontaktimna se sa kubanske strane pored  R.Valjeha pojavljue i ambasador Kube u UN Karlos Lećuga a sa američke strane  zamenik šefa američke misije pri UN Viljem Atvud. Prema dokumentima koji su bili pod šifrom Top secret u tok kontakata sa američke strane je  bio uključen vrlo mali krug ljudi- pored predsednika Kenedija  i R. Kenedija, savetnika Bandija i šefa kabineta predsednika Gordon Čejs  bili su još Averel Hariman, Adlaj Stivenson.


Kontakti su  intenzivno počeli septembra 1963 razgovom Atvuda sa Lećugom koji ga je pozvao na Kubu. Tada je Robert Kenedi upozorio Bandija  da će biti teško da Atvud poseti Kubu a da američki mediji to ne doznaju i optuže vladu da se dogovara sa Kastrom. On je zato da se kontakt ostvari u Meksiku ili nekoj drugoj zemlji jer  je tajnost boravka na Kubi  teško bili sačuvati , Astvud je zvaničnik vlade. Kontakti su nastavljeni tokom celog oktobra da bi se u novembru ubrzali skoro svakodnevno. Najpre je bilo prisutno pitanje gde da bude konktakt.


U poruci od Kastra koju prenosi Valjeho 21 oktobra Kastro izražava spremnost da prihvati zvaničnika SAD bilo gde, „ zahvaljuje na diskreciji prema svima“( ima i on svoje razloge da čuva tajnost!). Tek tada je otkriveno da bi to bio Atvud.Spreman je da pošalje avion u Meksiko do Varadera kako bi se izbegao aerodrom u Havani, tajnost je zagarantovana. Posle razgovora Atvud bi bio vraćen istim putem.  Na kraju je zbog insistiranja Kastra da on lično razgovara,nađena varijanta da to bude na Kubi ali da Atvud prethodno bude razrešen sa dužnosti da bi u slučaju da se sve iskomplikuje  vlada mogla da demantuje da  njen zvaničnik nije vodio razgovore.( Toliki je bio oprez braće Kenedi).


U daljim kontaktimna koji  su bili skoro svakodnevni je osnovno bilo da se obavi jedan preliminarni susret između Lećuge ili Valjeha u Njujorku da se vidi koje teme Kastro želi da se rasprave,„da bi bili sigurni da ima nešto bitno da se razgovara“-pitanje agende.O tome je vođen razgovor sa Valjehom 19 novembra, a Kenedi je ubije posle tri dana, 22 novbembra.


Prema naknadnim informacijama iz Havane u momenetu kada je kod Kastra  pripremana agenda uđe predsednik Kube Dortikos i kaže da je Kenedi ubijen u Dalasu. Kastro je navodno prekinuo rad i rekao da Kubu čekaju teški dani.  


Postoje brojne „teorije zavere“ o ubistvu Kenedija   i dalje ostaje na snazi izveštaj Vorenove komisije  o tome da je Li Harvi Osvald pojedinac koji je ubio predsednika iz mržnje.U  verziji atentata dok je još Lindon Džonson polagao u avionu zakletvu za predsednika bilo je da je Li Harvi Osvald Kastrov čovek. Na Kubi je pre atentata na osnovu obaveštajnih informacija Kube iz krugova kubanske emigracije u Havani bilo poznato da je Kastro na meti „od svojih“ još od Zaliva svinja. Posle raketne krize samo je bilo pitanje kako i kada će se to dogoditi.Prema kubanskim saznanjima neposredno posle atentata CIA kubanski emigranti iz Majamija su bili izvršioci atentata a CIA organizator.  Lindon Džonson je posle atentata u jednom TV intervjuu izjavio da je „Kenedi nameravao da ubije Kastra ali ga je ovaj stigao pre( got)“ .Simptomatično je da  ta verzija nije uključena u Vorenov izveštaj..


Atentat u Dalasu godinu dana posle oktobarske raketne krize, kao i ubistvo R. Kenedija  naknadno se dovode u vezu sa ulogom braće Kenedi u raspletu krize.Kenedi je ubijen samo 17 dana posle nego je posle višemesečnih kontakata i sondaža utanačen susret američkog zvaničnika i Kastra. Način kako se Hladni rat, suprotno naporima Kenedija, rasplamsao posle toga to potvrđuju.Kenedi je posle krize obnovio započeti dijalog sa Hruščovom i uspostavio posredne kontakte sa Fidelom Kastrom sa ciljem da se odnosi sa Kubom normalizuju.


U  ovo vreme krize Zapada i debate o njenim uzrocima vredi se podsetiti na inauguralnu besedu predsednika Kenedija 20I.1961  u kojoj se on zalagao za uravnoteženje interesa bogatih sa interesima prosečnog Amerikanca za dobrobit zemlje.Za ovih 50 godina nije bilo u SAD zvaničnih inicijativa za istragu u vezi sa pozadinom ubistva braće Kenedi, mada su na vlasti bili i demokratski predsednici.


SSSR-KUBA


Hruščov-Kastro,Afera Eskalante


Sovjetski Savez nije ispočetka pokazivao interesovanje za ono što se dogodilo na Kubi.Držao se informacija kubanske KP koja je, kao i druge latinoameričke partije prosovjetske orjentacije, bila dogmatska i poslušna-Inače je nteresantno da je  SSSR  u jeku rata i u vreme dobrih odnosa sa antifašističkom vladom F.D.Ruzvelta uspostavila 1943 odnose sa Kubom. Ambasador iz SAD najpre Maksim Litvinov zatim Andrej Gromiko bili su akreditovani i za Kubu.Tada su čak komunisti učestvovali u vladi Batiste, Karlos Rafael Rodriges  član CK  bio je ministar ministar.Kada je počeo Hladni rat za vreme vlade Prio Sokarasa osnosi su zahladneli da bni poosle puča Batiste 1952 bili i formalno prekinuti.


N.S.Hruščov u svojim memoarima priznaje da ni sovjetska partija ni KGB nisu imali ideju o tome ko je Kastro i za što se on bori.Kubanski komunisti su im odgovarali da da se radi o buržoskom avanturisti agentu CIA. Nije ni slutio da će ova mala zemlja i njen lider u tolikoj meri uticati na njegovu sudbinu.


Sovjetski KGB je ipak pokazao interesovanje za Kubu odmah po dolasku  Kastra na vlast. Imali su svog čoveka u Havani već prvih meseci po dolasku Kastra na vlast. Sećam se da sam u proleće 1959 po povratku iz Čilea  sreo Aleksandra Aleksejevića  Aleksejeva koji je došao na Kubu kao dopisink TASSa.Sa  njim me je upoznao saradnik u kabinetu  R.Botija koji mi je ugovorio sastanak sa Forom Šomonom vođom Revolucionarnog direktorija 13 marta.Tada su Jugoslavija i SSSR bili u novom talasu hladnih odnosa zbog „jugoslovenskog revizionizma“, tako da me on sumnjičavo pitao –„otkud  vi u kolima ministra Botija?“Objasnio sam mu kako je do toga došlo i nastavili smo kratko poznanstvo kao poštovaoci novog Kastrovog režima.On je uspostavio izuzetno dobre odnose sa Fidelom Kastrom.Kada su uspostavljeni odnosi postao je savetnik u  sovjetskoj  ambasadi i pobornik oslonca na Kastrove snage kao glavne a ne na komuniste. Kada je došlo do sukoba između KP Kube i SSSR povodom afere Eskalante vispreni  Hruščov da bi odobrovoljio Kastra je dao za pravo A. Aleksejevu. Odmah je povukao ambasadora Sergeja Kudrjavceva, imenovao Aleksejeva za ambasadora, a Eskalantea proterao,o čemu kasnije.Ali ni to  nije umirilo Kastra.


Uspostava odnosa sovjetskog bloka sa Kubom je pažljivo pripremana. Februara 1960 dolazi na Kubu Anastas Mikojan da otvori sovjetsku ekonomsku izložbu, pripremi uspostavu odnos, ispita mogućnost Kastrove posete SSSR, znajuči za neuspeh Kastrove posete SAD. Nije ga primio Ajzenhauer a popredsednik Nikson mu je očitao lekciju.Mikojan se vratio sa  Kube  sa mišljenjem da  Kastra treba opomoći ekonomski i politički, oružje još nije bilo na redu.Sovjetski savez posle uspostave diplomatskih odnosa, zatim objave Kastra  posle Zaliva svinja  da ide u socijalizam, odlučujuće je pomogao Kubi da savlada američku ekonomsku blokadu.Kastro je javno čestitao Kastru izbor socijalističkog puta ali je privatno verovao da  neće uspeti, da će Amerikanci upootrebiti silu da to spreče.Zato je odbrana Kube postalo pitanje prestiža i za SSSR,stavljali su na znanje Vašingtonu da bi napad na Kubu imao ozbiljne posledice.Instaliranje američkih raketa u Turskoj bio je okidač  Hruščovu za idejuda to iskoristi kao šansu da odgovori kontramerom   - instaliranje sovjetskih raketa na Kubi.


Posle raketne krize došlo je doi oštrog zahlađenja u odnosima SSSR-Kuba.Sećam se prijema u staroj sovjetskoj ambasadi na Vedadu povodom proslave oktobarske revolucije 7 novembra 1962 samo nekoliko dana posle okončanja krize i povlačnja raketa. Na prijem demonstrativno nije došao Fidel.Bio je prisutan Anastas Mikojam koga je zatekla kompletna blokada Kube tako da nije mogao da ide na sahranu supruge u Moskvu.Glavni gosti, celo Kubansko rukovodstvo  Raul, Če ,Almejda više ministara i komandanata revolucije sem Fidela, zajedno sa Mikojanom su sedeli u dvorištu ambasade blizu bazena. Nas nekoliko nesvrstanih  diplomata stajali smo dovoljno blizu da smo mogli da pratimo razgovore,znajući ruski i španski. Mikojan je prilično popio i u jednom trenutku dosta slobodno se obraćao  supruzi R.Kastra Vilmi Espin koja je sedila između njega i Če Gevare rečima koje je ruski prevodioc je zadivljujući polirao i  „vadio fleke“ u stilu- „drug Mikojan kaže da ste vi  heroina vaše borbe“ . Da nije bilo tako snalažljivog prevodioca u tako napetoj situaciji moglo je doći do skandala.


Kastro je na zategnute odnose sa SSSRom  odgovorio „medenim mesecom“ u odnosima sa Kinom.Hruščovu je trebalo skoro  godinu dana  da privoli Kastra da poseti SSSR.Posle posete odnosi su se popravilli ali nisu vraćeni na raniji nivo.Kastro je u ovom periodu izabrao „nesvrstani“ položaj u odnosima sa dve socijalističke sile.


Raspad SSSR imao je razoran uticaj na  Kubu.SEV koji je učestvovao sa 85 % u ekonomskoj razmneni sa Kubom je 1991 ukinut, trgovina sa SSSR i zemljama sovjetskog bloka  se praktično ugasila. Tek dolaskom Putina na vlast u Rusiji odnosi sa Kubom su se nešto poboljšali.On hje 2000 god posetio Kubu i osudio američki embargo. Bilo je nophodno veliko umeće i odlučnost kubanskog rukovodstva da ostane nas svom socijalističkom putu u vreme kada je on u SSSR propao, da istovremeno  opstane u usklovinma blokade i izolacije.Najveću pomoć su pružile zemlje Latinske Amerike.Sada Kuba ima, uptrkos američkom embargu, odnose sa 160 zemalja,kubanski stručnjaci rade u 20 zemalja,posebno lekari,u Venesueli  ih radi 30.000.


Afera Eskalante


Ova afera oko Komunističke partije Kube i njenog  lideraAnibala Eskalantea( Hanibal Escalante)nije često pominjana u  propagandi  protiv Kube kao sovjetskog satelita koji je, navodno,  poslušnički primenjivao sovjetski komunistički model. Ne slučajno,  jer ova afera pokazuje  da ako je Kastrov režim komunizam onda je to  njegov , nikada nije bio tuđe delo,još manje nametnuto silom ili protiv njegove volje. Afera pokazuje, takođe, da je  uloga Hruščova u ovoj aferi  bila još jedanargument  dogmatskom okruženju oko  njega da ga skinu sa vlasti. Zato  detaljniji osvrt na tu aferu ima značaja, dovodi nas  u vezu i sa krizom i njenim raspletom na Kubi i u Moskvi.

Posle odbrane Kube od invazije u Zalivu svinja u očekivanju i novih iskušenja  Kastro je hteo da sve političke snage koje podržavaju novi revolucionarni kurs objedini u jedinstven politički pokret.Te tri snage su  bile Pokret 26 juli Fidela Kastra, Revolucionarni Direktorij 13 marta( Directorio Revolucionario trece de marzo)  i Komunistička partija Kube. Direktorij i KP Kube  su bile konkurentski Pokretu 26 juli, svako se  na svoj način se naknadno priključiorevoluciji po dolasku Pokreta 26 juli na vlast.

Drektorij je bio pokret katoličke antidiktatorske studentske  omladine na čelu sa Hose Antonio Ečeverijom ( Jose Antonio Echevarria).Bio je to demohrišćanski pokret u evropskom smislu ali nei po sadržaju. Demohrišćanski pokreti u LA su više inspirisani izvornim,socijalno pravednijim hrtiščanstvom nego vatikanskom dogmom.Danas je u LA vrlko snažna ta struja kao Teologija oslobođenja  koja se iz SAD takođe poi crno belim kriterijima optužuje kao komunistička. Nedavno je paragvajski predsednik Fernando Lugo, bivši katolićki biskup, smenjen oo tom kriterijumu. 13  marta 1957 izvršili su  50 pripadnika Direktorija smeo  i vešt napad na predsedničku palatu (otuda naziv 13 marta) .Kada je napad već uspeo , kada su stigli do Batistinog kabineta na trećem spratu on se spasio tajnim stepenicama. Posle se sve okrenulo loše za napadače.Uspeli su da pobegnu ali je neko otkrio njihovu sigurnu kuću i tamo su četvorica učesnika napada likvidirana,  nastupio je žestok teror diktature.Izdaja koja je omogućila likvidacijuvođa Direktorija bila je kasnije vezana za aferu Eskalante.Na čelu Direktorija je bio For Šomon (Faure Chomon).On je  preživeo teror posle neuspelog napada na predsedničku palatu1958. Dok je Kastro vodio borbu na istoku zemlje iz Siera Maestre Šomon je zajedno sa Špancem Karlos Gutieres Menojom(Carlos Gutierrez Menoyo) organizovao Drugi front protiv Batiste u sredini ostrva u planinin Eskambraj.Kada je front koji je predvodio Če Gevara stigao oktobra 1958 do Eskambraja  sarađivali su sve do pobede. Time su dobili partnerski status u novoj vlasti.Dobio je  čin komandanta revolucije, učestvovao u vlassti, bio je ambasador u Moskvi.Menojo se priključio antikastrovoj emigraciji.

Komunistička partija  Kube je tradicionalno sledila  politiku Moskve, član CK partije Karlos Rafael Rodriges je bio u toku II svetskog rata u vladi Batiste.Čak ni posle puča Batiste 1952 i uvođenja diktaturenisu imali problema u svomdelovanju.Kastrov napad na Monkadu su osudili kao „buržoaski avanturizam“ . Gevaru su ocenjivali kao „romantičnog,anarhističkog avanturistu“.  Kastrovu gerilu iz Siera Maestre su pratili sa ignorisanjem i ironijom.Tek kada je Kastrova pobeda bila na vidiku došao je u Siera Maestru  Karlos Rafael Rodriges kao pojedinac a ne kao izraz podrške partije Kastru.Tek kada su odnosi sa SSSR postali bitni za opstanak Kube komunistička partija je dobila ničim zaslužen partnerski status u okviru nove vlasti.

F.Kastro od ranih dana svog političkog formiranja imao je kritički stav prema kubanskoj komunističkoj partiji, ne i prema samoj ideji komunizma. To potiče još od  1948 kada je Kastro učestvovao u čuvenom „bogotaso“.Tada je u Kolumbiji kao hladnoratovski prvenac borbe protiv komunizma u Latinskoj Americi ubijen Elieser Gajtan, veliki tribun,senator,gradonačelnik Bogote, vođa Liberalne partije,kandidat za poredsednika i očekivani pobednik.Sutradan je došlo do velikh protesta i njihovog krvavog gušenja što je bio početak  građanskog rata u Kolumbiji, najdužeg u LA koji još traje. Fidel Kastro,zajedno sa jednim kubanskim mladim komunistom je učestvovao u Bogotasu.Bio je šokiran kada mu je taj kolega rekao da mora da ostane u hotelu, partija mu zabranjuje.Otada je on bio kritičan prema KP Kube a ni oni mu nisu ostajali dužni.To je ostalo  prisutno u njihovim odnosima, više ili manje prikriveno.Tako je posle intervjua dopisnika Njujork Tajma H.Metjusa sa Kastrom u Siera Maestriu novembru 1955 kubanska KP je javno izrazila „radikalno neslaganje sa taktikom i planovimna Fidella Kastra“.Kada je Kastro preko radio pozvao na generalni štrajk komunisti su ga sabotirali. Gevara ih je prozivao da nisu shvatili ulogu gerile.

Jula 1961 na Kubi se formira  zajednički oblik ujedinjenih političkih snaga revolucije sastavljen od Pookreta 26 juli, Direktorija 13  marta i KP Kube pod nazivom ORI (Organizaciones Revolucionarias  Integradas)-Ujedinjene  revolucionarne integracije. U gereralni sekretarijat ORI ušlo je 25 članova, 10 od njih su biloi članovi KP Kube. Za organizacionog sekretara koji će sprovoditi procesom institucionsačizacije organa partije i vlasti o određen je  Anibal Eskalante. On je za razliku od šefa KP Blas Roke  (Blas Roca) bio čovek Moskve, vatreni pobornik uvođenja sovjetskog komunističkog modela na Kubu. Polazio je od stava Moskve kome je i on doprineo da je Kuba dosada  prema udžbeniku izvela b uržoassku fazu revolucije, sada treba preći socijalističku,proletersku fazu.

Počelo je formiranje organa partije po ključu da predsednici budu uglavnom kadrovi  26 jula i Direktorija, sekretari kadrovi KP. Funkcija sekretara je ključna predsednika više počasna. Kastro je to pratio i kako sam doznao od mojih  „čileanskih“ kolega postojao je sve nezadovolojniji time kuda taj proces vodi. Prema tome kako su formirani  organi do provincijskog nivoa Kastru je sve više bilo jasno da je njemu namenjena  ceremonijalna funkcija da stvarnu vlast treba da preuzme KP.Bilo je jasno da to Kastro sigurno neće dozvoliti.Očekivala se Kastrova reakcija koja je i usledila u tipično njegovom stilu.


Prilikom obeležavanja godišnjice smrti vođe Direktorija H.A.Ećeverije 13 marta 1962 Kastro je primetio da je Eskalante čitajući testament Ećeverije preskočio jednu rečenicu koja je glasila „Daće bog da uspemo da uspostavimo kraljevstvo pravde  u našoj domovini“. Kastro ga je prekinuo usred govora i pitao ga zašto je to izbacio.On mu je odgovorio;“Oni su mi tako naredili“. Kastro je na to eksplodirao, vredi to citirati :“ Dali je to moguće? Da li ovaj kukavičluk može da se nazove dijalektička koncepcija istorije? Da li to može da se zove maarksizam lenjinizam? Da li takva prevara može da se nazove socijalizam?Takva kratkovidost ,sektaštvo,glupost…Ne, nećemo dozvoliti da ovo ovako ide dalje..Šta to oni  pokušavaju da urade sa ovom n ašom revolucijom? Da je pretvore u jaram za volove ili školu za lutke“.

Ovakvi stavovi su skrivani u javnostii, zanemarivani u zapadnoj hladnoratovskoj  propagandi  i u stavovima evropske antikomunističke socijaldemokratije.Jer nije se uklapačlo u satanizaciju Kastra kao sovjetskog komunističkog satelita. Stvorili su imidž Kastra kao okorelog  komuniste sovjetskog tipa. Ni  u Beogradu, uprkos našim objektivnim izveštajima, nisu imali sluha za ovakve nijanse u oceni Kastra-ruski čovek,komunista, standardni zapadni kliše.

Kratko posle ove eksplozivne kritike KP u organu 26 jula „La revolucion“ javlja se komentar „Rat protiv sektaštva“.Istovremeno Kastro maksimalno zaoštrava svoju retoriku  i kritiku ORI koje su „izgubile kontakt sa narodom..nameću narodu  despotizam  koji se skoro ne razlikuje  od Batiste i njegove bande“.Kastro zatim objavljuje sastav sekretarijata ORI od šest članova bez Eskalantea-od KP Kube je  Blas Roka,prvi šestrorice  je Fidel. U jednom od  govora saopštio je javnosti da je Eskalante proteran kod njegovih gazda.Žestoko je kritikovao njihov sektarizam,samo su oni sposobni da vrše vlast i vode sve poslove.“ Ta vrsta bolesti ovde neće stići daleko- nije nas lako pripitomiti. Dužnost partije  nije da vlada nego da orjentiše“.

Narod je bio oduševljen jer nije zaboravio da  su kubanski komunisti revoluciju proveli „pod jorgan planinom“. Kastro je obračun sa Eskalanteom završio pomirljivim pozivom starim komunistima da „budu skromni u ponašanju prema revolucionerima“.Kad je počela čistka od kadrova koji su podržavali Eskalantea i moskovsku liniju Kastro je uočio da je situacija gora nego što je predpostavljao- ima ih pet stotina.

Nastupio  je  vrlo kritičan momenat za Kubu u odnosima sa SSSRom kada je ona  životno zavisila od sovjetske podrške i pomoći. Zato je Kastrova odluka delovala samoubilački.Međutim,bilo je opšte poznato da je iza Eskalantea stajao ambasador Sergej Kudrjavcev i Moskva.Verovatno je A.Aleksejev  prethodno upoznao Kastra da iza akcije Eskalantea ne stoji Hruščovnego  dogmatske snage u partiji, što se vrlo brzo i pokazalo. Energični Hruščov je preduzeo neuobičajen korak u diplomatskoj praksi-odmah je povukao ambasadora Kudrjavcea a na njegovo mesto je imenovan A.Aleksejev, savetnik u ambasadi.Time je praktično podržao stav Kastra delimično ga umirio.

Vredno je pomenuti jošjednu  aferuvezanu za kadrove Eskalantea jer ilustruje Kastrovu odlučnost da istera pravdu, mada ga u zapadnoj propagandi bije suprotan glas.To je – afera „Humboltova 7“  oko komuniste  Markosa Rodrigesa.Taj Rodriges je bio učesniku napadu Direktorija na predsedničku palatu,  koga je kao lažnog pripadnika  partija ubacila u direktorij kao informatora.Posle neuspeha napada četvorica učesnika su se sakrila u sigurnu kuću u Humboltovoj 7 u Havani.Rodriges je odao policiji lokaciju i policijac Ventura je upao i sve ih pobio.Udovica jednog od ubijenih uspela je da se suoči sa Venturom koji je bio u zatvoru pod istragom za taj zločin.Dobila je njegovo priznanje da je izdajnik bio Rodriges, bio jeuhapšen.Međutim, neko je uspeo da se  Ventura likvidira pre nego je došlo do  njegovog suočenja sa Rodrigesom.Rodriges je oslobođen.Novo  hapšenje i suđenje Rodrigesu ( ja sam se već vratio sa Kube) održano je 1966. Po prijavi F.Šomona. Na suđenju se pokazalo da je radio  po zadatku   H. Ordokija člana CK kom partije, tadašnjeg načelnika generalštaba i njegove žene ministarke kulture u Kastrovoj vladi.Rodriges je streljan a oni su smenjeni sa dužnosti.KP Kube je posle promenila svoje ime Socijalistička narodna partija -PSP u Komunistička partija.Oba lista stare KP-Oj(Hoy)  i Revolucion su zatvorena novi list partije je Granma.

A.Eskalante posle emigracije u Češkuvraća se1964  na Kubu u vreme kada se u Moskvi priprema smena Hruščova i kada on već nema kontrolu nad partijom. Kastro je dozvolio Eskalanteu da se zaposli na jednoj farmi koja je ubrzo postala centar okupljenja njegovih kadrova.Među najaktivnijim je bio H.Ordoki koji je bio kompromitovan u aferi Humboltova 7. Eskalante je sada uhapšen i osuđen na nekoliko godina robije.Tom prilikom je potvrđena sovjetska veza u aktivnosti Eskalantea.Zato Kastro oštro raskrinkava sovjetski sistem, kao konzervativan, birokratizovan , odvojen od masa. Iznosi deformacije sovjetskog komunizma, štetnu aktivnost njihovih KP ne samo na Kubi nego  svuda po svetu,posebno Latinskoj Americi. Če Gevari su komunisti uskratili obećanu podršku  po instrukcijama iz Moskve što je doprinelo brzom gušenju pobune i smrti Gevare. Gensek KP Bolivije Monhe nedavno se u intervju ne kaje što je tako postupio.

Međunarodni položaj Kube koji se iskomplikovao sa pogoršanjem odnosa  sa SSSRom delimično je nadoknađen sa  produbljivanjem odnosa sa Kinom zatim aktiviranjem u Pokretru nesvrstanih.Međutim, neposrednopre oktobarske raketne krize  na američkoj strani se  pripremala  nova akcija za likvidaciju Kastrovog režima , poznata pod nazivom  Mungos. Na osnovu iskustva sa fijaskom u Zalivu svinja predviđeno je mnogo više varijanti delovanja, počevši sa atentatima na Kastra, propagandom do otvaranja unutrašnjeg fronta na Kubi.SSSR je nudio Kubi pomoć u odbrani. Kastro je predložio vojni  sporazum Kuba-SSSR u kome bi se utvrdilo da napad na Kubu je napad na SSSR. Hruščov  je za dovođenje raketa na Kubu ne samo zbog Kube nego zbog povećanja odbrambene sposobnosti sovjetskog bloka, Varšavskog pakta.Kastro se složio ali da se to objavi javno što je Hruščov prihvatio ali ali tek kada raketni sistem bude operativan.Tajna realizacija tog plana instaliranja raketa neoposredno je prethodila  rsaketnoj krizi oko Kube.


TRINAEST KRIZNIH DANA


Kriznih trinaest dana(14-28 oktobra 1962) odvijali su se na dotada nezabeležen način u istoriji.Na američkoj i sovjetskoj strani su formirane krizne grupe  koje su bile u neprekidnom zasedanju svih tih dana.I našaambasada je bila u stanju neprestanog dežurstva a tako je biloi u  Beogradu, prema vremenu razmene telegrama i na najvišem nivou.Naša uloga je bila sporedna, prenosili smo uglavnom apele nesvrstanih da se kriza prevaziđe.U vreme blokade svih veza sa Kubom naša ambasada je zadržala  radio vezu i prenosila neke privatne poruke i  kolegama iz drugih zemalja.

Nekoliko meseci pre izbijanja krize SSSR je u okviru svoje tajne operacije Anadir uspeo da prebaci na Kubu 45.000 svojih vojnika, rakete zemlja –vazduh, 42 lovca Mig-21, 42 bombardera  IL-28 za nuklearno oružje i 150 raketa sa nuklearnim bojevim glavama.Deluje neverovatno da su sovjetske službe uspele tako da zaštite tajnost ove operacije da ih  CIA nije uopšte reagistrovala. To pokazuje da su moćne američke službe prespavale operaciju ovakvog značaja.Kenedi je septembra 1962 uz saglasnost senata stavio u pripravnost 150.000 rezervista, a spoljnopolitički odbor je rezolucijom dao Kenediju odrešene ruke da deluje.

Sada je poznato da je tajno instaliranje raketa  bila operacija koju je smislio i „pokerski“izveo  Nikita Hruščov.Glavni cilj je bio da šokantno upozori SAD da i SSSR ima odgovor na instaliranje raketa Jupiter u Turskoj. Time bi   naterao  SAD da se obe sile okrenu ka detantu u međusobnim odnosima i na trku dvaju sistema a ne dvaju nuklearnih potencijala u kojoj neće biti pobednika.

Drugi cilj je bio da povlačenjem raketa iznudi obavezu SAD da neće dirati Kubu.Kastro nije uopšte znao kakve su stvarne namere Hruščova. Zato je najpre davao veliki otpor pristanku na instaliranje raketa, ne iz straha nego iz saznanja da  će Kuba biti prva žrtva. Zatim je dao pristanak ali da to bude javna demostracija a ne tajna operacija.Nije znao da bi to Hruščovu poremetilo njegov plan. Pošto je Hruščov krio od njega  stvarne namere Kastro se ponašao vrlo nervozno i to je moglo  da upropasti ceo plan. Posle se Kastro ogradio od nekih svojih postupaka u toku krize ali nije Hruščovu nikada oprostio za način kako ga  je  ponizio odvođenjem raketa.

Špijunskim letom U-2 SAD su 14 oktobra 1962 god registrovale raketne rampe na Kubi, u SAD je nastala panika.To je prvi dan raketne krize. Na američkom kriznom štabu je vođena vrlo napeta debata oko opcije za odgovor na ovu sovjetsku pretnju, a nisu znali da su na Kubi ne samo raketne ramp nego i raketesa bojevim glavama.Predstavnici CIA i Pentagona su bili za vazdušni udar, samo su braća Džon i Robert  Kenedi bili za uvođenje blokade Kube i diplomatske pregovore, i to blokade u manje agresivnoj formi karantina.Zamalo nije došlo do vojnog udara u Vašingtonu.R. Kenedi u memoarima navodi da je razmatran plan uspostavljanja novog režima na Kubi „posle intervencije i okupacije zemlje“.Maknamara je upozorio da će to dovesti do velikih gubitaka.Tražio je da se smeni admiral Đorđ Anderson koji je bio najradikalnije za opciju invazije i preventivnog nuklearnog udara jer postoji opasnost da „on sam prekrši disciplinu i krene u akciju“. Poslat je za ambasadora u Portugal.Učesnici debate, kaže R. Kenedi,  koji su bili za opciju udara iznosili su lažirane informacije da će  Sovjeti sigurnoupotrebiti nuklearno oružje  i zato treba  preventivno udariti prvi.“Nisu sagledavali posledice“.Kenedi je rizikovao rat da bi izbegao rat, nije gurao protivnika u alternativu bez izbora-„ili ponižavajući poraz ili razorni rat“.( Setimo se Rambujea, na čelu SAD je bio demokrata Klinton ali ne i Kenedijevac. Koliko je taj stav aktuelan danas kada smo blizu reprize kubanske krize oko neke druge zemlje u nekom drugom regionu, na pr. Iran, Sirija,Severna Koreja. Kao što je Kastro pritisnut uza zid bio spreman da se brani po bilo koju,čak samoubilačku  cenu, zaštobi on brinuo više o bezbednosti drugih nego svojoj, zašto bi se on žrtvovaoza drugepo cenu svog uništenja. Ali na čelu SAD sui danas  ljudi koji imaju drugačiju, opasniju opciju od Kenedijeve. Oni rade upravo suprotno onome za šta se Kenedi zalagao-pritiskaju sa pozicije“sile koja boga ne moli“  protivnika uza zid, ne daju mu nikakvu alternativu.Ona se sada upražnjava na Siriji, a predstoje još potencijalno opasninje žrtve te politike koje se neće libiti da upotrebe atomsko oružje u krajnjoj iznudici).

Slična je bila situacija i na suprotnoj, sovjetskoj  strani- sličan mudar, trezven stav Hruščova.Ruski „siloviki“  kao i američki su tražili od Hruščova da se izvrši preventivni udar na SAD pošto je njihova intervencija neizbežna, zato ih preventivno treba udariti prvi. Hruščov  je obuzdavao svoje jastrebove  kaoi Kenedi svoje. I Fidel Kastro je bio za opciju preventivnog udara jer su nezavisno od sovjetskih službi znali iz izvora svoje emigracije kakva su stvarna  raspoloženja u Vašingtonu, da je opasnost neizbežna i preventivni udar spas. Hruščov je odgovorio Fidelu „ vaš predlog je neprihvatljiv mada znam vaše motive“.  Zato je Hruščov požurio sa svojom odlukom da povuče rakete da ga vojnici ne preduhitre, da Kastro ne preduzme sam neki očajnički potez i onda će ceo plan „kockarskoig“ spašavanja Kube propasti. Jer na Kubi je bilo već 100 taktičkih nuklearnih raketa koje su sovjetski oficiri mogli da lansiraju bez šifrirane komande iz Moskve. Te bojeve glave su bile 60 puta jače od onih bačenih na Hirošimu tako da bi to bio detonator planetarne katastrofe.

20 oktobra Kenedi je presekao debatu na kriznom štabu i donosi odluku o blokadi Kube, odnosno karantinu.Sovjetski  brodovi sa novim raketama i naoružanjem se već približavaju granici blokade.

Kenedi tek 22 oktobra obaveštava američku javnost da jer SSSR tajno instalirao na Kubi ofanzivne rakete. Istog dana objavljuje javno odluku o blokadi.Od 20 do 22 oktobra SAD  su se ubrzano pripremale  za rat ako diplomatija ne uspe.Izvršena je mobilizacija 150.OOO vojnika.U Americi je nastala ratna histerija, sva sredstva informisanja,javnost tražila je da se odmah odgovori napadom na Kubi i SSSR.

23 X. 17 sati po Griniču  Hruščov u poruci Kenediju reaguje da je uvođenje blokade, kršenje Povelje UN,  pretnja svetskom  miru, uvođenje piraterije na otvorenom moru, mešanje u unutrašnje poslove Kube,SSSR i drugih država.Kenedi odgovara istog dana  u 18,51 u kome kaže da ide  na SB ali  pomirljivo kaže:“U međuvremenu ja sam zainteresovan da mi pokažemo  razboritost i da ne dozvolimo da situaciju  ne možemo da kontrolisati kao sada“. Očekuje da Hruščov da instrukciju da se poštuje karantin koji je izglasala Organizacija Američkih država i koja stupa na snagu 24 X u 14 sati “ .

Hruščov odgovara  na  Kenedijevo pismo  istog dana  koje je „dobro proučio“ .Kaže damu je upućeni izazov,  stavljen je  „pred ultimatum, ako ne prihvatite upotrebićemo silu. Ne prihvatam ultimatum a ne biste ni vi“.  Neće dozvoliti sovjetskim brodovima da se vrate jer je to agresija. „Nećemo biti samo posmatrači piraterije na otvorenom moru“.Poruka ipak  ne deluje preteći. Interno  Hruščov naređuje da brodovi usporavaju plovidbu da se izbegne sukob pre nego se postigne planirani dogovor. Isto tako i američka strana u naređenju o blokadi,odnosno karantinu kaže-„razoružati  ne potapati“. Sovjetskih 18 brodova se približavaju, napetost je maksimalna.

Sa havanskog malekona posmatramo američki nosač aviona Eseks na ivici horizonta ispred havanske luke. Kubanci im daju razne nazive uglavnom posprdne. Dok je ceo svet u panici običan svet na Kubi  u oku uragana oko Kube se ponaša bez panike i straha, čak sa neskrivenimuzbuđenjem i euforijom  za konačni obračun. Znaju već za rakete sa „glavurdžama“  koje će pokazati Amerikancima da više ne mogu da rade sa Kubom šta hoće. Čik neka krenu Jenki mogu to da  skupo plate, Kuba nije sama i nemoćna!.Opšte raspoloženje je takvo da Kubanci uopšte nisu bili svesni da je u pitanju opstanak zemlje, zaista su bili spremni na rat po svaku cenu.Na Kubi je stavljeno pod oružje  250.000 vojnika spremnih da ginu.

25 oktobra  u 1,59  Kenedi šalje  Hruščovu poruku u kojoj žali što „još ne razumete šta jenas pokrenulo na ovakav korak“.Navodi te razloge-augusta su imali informacije o isporukama oružja, septembra on je upozoriuo da bi to moglo imati ozbilljne posledice po odnose.“Posle smo dobili eksplicitne dokaze vaše vlade da se ne isporučuje  nikakvo ofanzivno oružje. Bila su to lažna uveravanja.Vi ste uspostavili baze.Prema tome ne iuzazivam ja nego vi“.Istog dana  američki ambasador u UN AdlajStivenson pokazuje snimke raketne baze San Kristobal na Kubi.Ruski predstavnik to naziva „nazovi dokazom“, dok se istovremeno na Kubi dovršava druga baza.

26 oktobra u 7 sati pismo Hruščova  Kenediju predstavlja pravi politički esej od dugoročnog značaja.Ova poruka Hruščova,  koju i Volter Lipman ocenjuje najznačajnijom, deluje testamentalno. (Dobro je što  je  izvučena iz prašine arhiva na svetlost dana, podsetiti  na aktuelan i  dalekosežan značaj ove poruke upravo u sadašnjem trenutku kada je nad svetom opasnost reprize kubanske raketne krize. Oslikava umnog,razboritog Hruščova koji zna šta je rat   u kulminacionom trenutku krize. U senci ovakvih poteza ostaje njegov imidž koga su napravili svetski  mediji kao sirovog primitivca koji lupa cipelom po stolu u UN i sl.Zaslužuje da se citira detaljnije  upravo na ovom mestu jer  sadrži svetski značajnu,dugoročnu poruku , pokazuje viziju sovjetsko-američkih odnosa i sveta bez ratova posle krize koja se mora razrešiti).

Hruščov uviđa iz Kenedijevog pisma da on shvata situaciju i to ceni.Upušta se u raspravu-Kenedi je vojnik i razume šta je ofanzivno a šta defanzivno oružje.“Mi smo razumeli i apsolutno smo svesni da ako mi vas napadnemo  da sledi vaš odgovor istom merom…Moj razgovor sa vama u Beču mi daje za pravo da sa vama govorim na ovakav način. To govori da smo razumne osobe, da pravilno ocenjujemo situaciju. Kako možemo da mi dozvolimo nekorektne akcije kakve nam pripisujete?Samo  ludaci i samoubice koji žele da razore i unište   ceo svet pre nego oni umru mogu da učine to.Mi želimo da živimo i ne želimo  da uništimo svoju zemlju. Mi želimo nešto pootpuno drugačije- da se takmičimo sa vašomn zemljom nba mirnoj osnovi.Mi se sa vama svađamo, imamo ideoloških razlika.Međutim ideološke kao ni ekonomske razlikke ne treba rešavati vojskom. One treba se rešavaju na bazi mirne utakmice, odnosno kao što se to shvata u kapitalizmu- na bazi konkurencije.Vi sada uvodite   piratskih metoda iz Srednjeg veka i zovete to karantinom. Doztvolite nam da normalizujemo odnose, da v am pokažemo zdrav razum “.

On prihvata poziv U Tanta da uđe upregovore.Naredio je da se transport obustavlja dok pregovori traju, a da oni odustanu  od piraterije. Objašnjava iskreno šta  jeizazvalo  isporuku oružja Kubi.“Bili smo tužni što je invazija na Kubu ( o tome smo razgovarali u Beču) dovela do mnogih žrtava.Vi ste mi tada rekli da je to bila greška.Ja sam uvažavao ovo objašnjenje. Vi  ste mi to  ponovili više puta da mnogikoji zauzimaju visoke položaje  ne bi priznali  greške kao što ste vi učinili. Cenim takvu iskrenost. Sa svoje strane rekao sam vam da i mi imamo ne manje grešaka  koje su učinjene utoku istorije naših država“.(  Iz ovog se vidi da se oni već dobro poznaju,pokazuje  koliko su bili značajni njihovi razgovori u Beču mada naizgled nisu doneli konkretne rezultate. Ti razgovori su podcenjeni, on pominje da su više puta komunicirali pre raketne krize. Naš ambasador na Kubi, koji je zamenio Graheka- Boško Vidaković, je bio prijatelj sa pašenogom Hruščova i znali smo za intenzitet  tih odnosa. Iza Kenedijevog naglašavanja da je  Zaliv svinja bio njihova greška stajalo je iskreno priznanje da je sukob sa Jugoslavijom  bila njihova velika greška, da izvinjenje u Beogradu ipak  nije bilo prihvaćeno). Objasnio je da SSSR pomaže Kubi iz humanitarnih razloga.I oni su imali svoju revoluciju i to u zaostaloj zemlji kakva je bil Rusija. Bili su  napadani  od strane mnogih zemalja.“SAD su učestvovale u toj avanturi.Napisana je jedna knjiga od generala koji je komandovao američkim ekspedicionim korpusom-„Američka avantura u Sibiru“. Zna kako je izvršiti  revoluciju u jednoj zaostaloj zemlji, izgraditi je na novim temeljima. ( Poznato nam je da je Hruščov bio žestoki antistaljinista, ali i ubeđeni socijalista, socijalizam je prirodna evolucija čovečanstva. Smatrao  je  da je socijalizam  u SSSR došao prerano, počeo da se izgrađuje u  jednoj i to zaostaloj, feudalnoj  zemlji  u neprijateljskom kapitalističkom okruženju. Izdržao je pritiske antikominternovskog pakta ali opstao po cenu deformacija u svom razvoju. Bilo je prirodnije da socijalizam  bude vrhunac društvene  evolucije  u zemlji koja je dostigla kapitalistički  vrhunac.I ne samo da pobedi u jednoj nego u više zemalja da bi se izbeglogušenje socijalizma u kapitalističkom okruženju koje ne želi da odumre. Otuda je došlo do prijateljstva  sa Kubom  irazumevanja za „nestašluke“ Kastra). Oni se ne mešaju u  unutrašnje posloveKube. „SSSR želi da Kuba izgrađuje sebe kako to ona želi,mi ne treba da to sprečavamo“.On kaže Kenediju„Vi niste spremali invaziju“, ali nije tajna da  Kuba stalno trpi agresije,oružane napade i zato pomažu odbrambenim sposobnostima Kube. (Zatim Hruščov, kako se to kaže u žargonu- poentira). „Ako predsednik i  vlada SAD daju garantije da SAD neće  učestvovati u napadu na Kubu  i zaustave sve aktivnosti te vrste, povuku  flotu to će odmah sve promeniti“.Ne govori u ime Kastra  ali veruje  da će Kuba objaviti demobilizaciju i preći na rad u miru.“Time će pitanje oružja  nestati.Kada ne bude pretnji onda je oružje teret svakom narodu, onda je na redupitanje  uništenja svakog oružja, ne samo ofanzivnog.Ja sam govorio u Ujedinjenim nacijama  i u ime sovjetske vlade izneo predlog  da se raspuste sve armije svetai da se uništi sve oružje.Kako onda da ja sada računam sa tim oružjem“.. Hruščov nastavlja dalje sa svojom tezom koju je očigledno duboko proživljavao i kaže: „Oružje donosi samo nesreću.Kada  ga gomila to šteti privredi.Ako ga neko koristi onda to dovodi do bitke na obe strane.Zato samo budala može da deluje da je naoružanje najvažnije, glavno sredstvo u životu drštva.Ne, ono je gubitak ljudske energije u prilog uništenju čoveka.Ako ljudi ne pokažu mudrost onda će u krajnjem slučaju doći do uzajamnog uništenja“. Na kraju on poziva Kenedija da zajedno pokažu mudrost državnika.Sa svoje strane on predlaže da povuče brodove, Kenedija poziva  da objavi da neće napasti Kubu „svojim snagama ili pomoć bilo kojim snagama da sprovedu invaziju Kube. Tada će potreba za prisustvom naših specijalista na Kubi prestati“.Moramo učinite sve da  zajedički razvežemo čvorrata.Upozorava, takođe, da razmisli dobro o sprovođenju  piraterije , misleći na blokadu.“Ako  i to učinite kao prvi korak ka izazivanju rata,dobro, onda nama jedino preostaje da prihvatimo taj vaš izazov“..Hruščov  vrlo razumno, odlučno u stilu velikog državnika ocenjuje  da  je očigledno poslednji trenutakza odluku, u protivnom biće kasno. Volter Lipman ocenjuje  sa pravom ovu  poruku Hruščova  Kenediju  za najznačajniju. U njoj  predlaže da povuče postojeće i obavi slanje novog raketnog oružja u zamenu za povlačenje blokade i obećanje  da nećete izvršiti invaziju na Kubu.(Hruščov je time  odlučno, u stilu velikog državnika ocenjuje  da  je očigledno poslednji trenutakza odluku, u protivnom biće kasno. Volter Lipman ocenio  sa pravom ovu  poruku Hruščova  Kenediju  za najznačajniju.

U Ujedinjenim nacijamase istovremeno vode novi razgovori između američkih i sovjetskih  predstavnika,ideja recipročnog povlačenja raketa iz Turske i sa Kube.U pismu Hruščovu ovog dana Kastro kaže da prema informacijama kojima raspolaže „skoro je neizbežan napad na Kubu  u toku sledeća 24-72 sata“ . Postoje dve moguće varijante napada po- određenim ciljevimaili kompletna invazija.Kubanci su spremni da se herojski odupru. Ako se ostvari druga varijanta SSSR bi morao da reaguje. „To bi bio momenat da se opasnost otkloni zauvek jednim činom legitimne odbrane.Ne postoji drugo rešenje makoliko bilo teško“ . Ovaj stav Kastro  maloje ublažio -„zadržavamo naše nade  da spasemo mir  do poslednjeg momenta  i spremni smo da damo svoj doprinos u bilo kojoj formi“

27 oktobra je bio najdramatičniji trenutak krize, „crna subota“.Oboren je američki špijunski avion U-2, pilot je poginuo.

Hruščovu je sumnjaoda su tome kumovali i njegovi  raketaši  na Kubi u dosluhu sa komandom u Moskvi,da je u to umešan i Kastro.U tajnoj poruci  po okončanju krize  oštro je zamerio Kastru da je time mogao da upropasti ceo plan rešenja krize. (Rat je  odgovarao jastrebovima i sa američke i sovjetske strane koji su nestrpljivo  „pumpali mišiće“ za konačni obračun i trebao je ovakav povod. Američki su u ovom osetljivom trenutku namerno poslali U-2 u špijunsku misiju nad Kubom a drugi-sovjetski raketaši na Kubi zajedno sa Kastrom su u tu zamku rado uskočili). Sada znamo da je Hruščov  ocenio da je poslednji trenutak da se deluje inače će sve biti kasno.Donosi odluku o razrešenju akcije zbog koje je sve ovo bilo krenulo. Kako preneti najhitnije tu odluku,u pitanju su  minuti.Nema direktne linije, koja će tek posle ovog iskustva biti uspostavljena-crvena linija između Kremlja i Bele kuće. Nema današnje  tehnike da se informacija prenese trenutno. Ne može da se čeka jutro  da se prenese diplomatskim kanalima. Hruščov je odlučio da svoju najznačajniju odluku saopšti preko moskovskog radia.Valentin Zorin, tadašnji dopisnik moskovskog radia iz Vašingtona, seća se da su ga probudili usred noći da će kroz pola sata biti emitovana vrlo važna poruka, da alarmira svoje veze u radiu i štampi da uključe radio Moskvu.Tako je i bilo čak je Njujork Tajms objavio noćno vanredno izdanje.

Tako 27 oktobra noću stiže odlučujuća   poruka Hruščova američkoj strani,  i to javno preko radija. U poruci  se prihvata povlačenje brodova sanovim raketama koje su namerno bili vidčjio izložene na palubi brodova uz uslov-  razmena raketa Turska-Kuba, da neće biti invazije Kube..Fidel Kastro nije prethodno bio konsultovan ni upoznat sa ovom porukom.Hruščov je tako postupio prema Kastru jer je bio ljut što je  na svoju  ruku oboren američki avion U-2. To je američkim jastrebovima mogao biti čisti casus beli. Oni su tražili da se smesta izvrši kontraudar- bombardovanje protuavionskih baterija na Kubi.Kenedi se usprotivio, jedva uspeo da odloži odluku dok se slučaj detaljnije ne ispita.Zahvaljujući tome  dobijeno je na vremenu da poruka Hruščova stigne, katastrofa je izbegnuta.

Samo su Kenedi i Hruščov u tom najkritičnijem momentu krize smogli snage i trezvenostida savladaju ovako opasan trenutak, ali su tokasnije skupo platili. Razmenama poruka 26 i 27  oktobra oni su uspeli da otklone opasnosti nekih ishitrenih odluka mimo njihove kontrole. Konačan rasplet j je skoro u cajtnotu ostvaren. Kenedi je  predložio Hruščovu ono što je on od početka krize priželjkivao-  da se obustave radovi na bazama,da se napravi sporazumna obaveza  SSSR  da ukloni rakete,da se ne uvode nove a SAD će ukinuti blokadu i dati garantije da neće napasti Kubu.

Hruščov  sutradan u pismu od 28 oktobra, „poštovanom  drugu Fidelu  Kastro“ tek naknadno saopštava ono što je već  bilo  uspešno utanačeno. Obaveštava F.Kastra da je Kenedi pozitivno odgovorio na  njegove poruke od 26 i 27 oktobra .On nudi garantije da ne samo da „SAD neće izvršiti invaziju Kube nego neće dozvoliti da to urade njeni saveznici“.Znajući za raspoloženja Kastra  traži od njega  da  pokaže strpljenje i čvrstinu  jer „militaristi Pentagona vide da predstoji sporazum i žele da ga spreče. Zato organizuju provokativne letove“. Otvoreno kritikuje  Kastra  da ne treba upasti u provokacije - „Vi ste juče oborili jedan od njihovih aviona..Ovaj korak će biti iskorišten od strane agresora  da ostvare svoje ciljeve“.( Taj incident nije  iskorišten zahvaljujući Kenediju. Međutim taj“rukopis“  sa nameštanjem povoda za intervencije je  bio poznat i korišten  u toku  50 god u intervencijam  NATO a u Jugoslaviji-Markale,Račak,  kao i sa oružjem za masovno uništavanje u Libiji, Iraku,Siriji itd).

Fidel Kastro je istog dana  odgovorio Hruščovu  da neće biti ničija marioneta.Očigledno je sagledao  da je odlukom Hruščova da povuče raketebez njegove saglasnosti ispao igračka u rukama velikih, bio je  ponižen i uvređen, reagovao je vrlo besno.Doznali smo da je interno odmah psovao Hruščova, da bi mu„te rakete olupao o glavu“, to je posle i javno rekao. U odnosima između Kastra i Hruščova nastupilo je duboko zahlađenje koje će potrajati. Upornošću Hruščova koji je pozvao Kastra u posetu SSSR i na sve načine, uključujući i posetu atomskoj podmornici, uspeo da te odnose popravi, mada oni nikada više nisu bili  kao pre krize.Fidel Kastro je pri svemu tome sačuvao svoj lični integritet i nezavisnost zemlje i u odnosu na Moskvu.

28 oktobra u nedelju  došlo je do olakšanja, raspleta krize.Hruščov naređuje demontiranje ofanzivnog oružja  na Kubi pod inspekcijom UN i vraćanje u SSSR pod međunarodnom kontrolom. Kastro je u poslednjem potezu spašavanja obraza  odbio da dozvoli bilo kakvu stranu inspekciju na svojoj teritoriji. Bili su bezuspešni i pokušaji genseka UN  U Tanta da ga ubedi. Kenedi i Hruščov su dogovorno uspeli da prebrode   uspešno i ovu poslednju prepreku, inspekcija je izvedena iz vazduha.

Hruščov u pismu Kastru od 30 oktobra kada je drama već okončana pokušava da smiri Kastrovo ogorčenje zbog načina kako je on „ponižen“ pri raspletu  krize.Odgovara na Kastrovo pismo od 28 oktobra koje je primio zajedno sa komentarima ambasadora.Razume teškoće situacije,kubanski narod  je hteo da se ne povlače rakete.Poučava Kastra da „ mi  političari treba da budemoispred naroda.Da smo se poveli za narodnim osećanjima izbio bi rat sa milionskim žrtvama.Preživeli  bi prebacivali krivicu na lidere koji nisu sprečili uništavajući rat“.Kastrovo pismo od 27 oktobra  u kome je rekao da je rat neizbežan u roku 24-72 sata bilo je Hruščovu  spasonosni alarm za maksimalnu uzbunu. Uzbuna  je bila opravdana. Međutim,njegov predlog da se odgovori „preventivnim udarom poneprijateljskoj teritoriji“  mu je pogrešan, mada razume razloge. „Vi razumete gde bi nas to dovelo.Bio bi to početak svetskog nuklearnog rata“ sa milonskim žrtvama u SAD,SSSR, svuda u svetu,“Kuba bi sagorela u plamenu tog rata“. Kubanci su bili spremni da se hrabro bore ali bi izginuli.“Mere koje smo prihvatili su nam dozvolile da postignemoono  zbog čega  smo postavili rakete na Kubi.To smo postigli bez nuklearnog rata i pobedili smo“.Dali su neke koncesije ali i suprotna strana, postigli kompromise. Dali su obećanje da neće napasti Kubu, ne možemo potpuno verovati obećanjima. Zato su preduzeli mere da učvrste odbrambenu sposobnost Kube.“U ovom momentu sa oružjem koje smo dali Kubi sposobni ste da se branite više nego ikada.Po zemlji vazduhu i moru“.Rešenje krize je velika pobeda i velika lekcija imperijalistima.

Kuba je mogla da odahne i zahvaljujući Hruščovu i Kenediju  uspela je  da opstane za ovih 50 godina.

Kenedi je 2 XI  smirio domaću javnost saopštenjem da se oružje na Kubi demontira i pakuje, lansirne rampe razaraju. Brodovi sa raketama i sovjetskim vojn icima i raketašima su isplovili između 5 i 9 novembra, time je kriza i formalno rešena.Danas su ostaci raketnih instalacija jedna od turistički atrakcija Kube.

Po raspletu krize uveden je crveni telefon između Hruščova i Kenedija,  Moskve i Vašingtona, kao preventivni korak da drže pood kontrolom situaciju da se nova kriza ne ponovi,da   neko od njihovih „silovika“ ne preduzme neki nekontrolisani korak.Između njih dvojice je funkcionisao na kratko.

Kubanska kriza  i Latinoamerički socijalizam 21 veka.

Posledice krize bile su vrlo štetne za Latinsku Ameriku zbog ubistva Kenedija. On je najavio povratak američke politike dobrog susedstva koju je istinski antifašista  Franklin Delano Ruzvelt posle pobede nad fašizmom inaugurisao za Latinsku Ameriku. Međutim, početkom antikomunističkog Hladnog rata odmah posle smrti Ruzvelta vođena je neokolonijalna politika prema Latinskoj Americi uz instaliranje desničarskih, profašističkih diktatura. Kenedi je nameravao da to promeni, da promoviše istinsku politiku dobrog susedstva.Međutim, raspad SSSR i odsustvo protuteže američkim pretenzijama za nametanja globalnog američkog poretka  odvelo  je Amerikance širom sveta, Latinska Amerika je bila u „dobrim rukama“ latinoameričkih diktatora.

To su iskoristile snage nove latinoamerčke levice dastvore svoju alternativu kapitalizmu u krizi.Jer, komunizam sovjetskog tipaje propao a u Latinskoj Americi nikada im nije bio uzor.Zato je te procese teško bilo uklopitiu crno belu blokovsku vizuru-komunizam, antikomunizam i likvidirati  ih sa etiketom komunizma. Tako je u senci konfrontacije dvaju  glavnih aktera krize oko Kube ostala  jedna od krupnih posledica u Latinskoj Americi-   rađanje jedne samobitne, nezavisne socijalističke  levice.To je bila „kolateralna korist“ američkog globalnog angažmana.

U vezi sa tadašnjim dilemama  levice  ograničavajući faktor je bila nepopularnost sovjetskog modela kao i direktive LA kompartijama da slede poslušno politiku Moskve i njene interese u odnosima sa zapadnim blokom.Suprotno pretenzijama da KP budu avangarda levice u LA one su bile kočnica. Evo jedno lično iskustvo iz Čilea tih dana. Tada je Jugoslavija bila u novom sukobu sa SSSR .Kolega sa kursa iz Hondurasa me na jednom mitingu upoznao sa gensekom KP Čile Luisom Korbalanom. Tih dana u njihovom časopisu Ercilla objavljen je ogroman članak sa citatima Marksa, Engelsa,Lenjina a najviše kritičkih stavova  lidera evropskih KP o Jugoslaviji. Naslov tog galimatijasa je bio „Jugoslovenski revizionizam najveći neprijatelj čileanskog naroda“.   Iskoristim priliku i kažem da sam  pre nego što sam došao u Čile mislio  da je najveći neprijatelj čileanskog naroda američki imperijalizam a sada doznajem da je to jugoslovenski revizionizam. Korbalan se odmah uvređeno okrenuo a posle je honduraski kolega dobio kaznu što je doveo u nepriličnu situaciju sekretara partije.

Takve partije nisu predstavljale nikakve pretnje za američke interese u Latinskoj Americi. Zato je komunistička opasnost u američkom dvorištu ostala pood kontrolomSAD.Njene službe su bile fokusirane na klasičnu komunističku levicu, koja im nije uopšte delovala uznemiravajuće. Ona Gevarina „Mažino linija“ i„padobranski desanti“ iza te linije bili su poslednjih dvadesetak godina vrlo efikasni u Latinskoj Americi. Komunističke partije kao moskovske agenture bile su neaktivne u skladu sa instrukcijama iz Moskve da ne bi uvukle SSSR u nepotrebnu konfrontaciju sa suprotnim blokom u zonama koje on ima pod svojom kontrolom.

Raspad SSSR i propast sovjetskog komunističkog modela, zatim kriza kapitalizma, otvorili su mogućnosti za novu socijalističku,demokratsku alternativu. U Latinskoj Americi je postojao znatan pravdoljubivi  levičarski potencijal  još od meksičke revolucije. U ovom regionu željnom socijalne pravde pre , a naročito posle razočaravajuće propasti sovjetskog modela, veliki interes su izazivala alternativna socijalistička iskustva različita od staljninizma.

Danas Latinoamerička levica na svom nezavisnom, samostalnom, kreativnom  načinu ostvarenja  svog puta u socijalizam imaju  dovoljno pouka iz ranijih socijali ističkih iskustava, pozitivnih i negativnih.Među onim  iskustvima  koja su interesovala novu latinoameričku levicu, najvažnije je i najdragocenije  bilo njihovo latinoameričko iskustvo Kube i Čilea.

Od inostranih na prvom mestu je iskustvo Kine, zatim Vijetnama.Zadržaćemo se na  iskustvu Jugoslavije, makoliko to izgledalo apsurdno za naše  tranzicione grobare jugoslovenskog socijalizma.Originalna jugoslovenska iskustva  su bila u osnovi ugleda koji je Jugoslavija uživala  u zemljama Latinske Amerike. Znam pouzdano da je Salvador Aljende cenio  jugoslovensko samoupravljanje.Dva ministra u vladi Aljendea koji su najviše radili na izgradnji sistema su bili Pedro Vusković i kolega sa kursa u CEPALu Karlos Matus. .U reformama plitičkog sistema  Čavesove Venesuele  pojavljuju se neki  oblici dvodomnog parlamenta od proizvođača i građana, kao i lokalna, direktna demokratije što ima sličnosti sa jugoslovenskim  iskustvom. Simptomatično je da su u procesu razbijanja Jugoslavije najviše na meti bile kritike i parodiranja na račun dva stuba jugoslovenskog socijalizma - samoupravljanje kao radnička solidarnost i bratstvo i jedinstvo -kao međunacionalna solidarnost višenacionalne zajednice. Propast Jugoslavije kao i nasilna likvidacija Aljendea nisu, kao što je to bio slučaj sa SSSR, pripisivana promašaju ili odbijanju tog iskustva nego istim spoljnim  neprijateljima.

Iz svega toga  zemlje latinoameričke levice, svaka na svoj način, demokratskim putem, po svim pravilima parlamentarne, višepartijske demokratije dobijaju na izborima podršku naroda iscrpljenih diktaturama i nepravednom društvenom podelom. Diktatorski režimi da bi se sprečila neka nova Kuba u Latinskoj Americi sa neoliberalnim modelom čikaške škole  je promovisan  najpre u Pinočevom Čileu, kao prototip za svet. Tirežimi  doveli su pored strašnog terora do neizdrživog jaza između bogatih i siromašnih.

Proces tranzicije  od diktatura ka demokratiji,zanovi socijalno pravedniji poredak u Latinskoj Americi, regionu endemijske nepravde, najbolje je razumevala i rešavala ta nova, dinamična i u svojim rešenjima vrlo inventivna latinoamerička levica. Ona se u zapadnim medijima po hladnoratovskoj inerciji karikira i satanizira  kao komunistička ali to se sve teže prolazi.U vreme  kada je klasična socijaldemokratska evropska levica napustila ideološke osnove svog programa , postala sastavni deo antikomunističkog zapadnog bloka, NATO pakta, odnosno „evroatlanskih integracija“,, dok su lideri evropske levice zajedno sa svojim jastrebovima učestvovali  u mnogim natovskim prljavim ratovima, posebno u sramnom razbijanju Jugoslavije, latinoamerička renesansa socijalisitičkih ideja ima svetski značaj. Ona pokazuje da socijalizam nije u krizi, naprotiv, postaje  sve privlačnija alternativa kapitalizmu u krizi.

U temelju nove latinoameričke levice ugrađeno je delo dva latinoamerička velikana - Salvador Aljendea  i  Ernesto Če Gevare. Obojica su bili  lekari humanisti, nosioci  dva komplementarna  puta u socijalizam. U latinoameričkoj levici pre i posle kubanske revolucije i oktobarske raketne  krize vođena je  nekonfliktna, stvaralačka debata  o tome kakav put u socijalizam je ostvariv.Izuzetno sam ponosan da sam kao jugoslovenski levičar poznavao lično ove dve ličnosti svetske levice.   Mada su njihovi putevi naizgled bili različiti oni  su pali za iste ideale na isti način od istih neprijatelja. Mada su oni obojica bili žrtve predanosti svojim opredeljenjima  njihovi putevi svaki na svoj način su bili potvrđeni. Kubanski put svojim opstankom a Aljendeov put potvrdom u više latinoameričkih zemalja koje su došle na vlast na demokratski način,inspirisani njegovim primerom- izbornom većinom građana.

Kuba je sastavni deo  LA levice sa poučnim  i aktuelnim iskustvom iz prve i postovjetske faze Hladnog rata.Kao mala zemlja je uspela da preživi neverovatna  iskušenja u sudaru dva bloka na njenoj teritoriji i navodno zbog nje. Zato pouke krize i kubanske revolucije imaju poseban značaj za ovaj deo sveta koji pronalazi  socijalno pravedniju  alternativudanašnjem podivljalom kapitalizmu, koji je u krizi i  uvlači u krizu ceo svet.Ta alternativa je drugačija od tendencija nove levice ali im  je korisna.Oni su svi solidarni da olakšaju blokadu Kube, ne priznaju američki embargo i uzajamno se pomažu. Kubanci koji imaju zdravstvo među najboljima u svetu  pružaju ostalim LA zemljama pomoć u lekara, u Venesueli ih radi oko 30.000, a zemlje LA levice ekonomsku i tehnološku pomoć Kubi.  

Etiketa komunizma bila je nepravedno  lepljena Kubancima od prvih koraka po dolasku navlast kada su oni zaista bili daleko od takvih ideja.Sećam se kad sam bio na Kubi prvih meseci posle dolaska Kastra na vlast jednog popularnog vica nakon što je grom  pogodio spomenik Hristu iznad havanske luke. Hristos  posmatra šta se  dole događa i vrti glavom –„ovo mi  nešto  liči na komunizam“, pa „ovo jeste komunizam“ i  na kraju –„glavu dajem da je ovo komunizam“ - udari grom i to potvrdi. Posebno je bila popularna i lubenica(sandia).Na pitanje na šta liči ovo što se to  na Kubi stvara-odgovor je sandia, spolja zelena unutra crvena. Posle su se ti vicevi opravdali ali ne  na način kako su to sami kubanski revolucionari maštali nego  iznuđeno,  uz velika odricanja. Amerikancima etiketa komunizma  koja je u tolikoj meri bila satanizirana i karikirana, bila je dovoljno opravdanje za intervencije pre nego je to opravdanje postojalo, oni su ga sami  ubrzali.

U kubanskom rukovodstvu  po dolasku na vlast sovjetski komunistički model nije bio uopšte uzor, ideal. Opšte je poznato daKastro nije bio komunista, da su ga svojim  postupcima objektivno gurali  u suprotni blok, odnosno komunizam  da bi to bio izgovor za intervenciju. Pošto to nije uspelo a raspletom kubanske raketne krize bilo teško izvodljivo, na Kubi se formirala specifična vrsta komunizma onda je nametnutom blokadom  trebalo pretvoriti  Kubu  u strašilo komunizma za ostale zemlje Latinske Amerike. Sećam se jednog razgovora sa američkim studentima kod Če Gevare kada im je on to duhovito  objašnjavao. Kada su Amerikanci odlučili  da uguše režim ekonomskim merama računali su da će to biti efikasno. Ukinu kvotu za uvoz šećera, Kubanci im nacionalizuju šećerane,prodaju Rusima viškove šećera,  kada zabrane izvoz nafte oni je uvezu iz Rusije, kada američke rafinerije na Kubi odbiju  da prerađuju rusku naftu oni  nacionalizuju rafinerije itd. „To je ličilo na boks meč u kome se preplući sve brži i teži udarci kada je  gong označio kraj meča-mi u socijalizmu“, kaže Gevara.Sada se Kuba polako oslobađa posledica pedesetgodišnje blokade i priprema reforme svog sistema u skladu sa poromenjenim uslovima.

U velikoj igri blokova oko Kube  i borbi za opstanak revolucije  Kubanci su morali da prave iznuđena, nenamerna odstupanja od svojih istinsko humanističko-socijalističkih vizija. Na karakter kubanskog socijalizma presudno je uticala američka blokada jedne ostrvske zemlje koja je počivala na mono kulturi šećera, bez  nafte, energenata i dr., koja je bila pupčanom vrpcom  vezana za SAD. Kao što nam je Fidel Kastro objašnjavao – Kuba je dovedena u situaciju kao neka srednjevekovna tvrđava pod opsadom -ili ćete da otvorite kapije i predate se  da bi vas pretvorili  u roblje ili da se branite. Ako ste odabrali opciju odbrane onda morate da skupite svu hrabrost, spremnost na smrt („patria omuerte“), da   obezbedite vode u bunaru, hrane za  preživljavanje,opstanak. Sve snove o idealima mirnog, bogatog srećnog života, pošto ostvarite taj minimalni preduslov da  preživite, spasete svoj narod, morate ostaviti za dane kada ćete ih  u normalnim uslovima moći ostvariti bez ograničenja, na željeni način.


U takvim uslovimaneka vrsta kubanskog komunizma nije bila nikada kopija sovjetskog nego neka vrsta iznuđenog ratnog komunizma.Uz patriotsko jedinstvo, disciplinu i odricanja   bio je jedini  više iznuđeni nego željeni način opstanka zemlje.Alternativa je bio tip latinoameričkih diktature kakve su po natovskom profašističkoj Akciji Kondor dominirale nekoliko decenija po Latinskoj Americi.


Nije bilo teško da se  Kuba   sa američke strane proglasi  komunističkom zemljom, svrsta  među sovjetske satelite koja - „uvozi komunizam u zapadnu hemisferu“ .Time su SAD dobijale „legitimno pravo“ da to spreče kolektivnom intervencijom Rio pakta koji je bio preteča NATOa za zapadnu hemisferu. Kubancima je bilo bitno opstati, rasplet krize im je to omogućio zahvaljući ne samo glavnim akterima krize, pre svega Hruščovu, nego i nepokolebljivom stavu Fidela Kastra na koga se moralo  računati.    

Če Gevara(1928-1967)  je bio  nosilac strategije da mirna,izborna pobeda socijalizma nije moguća, imperijalizam to neće nikada dozvoliti. Zato je revolucija jedini način da socijalizam pobedi. Gevara se na kubanskom primeru uverio da je put revolucije jedino ispravan, ugradio je sebe u uspeh kubanske revolucije. Pokušao je da taj uspeh ostvari najpre u Africi. Zatim je  u  Boliviji je počeo da ostvaruje svoj ideal  da Ande pretvori u Siera Maestru Latinske Amerike. Nije uspeo, dao je svoj život  za ostvarenje svojih ideala. Ne uzaludno jer je njegova popularnost među omladinom širom planeta  veća nego ikada, on je neosporna ikona svetske levice.. Mada  Gevara svojom ličnom žrtvom nije  opravdao svoj put revolucije  pobeda kubanske revolucije, uspešna  50 godišnja borba za opstanak, potvđuju opravdanost tog  puta na kubanskom primeru.  Gevarina poruka je  u temeljima onog pokreta u Latinskoj Americi koji u više zemalja na pragmatičin način, njegovim žargonom rečeno,  iza hladnoratovske „Mažino linije“  bez oružane revolucije mirnim,ozbornim putem uspevaju da ostvare  njegove ideale.

Salvador Allende (1908-1973), vođa čileanske socijalističke partije je bio iskreni zagovornik mirnog, parlamentarnog puta u socijalizam,  istinski socijalista i demokrata.  Čile je u to vreme obezbeđivao je preduslove za takavu put, bio zaista zemlja zrele parlamentarene demokratije, zvali su je „latinoamerička Švajcarska“. Aljende je verovao  da socijalizam koji se ostvari nasiljem mora i da nasilno vlada, braneći se od neminovnih pretnji prinuđen je   sužava širinu demokratske podrške naroda, iznuđeno krši neke od  principa i humanističkih i demokratskih ideala socijalizma . Aljende se  za svoj put u socijalizam  parlamentarnim putem borio do kraja života. Najpre kao poslanik, zatim kao  senator. Za predsednika se uporno kandidovao čak četiri puta-1952 (5,4% glasova), 1958 (28,9%), 1964(36.6%) da bi konačno pobedio  1970. Nastupao je  sa vrlo otvorenim i jasnim socijalističkim programom- nacionalizacija rudnika i prerade bakra i drugih ključnih privrednih grana, banaka, agrarna reforma, besplatno školstvo itd.. Nisu to bila prazna predizborna obećanja, sve što je obećao je  ispunjavao. Američki  „čuvari demokratije“ na sve načine pokušavali su da ga spreče da dođe na vlast, 1970 to nisu uspeli. S. Aljende je ostvario svoj san-„čileanski put u socijalizam“. Postao je  „ prvi marksistički predsednik na Zapadu“  koji je došao na vlast putem opštih izbora  u jednoj pravnoj,demokratskoj državi.

Te 1958 kada se S.Aljende bezuspešno kandidovao po treći put za predsednika, kao što je već pomenuto , bio sam  u Čileu i prisustvovao  nekim predizbornim mitinzima. Na pr.u kampanji protiv Aljendea usmerenoj ka sirotinji i radnicima, pristalice Alesandrija su uzvikivale –„šta će vam taj lažni borac za prava sirotinje, pogledajte njegovu jahtu u San Antonio de los Banjos“. Kao odgovor pojavio se na centralnom trgu pred Monedom čamac sa natpisom „Aljendeova jahta“. Aljendeove pristalice  odgovore konzervativcima „čuvajte se vi tog Alesandrija, on je konzervativac samo spreda liberal je  otpozadi“. Čileanski kolega sa kursa me je upoznao sa Salvadorom Aljendeom. Njega je interesovalo jugoslovensko socijalističko iskustvo sa nacionalizacijama, samoupravljanjem, agrarnom politikom. Jugoslovensko samoupravljanje za Aljendea je bilo vrlo privlačno, sa idejom istinske radničke demokratije, ali uz   radničko akcionarstvo.


Sovjetski model koji  je propao u matičnoj zemlji nije više nikome uzor, u Latinskoj Amerivi to  nije  bio nikada. Kada je u pitanju markistička teorija imali su Latinoamerikanci svoje teoretičare kao na primer Peruanac Mariategi. Zato u Latinskoj Americi , za razliku od Evrope i drugih zemalja, propast sovjetskog socijalističkog modela nije značio argument za razočarenje u principe socijalizma uopšte,naprotiv. Posle raketne krize  kubanski primer im pruža ohrabrenje  jer pokazuje da ni SAD nisu svemoćne,  da je moguće ostvariti revoluciju oružanim putem i odbraniti je čak u Latinskoj Americi, američkom dvorištu. Socijalistički put Aljendea je srušen na brutalan način ali je ostavio vrlo snažnu poruku koja se ostvaruje u nekoliko latinoameričkih zemalja na pragmatičan,nezavisan način.

Pored Kube, svaka od  zemalja nove latinoameričke levice-od Venesuele,Nikaragve, Bolivije, Ekvadora, Argentine, Urugvaja do Brazila  izgrađuju u praksi svaka na svoj način svoj model socijalne pravde, alternativu nepravednom globalističkom,američkom kapitalizmu. Ne kopiraju nikakve tuđe modele, grade svoj put socijalne pravde. Svako svakog podržava i poštuje svačiji način bez ikakvog tutorisanja. Na priner, nedavnu pobedu Uga Ćavesa na izborima pozdravili su kao demonstraciju istinske a ne dirigovane demokratije. Izišlo je preko 80% glasača a Ćaves je dobio stvarnu većinu od 65 %, uprkos velikim sredstvima, propagandi o opasnosti Ćavesovog komunizm i angažmanu Velikog brata da ga spreče.Pozdravi latinoameričkih lidera koji pobedu Ćavesa shvataju kao zajedničku su u duhu  „ humanističke i amerikanističke bolivarske revolucije“.Na pr. Evo Morales  podsećajući na izjavu  njihovog idola Simona Bolivara –„orao sam more“ koji se u egzilu žalio na uzaludnost svoje borbe predsednica Argentine Kristina Fernandesmu poručujun:“Hugo želim da ti danas kažem da si orao zemlju,sejao si,navodnjavao i  danas si digao žetvu“.Evo Morales smatra da je to „ pobeda naroda Latinske Amerike koji se bore za svoje dostojanstvo,suverenitet i da određuju sami svoju sopstvenu budućnost“

„Socijalizam 21 veka“ Venesuele Uga Ćavesa (Hugo Chaves), Bolivije Eva Moralesa(Evo Morales) i Ekvadora Rafaela Koreee ( Rafael Correa)za razliku od onih modela koji su plod oružane revolucije računaju na dugotrajnu tranziciju u socijalizam na bazi mandata narodne  većine. Procenjuju da dolazi vreme socijalizma, vreme da se kapitalizam  sahrani, ne revolucijama nego mirnim, prirodnim evolutivnim izbornim putem. Kriza pokazuje da je kapitalizam kao sistem iscrpio sve svoje sposobnosti reprodukcije i održanja. Oni se drže izvornog marksizma u čemu prednjači harvardski profesor R.Korea.Smatraju da se socijalizammože održati i afirmisati na višenacionalnom nivou na putu da evoluira u svetski proces. Uzgred rečeno u svim zemljama bivše Jugoslavije jugoslovensko socijalističkko iskustvo je tabu, sem prigušene nostalgije starijih,  nove generacije o njemu malo znaju.A u svetu znaju da ponešto nauče na našem iskustvu, pozitivnom i negativnom.

Više zemalja Latinske Amerike kroz ekonomsku, političku, odbrambenu saradnjuunapređuju  integraciju „Naše Amerike“, za razliku od dirigovane demokratije one gore Amerike  Velikog brata, ostvaruju demokratiju novog tipa.Reforme su počele i nastaviće se mirnom tranzicijom.Oni kazuju da su čak i boljševici ispočetka poštovali višepartijski sistem. Ali kao usamljeni u kapitalističkom okruženju,suprotno upozorenjima Marksa, nekoliko godina su morali da se bore protiv strane intervencije i nasilne kontrarevolucije, za goli opstanak što ih  je odvelo u staljinističko usmerenje celog procesa.


Venesuelanski proces je atipičan.Ćavizam se razlikuje od Peronog populizma u Argentini ili Vargasa u Brazilu.Klasičnoj trojnoj podeli vlasti se dodaju još neke forme direktne demokratije i nešto slično jugoslovenskom veću proizvođača. U Urugvaju opštine i srezovi su na principima direktne demokratije.

„Naša Amerika“ prati  situaciju svetu, perspektive socijalizma vide optimistički , kinesko iskustvo ih  posebno ohrabruje. Kina ima stanovnika više nego SAD i Evropa zajedno.Postiže na svoj socijalistički način i u tako kratkom roku takav ekonomski i društveni napredak više nego je kapitalistički Zapad postigao za nekoliko vekova. To samo po sebi govori o prednosti koji sada početnički socijalizam ima u odnosu na prestareli kapitalizam.. Kina je već postigla svoje strateške ciljeve i sada  bi  „mogla  da likvidira tkivo svetskog kapitalizma bez jednog metka za jedan dankad bi htela“. Bilo bi dovoljno da kao najveći svetski posednik deviznih rezervi i najveći kreditorotkupi dug zemalja  koje su predvodnice kapitalističkog sistema na čelu sa SAD. To niko nije mogao ni da sanja pre samo nekoliko decenija.Kritički posmatraju nekadašnju  Španiju-„madre patriu“ koja je i pored viševekovne pljačke Latinske Amerike došla u situaciju da je njihove bivše kolonije preteknu u svakom pogledu. Došla je u krizu a puna je konkistadorskog nasleđa, apsolutizma, kaudiljizma, inkvizicije. Ne razumeju da socijalizma(ruskog tipa) nema već odavno a svuda ga još vide kao strašilo i pretnju. U Španiji je 40 godina nekažnjeno vladao fašizam usred antifašističke Evrope. Oni čak krive i takav socijalizam kao što je evropska socijaldemokratija da su krivi za probleme Evrope, navodno je „evropska socijaldemokratija prostituisala socijalizam“, zloupotrebom slobode. Ne znaju da „ sloboda ne vredi pišljiva boba ako narod umire od gladi. Samo je u socijalizmu moguće rešenje svih socijalnih  problema“.


Nova latinoamerička levica na osnovu iskustva sa usamljenom Kubom unapred pokušava  obezbediti  širi ambijent  saradnje i bezbednosti u okviru „Naše Amerike“ da može da se razvija u miru. Prvi oblik te saradnje je bio bilateralni sporazum  o saradnji između Uga Ćavesa i Fidela Kastra. Po tom sporazumu Venesuela je isporučivala  Kubi naftu a Kuba Venesueli medicinsko-prosvetnu pomoć.Na Kubi radi 20-30.000 lekara,  kao učitelja za opismenjavanje i profesora. Posle su tom  sporazumu prišli Ekvador R.Koree,Bolivija E,Moralesa Nikaragva D.Ortege, Honduras M.Selaje 8 koji smenjen pučem i Hondurs je napustio ALBu) prerastao  u ALBA( Alianza Bolivariana  para los Pueblos  de America)Bolivarski savez naroda Amerikesa ukupno 10 zemalja Latinske Amerike i Kariba-pored Venesuele,Kube to su Ekvador, Nikaragva,Antigua i Barbuda,Dominika,Sent Luis i Grenadines. Termin aliansa-savez zamenio je prethodni – alternativa. On izražava stvarni cilj  ove integracije kao  alternative onoj panameričkoj koju su promovisale SAD. ALBA predstavlja anticipaciju multipolarne alternative blokovsko-ideološkim evroatlantskim integracijama na globalnom planu.. Ciljevi ALBE su promovisanje socijalne,političke i ekonomske integracije članica.God 2010 ALBA stvara monetarnu uniju sa svojom valutom sucre koja zamenjuje dolar. To je neka vrsta klirinške razmene izmene među zemljama saveza.

MERCOSUR  (Zajedničko tržište Južne Amerike)  predstavlja latinoameričku varijantu zajedničkog evropskog tržišta za  slobodnu trgovinu robe,ljudi i kapitala. U  skladu sa promenama u Latinskoj Americi odevroatlantizacije Mercosur se ubrzo otvara ka latinoamerikanizaciji. Sačinjavaju ga Brazil,Argentina,Paragvaj,Urugvaj,dok je Venesuela držana u statusu posmatrača zbog blokade proameričkog senata Paragvaja. Kada je smenjen ustavnim pučem pred. Paragvaja  F.Lugo samit Merkosura je 2012  suspendovao Paragvaj a primio Venesuelu u punopravno članstvo.

UNASUR( Union de naciones suramericanas)-Zajednica južnoameričkih nacija) je izvorno latinoamerički oblik postliberalne integracije u ciulju odbrane regiona od negativnog uticaja svetske ekonomske krize čiji je centar u SAD..Predstavlja međuvladinu nadnacionalnu zajednicu u koju su integrisan prethodne organizacije  Andske zajednice naroda i Mercosura- zajedničkog tržišta zemalja Južne  Amerike.Osnivački akt je potpisan 2008 god. Na trećem samitu  šefova država u u Brazilu.Sada je sedište UNASUR u Kitu, Ekvador, iduće godine u Paramaaribu,Surinam. Sedište parlamenta jer u Koćabambi, Bolicija a sedište UNASUR banke  je u Karakasu, Venesuela. Orvi gensek je bio predsednik Argentine Nestor Kirhner. Generalni sekretarijat UNASUR ćeprerasti u nad nacionalno telo koje će objediniiti opolitičke funkcije  Mercosura i ACN.

UNASUR predstavlja prvi korak ka ostvarenju sna Simnona Bolivara o  federaciji špansko govorećih zemalja Latinske  Amerike, sada cele Latinske Amerike- nasuprot panamerikanizmu SAD na bazi  Monroeove doktrine. UNASUR čini 12 zemalja- Argentina, Bolivija, Brazil,Čile, kolumbija, Ekvador, Guayana, Paragvaj,Peru,Surinam,Urugvaj, Venesuela. Posmatrači su Meksiko i Panama. U ovoj zajednici je 400 miliona stanovnika i 68% površina Južne Amerike.Ima za cilj da ostvari integraciju i jedinstvo u socijalnoj,ekonomskoj,političkoj i kulturnoj sferi, da se uklone socioekonomske nejednakosti, ostvari istinska demokratija uz neposredno uključenje građana u demokratski proces.Među zemljama članicama uveden je  bezvizni režim. UNASUR je dobio status posmatrača u Ujedinjenim nacijama.

CELAC-a( Comunidad economica de America y Caribe)-Ekonomska zajednica Amerike i Kariba predstavlja najširi  okvir alternativnog integrisanja  Naše Amerike, bez SAD.  Odluka o formiranju doneta je  u Meksiku a konstituisana je  u Karakasu 3.XII 2011.Ona je proizišla iz sastanaka Rio grupe.Stvaranje ove zajednice u SAD je najpre dočekano sa ignorisanjem ili posprdno-„krezubo dete Ćavesa“ i sl.Međutim, kad su uvideli sa koliko oduševljenja je to dočekano južno od SAD shvaćeno je  da  stvaranje ovakve latinoameričke integracije u njihovom dvorištu a bez njih  ozbiljno ugrožava njihove  interese     na kontinentu.. Vodi ne samo  ka ukidanju  EFTA i NAFTA carinskih unija u američkoj režiji  nego čak OAD-Organizacije američkih država, uz praktično već napušteni Rio pakt. Svoj stav CELAC je pokazao na zahtevu za  ukidanje američkog embarga protiv Kube, pretnje da neće učestvovati na sledećem sastanku OAD ako ne prisustvuje i Kuba.


U  zajednicu CELAC  ulaze sve  zemlje Amerike i Kariba, njih 33, ali bez SAD i Kanade. To su 18 špansko govorećih država na koje otpada 56 %-teritorije i 63 % stanovništva, portugalsko govoreći Brazil sa 42% teritorije i 34% stanovništva, 12 englesko govorećih karipskih država pored Guajane i Jamajke niz malih ostrvskih država u Antilima, francusko govoreći Haiti i holandsko govoreći Surinam.Najaktivnije jezgro u celoj grupi su upravo zemlje UNASURa.

Zemlje „Naše Amerike“ svoje regionalne ekonomske i političke organizacije zasnivaju na principima pune ravnopravnosti i suvereniteta zemalja članica, bez obzira na njihovu veličinu. Za razliku od evroatlantskih integracija,odnosno Evropske zajednice bez ultimativnih uslova i ogromne birokratije u niihovoj centrali. One menjaju svake  godine sedište organizacije, prva tri samita organizuje trojka-Venesuela, Čile, Kuba. Tehničke poslove vodi sekretarijat, nemaju ogromnu birokratiju kao EZ u stalnoj   centrali koja  kontroliše ispunjavanje 2.600 uslova za članstvo kojima je suverenitet i nezavisnost članica preneta na Brisel. One su se  oslobodile  dugova,vezanosti za MMF,stvaraju svoje zajedničko tržište,  svoju regionalnu banku. Njihove pozitivne stope rasta najvećih zemalja su među najvišima u svetu. Njihov glas se sve odlučnije čuje i na međunarodnoj sceni.Brazil novi ekonomski gigant je član BRIKSa i odnosi glas ove nove grupacije u svet.Vodeće zemlje te nove latinoameričke zajednice prevazilaze po ekonomskoj snazi svoje bivše metropole, Brazil –Portugal, špansko govoreće-Španiju. Milioni radnika iz ovih zemalja koji su pre krize Zapada emigrirali u Evropu vraćaju se  u svoje zemlje. Sada    emigrantski talas čak ide u obratnom pravcu -mnogi nezaposleni iz Španije i Portugala nalaze posao u ovim zemljama Latinske Amerike koje proživljavaju ekonomski i društveni polet.Ta nova Latinska Amerika pokazuje svetu da ideali socijalnim pravde pokazuju vitalnost, donose ekonomski i društveni progres.


Ova „Naša Amerika“nije zainteresovana više ni za specijalne odnose sa Španijom i Evropom.Posle incidenta kada je španski kralj na jednom od zajedničkih skupova podviknuo Ugu Ćavesu „zaćuti“ cela Latinska Amerika se našla uvređenom.Oni se brane solidarno od   novih  opasnosti sa severa ka što su nasilne smene izborne vlasti u Hondurasu i Paragvaju, ogromna sredstva da se spreči izbor Ćavesa ali bezuspešno. Znaju da  se udesetostručuju sredstva da bi se sprečio izbor Koree  februara u Ekvadoru. Na smenu paragvajskog predsednika Luga je odgovoreno suspenzijom članstva Paragvaja u MERKOSUR, i odmah iskorišteno da se primi Venesuela čiji prijem  je godinama vetirao paragvajski senat.Izvršiti invaziju Kube u uslovima kada je cela na njenoj strani biće teško.

Ta  „Naša Amerika“- nova Latinska Amerika upućuje vrlo značajne poruke celom svetu za izgradnju posthladnoratovske arhitekture sveta- sa novim iskustvima na nacionalnom i regionalnom planu kao  i u odnosu na svet. Ne zaboravimo da je svojevremeno iz Latinske Amerike krenuo  antikolonijalni pokret  koja je inspirisao Afriku i Aziju, doveo do pada klasičnog kolonijalizma  i promenio za par decenija sliku sveta posle II svetskog rata. Treba  pažljivo saslušati ovu  ekonomski i politički moćnu zajednicu koja govori nezavisnim glasom na svetskoj sceni, a koju svetski mediji drže ili u mraku ili pod hlanoratovskom crno- belom retorikom. Nije prilika da se ulazi detaljno u tu temu, pominjemo samo dve originalne ideje koje potiču iz te nove Latinske Amerike- tema državnog terorizma i droge.

Za novu Latinsku Ameriku neoliberalni model kapitalizma je liberalan samo za moćnike on je  dogmatski sa vrlo rigoroznim pravilima. Nasilno nametanje tog modela za vreme latinoameričkih diktatura i po svetu pod izgovorom „humanitarnih intervencija“ je državni terorizam kome treba suditi uz sankcije. Argentina daje primer u tom pogledu. Ona je uspela da ukine imunitet na suđenje „zločincima protiv čovečnosti“ akterima državnog terora i  pomagačima.Nekoliko godina već traju suđenja na kojima su glavni akteri i pomagači osuđeni na višegodišnje kazne. Javnost je doznala za stravične zločine nad „nestalima“ uključujući „letove smrti“. Postojala je specijalna eskadrila aviona i tajna logistika da se mladići i devojke posle stravičnih tortura i iznuđivanja novih lica za crne spiskove   „eskadronima smrtI“ letovima izručuju u okean.Postojale su specijalne bolnice i lekarsko osoblje koje su      mlade žene koje su u drugom stanju ili su odabrane da to postanu dok su u zatvoru isporučivane „letovima smrti“ a njihovu decu su preuzimali zlikovci. Među saučesnicima su lekari,bolničko osoblje i neki sveštenici.  Potresne su scene kada  ta deca, sada zreli ljudi otkrivaju svoj stvarni identitet , majke sada bake otkrivaju sudbinu svoje nestale deece.Ostale latinoameričke zemlje žrtve državnog terorizma, rade na tome da skinu  imunitet za suđenje svojim zločincima, posebno u Čileu.Među preživelim žrtvama tog državnog terorizma su preživeli lideri velikog Brazila Dilma Rusef , bivši član KP i predsednik Urugvaja Pepe Muhika,bivši tupamaros.

Latinoamerikanci traže da  primerom Argentine pođu i druge zemlje sveta. Oni su za to da se kazne i nalogodavci tih zločina u Latinskoj Americi i svetu,  pokrenuli su  tužbu protiv Kisindžera kao nalogodavca za zločine Pinočea  u Čileu,  nad socijalističkim režimom i Aljendeom lično.Posebno se daje podrška španskim antifašistima za suđenje zločincima diktature Franka jer su mnoge španske izbeglice posle pada Republike našle utočište u Argentini. Međutim, imunitet za zločine Franka i u današnjoj navodno antifašističkoj Evropi je i dalje na snazi, sudija Baltazar Garson koji je pokušao da pokre    ne     tužbe je isteran i z sudstva.


Interesantan je,  deluje ekscentrično, stav nekih LA zemalja, posebno Bolivije da se ukine prohibicija droge. Navode kao primer SAD  u kojoj je rođena mafija na prohibiciji alkohola,  sa ilegalnim destilerijama i prometom alkohola,  međusobnim likvidacijama mafijaških bosova.Kada je prohibicija ukinuta,prodja alkohola postala slobodna, mafija se prebacila na nove poslove  pre svega na drogu. Danas se na tom tržištu, koje je drugo posle oružja, okreće oko 800 miljardi dolara. Proizvođačima, sirotinji  u Afganistanu ili Boliviji ostanu mrvice, dilerima ponešto a gro ti miljardi ostaje na kraju lanca  potrošnje u SAD ili Evropu. Kolika je to moć vidimo na primeru naših dilera koji su  dilerčići u odnosu na glavne centre pa su  njihove pare glavne u nekim našim privatizacijama. Kakva je to moć najdrastičniji je primer Kolumbije u kojoj preko 5 decenija traje građanski rat. Sada je to primer „kolumbizacije“ Meksika u kome mafija dobija i politički uticaj, gde godišnje brutalno strada preko 60.000 ljudi.


JUGOSLAVIJA –KUBA,

afera sa oružjem,Tito-Kastro.

Koristim priliku da u kontekstu raketne krize oko Kube iznesem neka manje poznatečinjenice našoj javnosti  o odnosima sa Jugoslavijom.Pošto Jugoslavija više ne postoji mogu otvoreno da govorim o nekim nepoznatim vidovima odnosa između dve zemlje koje sam poštovao i poštujem. Vremenski i tematski su vezane posredno za kubansku oktobarsku krizu.

Kao što je već pomenuto bio sam u prilici da izvorno budem upoznat kakvi su  ideali kubanske revolucije, da se onanije rađala ni pod ruskim ni američkim tutorstvom. Dok se u Vašingtonu i Moskvi „gledalo u bob“ šta se to na Kubi dogodilo Jugoslavija je, posle kratke posete Koče Popovića Kubi, donela odluku da se odmah  otvori ambasada SFRJ u Havani. Jugoslavija je iz prve ruke dobila saznanja  o ciljevima kubanskog rukovodstva iz razgovora Tita i Če Gevare augusta 1959 god na Brionima. Znali smo  da će oni ići svojim putem u socijalizam, nikoga neće kopirati. Pri tome,  jugoslovensko socijalističko iskustvo i nesvrstana spoljna politika privlačila su  njihovu posebnu pažnju. Samamisija Gevare kao prva spoljnopolitička misija nove revolucionarne vlasti imala je za cilj traženje saveznika u svetu, ukazivala  je na njihovenesvrstane prioritete- poseta Indoneziji Sukarna, Indiji Nehrua, Egiptu Nasera i Titovoj Jugoslaviji. Računali su na podršku i razumevanje Titove Jugoslavije. Ako se nesvrstanost shvati kao suštinska nezavisnost  u međunarodnim odnosima onda je Kuba  bila i ostala istinski nesvrstana zemlja,  ni ruski ni američki satelit.To je pokazala i oktobarska kriza i  50 godišnja borba Kube za opstanak, suverenitet i sopstveni unutrašnji poredak, čak i posle raspada SSSR.


Jedan od najznačajnijih razgovora kubanskog rukovodstva sa predstavnicima Jugoslavije ( ambasador  Zvonko Grahek i ja ) održan je početkom 1960 u kući ministra inostranih poslova Kube Raula Roe. Bili su prisutni pored domaćina Raula Roe  i njegovog sina  Raulita - Fidel Kastro, Če Gevara i Raul Kastro. Iz razgovora koji je trajao više sati  interesantno je bila tema  odnosa kubanskog rukovodstva  sa KP Kube. Odnosi Jugoslavije sa SSSR  posle otopljavanja  posetom Hruščova Berogradu tada su ponovo zahladili zbog našeg „revizionizma“ i „nemoralnog“ nesvrstavanja.  Iz Beograda je insistirano da se  to razjasni jer su u našem aparatu već delovali „navijači“ sa tvrdnjama da se treba čuvati zbližavanja sa Kubancima koji su ruski sateliti pod nosom Amerike,da ne dovedemo u pitanje naše odnose sa SAD zbog „tamo neke“ Kube. Fidel Kastro nam jeležerno i uverljivo objasnio njihov stav: „Mi nismo komunisti ali nismo ni antikomunisti.Kubanska komunistička partija svojim neučešćem u revoluciji  odigrala nam je  značajnu ulogu jer je privlačeći pažnju neprijatelja odvlačila je od nas“.Gevara  je to dao još slikovitije -dok se „neprijatelj  fokusirao na klasičnu komunističku levicu koja je delovala po instrukcijama iz Moskve i bila  bezopasna, dok su se oni bavili  komunističkom partijom Kube kao „mažino linijom“, mi smo izvršili padobranski desant iza te linije. Kada su američki imperijalisti  shvatili odakle im dolazi stvarna opasnost bilo je kasno,  mi smo već bili na vlasti“.Kada se u SAD definitivno razotkrio stvarni  „crveni“ karakter režima   počela je velika međublokovska igra oko Kube koja će skoro tri godine posle kulminirati  oktobarskom krizom 1962.

Odnosi između Jugoslavije i Kube, između Josipa Broza Tita i Fidela Kastra,imaju možda  marginalan značaj za oktobarsku krizu ali  ipak bacaju specifično svetlo na tu krizu iz ugla nesvrstanih, imaju aktuelan  značaj za svetsku levicu kao iskustvo. U jugoslovenskoj javnosti je poznato da  odnosi Kuba-Jugoslavija nisu bili tako dobri kako se moglo očekivati  između dva autohtona, slična  društvena projekta i dve revolucije. Koristim ovu priliku da navedem neke manje poznate ili potpuno nepoznate činjenice o razlozima zašto su ti odnosi bili poremećeni. To se dogodilo još u ranoj fazi kubanske borbe za opstanak njihove revolucije  i to krivicom  naše strane. Za vreme mog boravka na Kubi to sam naslućivao kasnije sam to imao prilike da se uverim .Neki kadrovi u diplomatsko bezbednosnom aparatu uspeli su čak pre posete Gevare Jugoslaviji da poseju  sumnjičavost u odnosu na Kubu, oprez da uspostavljanjem bliskih odnosa sa njima pod nosom SAD sebi ne otežamo položaj.Objektivna podloga za takve stavove je bio delikatan međunarodni  položaj Jugoslavije posle novog zaoštravanja odnosa sa SSSR. Zaoštriti u tim uslovima odnose sa SADzbog Kube vodilo bi Jugoslaviju  u potpunu izolaciju.


Posle posete Gevare i otvaranja ambasade na Kubi  otvoreno ili prikriveno se  „navijalo“ za to da naša nesvrstanost dobije proamerički karakter, da se spreči uvlačenje Kube kao ruskog satelita  u pokret nesvrstanih, da joj se ne da nesvrstani legitimitet, da sa Kubom uspostavimo  hladne odnose kao sa sovjetskim satelitom. Trebalo je u to ubediti Tita, koji je imao razumevanje za Kubu i njenu situaciju, bio zagovornik dobrih odnosa sa Kubom.  

Josip Broz Tito je Gevari za vreme  njegove posete  Jugoslaviji obećao pomoć u svemu što možemo da im pružimo  na solidarnoj, prijateljskoj osnovi. Međutim, unamenskoj fabrici u Kragujevcu dobio je ponude za razne vrste naoružanja, uključivši čak nepromišljenu ponudu da na Kubi izgradimo fabriku pušaka od 300.000komada godišnje.  Pošto su Kubanci znali da će jednog dana doći  u otvoren sukob sa SAD i da će morati da se oružano brane, za njih je stratreški bilo važno da nabavljaju  oružje  na takav način da izbegnu  sovjetski blok ,jer će to poslužiti kao izgovor za direktnu američku intervenciju na osnovu Rio pakta. Imam osnovane sumnje da su ove ponude u Kragujevcu u samom startu bile date iz potpunog nepozavanja situacije sa Kubom ili sa sumnjivim namerama. Ovo drugo je realnije obzirom na to sam doznao naknadno da Tito nije bio obavešten šta je sve ponuđeno Gevari kao i po tome  kako se afera završila.

Afera sa oružjem,Tito-Kastro.


Pre eksplozije broda Kubr iz Beograda je nedeljama  insistirano na tome -šta je sa  ponudom za oružje koja je data Gevari? Nama su Kubanci odgovarali da će nam se obratiti tek kada budu iscrpljene sve mogućnosti nabavke na Zapadu, što je bilo logično. Meni  lično je postalo već  pomalo sumnjivo to naše   naglašeno insistiranje i žurba, naročito na isporuci velike fabrike pušaka  koja je ponuđena u Kragujevcu. Smatrao sam  da je hitna  isporuka gotovog oružja  potrebna i logična ali  izgradnja  fabrike  nije bila razumna ni za nas ni Kubance.  Ambasador Grahek koji je iskreno podržavao Kubu kao i ja  insistirao je i na fabrici,   uskoro je  povučen. To je još više povećalo moje sumnje da neko tu nešto muti, da je u pitanju neka nameštaljka. Ova natezanja vođena su  bez znanja Tita, što se kasnije i potvrdilo.

Nekoliko dana  posle eksplozije Kubra dolaze u ambasadu Raul Kastro i Ramon Fernandes, tada kapetan posle komandant, koji će sa Kastrom voditi kasnije operaciju protiv invazije u Zalivu svinja.Razlog posete  R. Kastra je bilo pitanja realizacije onog što je obećano Gevari za vreme posete Jugoslaviji, eto sad je došao momenat pre nego su računali.(Uzgred- nudimo ih našom šljivovicom, cigaretama „Drine“  a Raul Kastro šaljivo odbija- „nismo mi od sitnih poroka“!). Posle posete R. Kastrra ambasadi na odgovor Kubancima  smo čekali neuobičajeno dugo, i pored  urgencija ambasadora Graheka. Na kraju je došao negativan odgovor za isporuku bilo kakvog oružja Kubi. Moji  kubanski prijatelji su mi  ubrzo izražavali nevericu a prosovjetski kadrovi u okruženju Kastra su ih  sa zadovoljstvom začikavali - eto vam ti vaši  Jugosloveni!. Nedugo posle toga Fidel Kastro u jednom od svojih redovnih javnih obraćanja  je obrazložio ceo istorijat oko oružja od  posete Gevare, Titovih obećanja da bi na kraju  nazvao Tita  lažnim prijateljem, „međunarodnom prostitutkom“. To je sigurno odmah preneto Titu što ga je opravdano razgnjevilo. Međutim,  ne i razloge takvog stava Kastra koje je on uverljivo dokumentovao, o čemu sam kasnije dobio potvrdu. Naime Kastro je u tom govoru izneo fotokopije dokumenata o tome  da je naša ambasada u Meksiku  nudila vojnom atašeu Batistine Kube, poznatom zlikovcu, oružje za borbu protiv Kastra u vreme kada se on još borio iz Siera Maestre i kada je čak bio uveden američki embargo na izvoz oružja na Kubu.  Do realizacije nije došlo jer je Kastro u međuvremenu pobedio. A kada je Kuba to zatražila bila je odbijena.

Tito je, naravno, odmah bio informisan o izjavi Fidela Kastra. Bilo je logično očekivati da će on besno reagovati što su režiseri ove prljave igre i „spinovali“. Odnosi između Kube i Jugoslavije su definitivno poremećeni čime je ubačena štetna podela među nesvrstane na prosovjetske i proameričke. U tome su kubanski  i jugoslovenski kadrovi na konferncijama i u aktivnostima nesvrstanih bili posebno aktivni, to je opstalo sve do razbijanja Jugoslavije. Među kubanskim i jugoslovenskim činovnicinma u međusobnim susretima vladao je animozitet, a na visokom državnom i partijskom nivou nije bilo zvaničnih kontakata. Osvedočio sam se  petnaestak godina posle Kube  za vreme obnove-uspostave zvaničnih kontakata između kubanske i jugoslovenske partije na visokom nivou.

Učestvovao sam u delegaciji SKJ u sastavu Stane  Dolanc, Dušan Dragosavac i Vasil Čemerski kao sekretar i prevodilac u poseti Havani. U materijalima koji  su pripremani  za delegaciju naveo sam  aferu sa oružjem kao osnovni razlog za prekid odnosa.Čak ni članovi delegacije takvog nivoa  na čelu sa Dolancom nisu znali za aferu sa oružjem. Za celo vreme boravka vođeni su razgovori sa Raulom Kastrom i Karlos Rafael Rodrigesom. Verovatno ni Fidel nije znao za jugoslovensku pozadinu te afere,da je ona podmetnuta jugoslovenskom vrhu na nižem nivou. U toku razgovora ta afera nije pominjana ali je prećutno bila prisutna. Fidel se pojavio tek zadnjeg dana i razgovori sa njim vođeni su u džipu kojim je šofirao Fidel, ja sam prevodio.

Na konferenciji nesvrstanih u Havani 1979 godine je došlo do susreta Tita i Kastra, više protokolarnog nego drugarskog i prijateljskog. Sa Titove strane nije bilo razloga za to jer on je i pored uvreda na njegov račun sa kubanske strane i Fidela lično, pokazao puno razumevanje i principijelnu podršku kubanskoj politici.To se pokazalo uoči konferencije nesvrstanih  u Havani 1979. U jugoslovenskom ministarstvu inostranih  poslova  je bilo žestokog protivljenja da se konferencija održi u Havani, zauzet je bio stav da  jugoslovenska delegacija ne ide u Havanu. Čak je i ministru Milošu Minić prpremljen materijal  za takav stav  na Savetu za međjunarodne odnose. Tito je uzeo reč i presekao dilemu  iznenadivši mnoge  stavom da ne  samo treba podržati Kubance u Pokretu nesvsrtani, ne samo da treba podržati da konferencija bude u Havani, ne samo da jugoslovenska delegacije treba da učestvuje na konferenciji, nego će on lično predvoditi delegaciju. Bilo je očigledno da je on  u međuvremenu  imao dodatna saznanja o pozadini zahlađenja  i za kubanske uvrede i već im je oprostio sa razumevanjem.  


NEKE POSLEDICE I POUKE KRIZE


Po aktuelnim procenama kubanska kriza bila je vrhunac, kulminaciona tačka Hladnog rata. Naprotiv,   bila bi to kulminaciona tačka  krize, verovatno kraj Hladnog rata da su Kenedi i Hruščov ostali  na vlasti u svojim zemljama.Ovako je Hladni rat   posle  ubistva Kenedija i sklanjanja sa vlasti Hruščova  nije sišao sa svoje kulminacione tačke nego se vrtoglavnom brzinom nastavio do vrhunca koji sada proživljavamo .Kriza je samo poslužila SSSR i SAD  da sagledaju opasnosti svoje konfrontacije,  bila im pouka  da sačuvaju međusobni  „nuklearni balans straha“. Odmah  posle ubistva Kenedija počela je  čitava serija vrućih ratova sa katastrofalnim posledicama za  zemlje trećeg sveta i sa milionskim žrtvama i razaranjimqa ravnim neobjavljenom trećem svetskom ratu. Sada je svet u situaciji da strepi od toga  da nas  kulminaciona  tačka Hladnog rata koji se nastavlja i posle raspada SSSR,  tek očekuje.


Razrešenje krize imalo je  nesumnjivo veliki značaj za spas čovečanstva od jedne akutne,  smrtonosne opasnosti. Računa se da je došlo do krize samo u prvom međuraketnom okršaju bi poginulo 150 milona ljudi, nastupila bi na planeti dugotrajna „nuklearna zima“. Međutim, ako se prihvati činjenica da su akteri tog razrešenja uskoro uklonjeni sa političke scene, da je čovečanstvo izgubilo  šansu da se  nastavi pozitivan zaokret u međunarodnim odnosima   onda su dugoročne posledice krize bile višestruko štetne za čovečanstvo. Prevaziđena je samo akutna faza bolesti ali su se dugoročni problemi čovečanstva samo produbili.


Prva neposredna posledica raketne krize, na nesreću celog čovečanstva, je nestanak sa politićke scene dvaju glavnih aktera krize Džona Kenedija i Nikite Hruščova. Platili su visoku cenu što su obuzdali svoje ratničke mašinerije da ne izazovu svetsku katastrofu. Oni lično su najveći gubitnici,ali su spasili čovečanstvo prvog nuklearnog rata i svetske katastrofe. Svet im mnogo duguje. Svemoćna mašinerija sile novog Hladnog rata  dobila je krila i za 50 godina  razorila mnoge zemlje i nanela milonske žrtve u zvanično neobjavljenim ratovima.

Džonu  Kenediju nisu oprostili njegovu odgovornost još za fijasko u Zalivu svinja.Nama je na Kubi bilo poznato koliko je među kubanskim emigrantima u Floridi bilo ogorčenja koje su režiseri invazije lako pretvarali u brojne pokušaje atentata na Kastra. Kubanski emigranti su bili i operativci koji su likvidirali Če Gevaru u Boliviji. Pisac biografije Kenedija njegov savetnik Šlesindžer navodi  da je pre nego što je postao senator Kenedi računao da je centar moći u Kongresu. Kada je ušao u Kongres uvideo je da nije tamo,očekivao  je da je to Bela Kuća. Kada je došao u Belu kuću onda je uvideo da se otuđena, nekontrolisana moć  nalazi možda u Lengliju i Pentagonu. On i njegov brat Robert su krenuli da tu moć podrede kontroli izborne vlasti . Na tom putu su naišli na frontalni otpor njegovom „izdajstvu“ kako je doprineo fijasku u Zalivu svinja za što su bili spremni da ga kazne. Način kako je  razrešio raketnu  krizu  suprotno njihovim željama bio je novi greh braće Kenedi a priprema tajnog dijaloga sa njihovim smrtnim neprijateljem Fidelom Kastrom je verovatno bio konačni motiv da se naplate     svi računi.   

Nikita Hruščovje bio odmah po raspletu krize podvrgnut žestokoj kritici zbog popuštanja Amerikancima i  načina povlačenja raketa  i čime je  o sramotio  sovjetsku armiju .Izgubio je podršku moćnog KGB i Armije, konzervativnih snaga u partiji. Sve se završilo  pučem koji je organizovao Suslov nepune dve godine  posle kubanske krize.Smenjen je sa svih funkcija u vladi i partiji, izbačen iz CK.Sačuvao je glavu za razliku od braće Kenedi.  Hruščov je  sagledao da SSSR ne može da izdrži trku u naoružanju  sa SAD. Pošto  je ta trka nastavljena još pogubnije za stanje sovjetske ekonomije i očuvanje jedinstva zemlje može se reći da je raspad SSSR u krajnoj liniji bio   posledica raspleta  raketne krize oko Kube.

Vlast u  SSSR  preuzimaju dogmatske snage na čelu sa Brežnjevom. Za vreme njegove dugogodišnje vlasti nastavljena je neizdrživa  trka  u skupom odmeravanju snaga sa suprotnim blokom i ubrzani preduslovi su  raspada SSSR. Gorbačov je pokušao da na način kako je počeo Hruščov spase Sovjetski Savez ukidanjem Varšavskog pakta i nepripremljenim  unutrašnjim reformama koje su predhodile  haosu i na kraju raspadu SSSR. Raspao se i sovjetski komunistički model  na kome je sistem  počivao. Sa ruske strane su dolazile vrlo značajne odluke u pravcu potpunog restruktuiranja međunarodnih odnosa,ali , za razliku od Hruščova, bez ikakvih  koncesije sa suprotne strane. “Poklonjeno“ je ujedinjene Nemačke, u prilog svetu bez blokova ukinut je Varšavski pakt, bez recipročnog ukidanja NATO pakta. Time je sistem svetske bezbednosti sa ili bez mandata Ujedinjenih nacija praktično natoiziran. Pojam Ujedinjenih nacija je zamenio u žargonu magloviti pojam „međunarodna zajednica“odnosno koja je postala praktično sinonim „evroatlantskih integracija“.

Nestanak sa svetske scene ova dva velika državnika  je onemogućio da rasplet krize bude i verovatni kraj Hladnog rata. Ubistvom Kenedija i smenom sa vlasti Hruščova je ta šansa izgubljena.  Zato je u dugoročnom smislu zbog  posledica  krize i nestanka glavnih aktera u njenom raspletu najviše izgubilo čovečanstvo. Mnoge zemlje bi bile oslobođene tragedija koje su doživele  za ovih 50 godina ili će tek doživeti. Svet bi zaista drugačije izgledao. Ne bismo sada strahovali od reprize nove raketne krize oko neke druge zemlje, možda Irana. Ona bi bila na  daleko višem i razornijem nivou nego kubanska.


Kuba je objektivno bila najveći pobednik kubanske raketne krize, bez obzira na to što se Kastro u vreme raspleta osećao prevarenim, izigranim.On se kasnije ogradio od nekih svojih emotivnih izjava.Kuba je pored garantija da neće biti napadnuta dobila, zahvaljujući Hruščovu,toliko kvalitetnog odbrambenog naoružanja što je, uz proverenu kubansku odlučnost da se brane, bio moćan odvraćajući faktor za američke planove o novoj invaziji. Amerikanci bi morali da sosptvenim trupama vrše invaziju jer nemaju „kopnene snage“ na Kubi koje bi to za njih obavile kao u drugim slučajevima gde vrše intervencije.Za invaziju na Kubu bi bila naophodna maštabna kopnena operacija uz velike žrtve na što Amerikanci nisu bili spremni ni za ovih 50 godina. Sada se pokazuje  koliko je bila vidovita odluka Kastra u prvim mesecima i godinama po dolasku na vlast da širom otvori vrata emigriranju. Tako je sada ta potencijalna peta kolona u SAD, uglavnom u Floridi, umesto u ovoj ostrvskoj zemlji što bi bilo fatalno za Kastrov režim.

Za Sovjetski savez prva od posrednih posledica  raketne krize je prekid one politike koju je Hruščov vodio na čelu Sovjetskog saveza i sovjetskog bloka. On je na unutrašnjem planu pokušavao da pokrene proces destaljinizacije i  reformi  sistema. Na spoljnjem planu je pokušavao da sa suprotnim blokom postigne detant u odnosima, da prekine  besmislenu trku u naružavanju posle nuklearnog balansa.To  nije uspeo sa republikancima na čelu SAD Ajzenhauerom i Niksonom. Nisu ga shvatili  ozbiljno tako da je poseta SAD bila neuspeh. Dolaskom Kenedija na čelo SAD posle  početnog  proveravanja uzajamnih  namera uspostavljen je  dijalog koji je  posle sastanka u Beču nastavljen  sve uspešnije. Završen je smirivanjem raketne krize i otvaranjem strateških sporazuma korisnih za njih i svet.Ubistvom Kenedija  taj proces je  prekinut. Bilo je samo pitanje vremena kada će Hruščov da bude uklonjen. To se dogodilo godinu dana posle smrti Kenedija, Hruščov je smenjen oktobra 1964.

SAD su  raspad SSSR  shvatile kao svoju pobedu u Hladnom ratu, kao slabost  suprotne strane što je i bila istina  ali ne samo to. NATO pakt ne samo da nije  ukinut da bi se o suštinskim  pitanjima međunarodnih odnosa odlučivalo u reformisanim Ujedinjenim nacijama u skladu sa promenama na svetskom planu i sa osnivačkom arhitekturom na osnovu Povelje UN.„Pobednički blok“ je ostao  bez protuteže na međunarodnom planu i  prisvojio je sebi  pravo da o pitanjima međunarodne bezbednosti  odlučuje sam, čak i bez  UN. NATO je sebi prisvojio pravo da bude „žandar planete“, akter prekrajanja sveta borbom protiv navodnog  komunizma i  nasilnog nametanja svog modela demokrratije i kapitalizma kao Novog svetskog poretka.  Međutim, taj model je došao u krizu, krizu je preneo i na ostali svet, ona je postala globalna,  još se ne zna kako će završiti po SAD i svet.Ne može opožare da gasi onaj koji ga je izazvao.

Svedoci smo opasnosti  reprize nove kubanske krize , na mnogo višem i opasnijem nivou nego pre 5o godina. Pre svega za ovih 50 godina broj nuklearnih glava za koje  su se u vreme raketne krize oko Kube pominjale cifre od 20 i 10 hiljada bojevih glava, nije smanjivan i pored raznih SALT i sličnih sporazuma, navodno  je taj broj upetostručen. Nije bitno koliko jer  je i ona stara cifra dovoljna da se višestrruko uništi čovečanstvo.Povećan je i broj zemalja koje poseduju to oružje i zemalja koje mogu da budu žarište i okidač za reprizu kubanske krize . Opasnost da neko ko je u  prilici da povuče okidač je veća nego tada. Treba da se pojave tako razboriti i umni  državnici kao što su bili Kenedi i Hruščov da obuzdaju one usijane glave koje  bi mogle da pokrenu paklenu mašineriju opšteg uništenja.Neka se takmiče ko će dati bolji sistem i kvalitet života svim ljudima planete.


Pošto se SSSR raspao, Varšavski pakt nestao najveća opasnost za svet objektivno dolazi  sa  Zapada. Za razliku od Kenedija  imamo situaciju da zapadni  politički lideri ne samo da ne obuzdavaju svoje natovske jastrebove nego su ratoborniji od njih. Laburista Toni Bler  bio je najorniji saveznik SAD za intervenciju u Iraku u tandemu sa desnim republikancem Bušom. Umesto da prikoči svoje jastrebove „dodavao je gas“ oko lažnog povoda o oružju za masovno uništavanje. Demokrata Klinton je patronizirao zločin nad Jugoslavijom da bi se porodično on i njegova supruga  ponosili  svojim delom. Rezultat takvih „humanitarnih intervencija“ je katastrofalan za  Bliski Istok i celokupni islamski svet kao i za Balkan i Evropu.

Intervencijama na Bliskom Istoku i u islamskom svetu  su uništeni sekularni režimi što je počelo,to se zaboravlja, još sa najvećom islamskom zemljom Indonezijom, obavljeno u Egiptu, zatim Libiji sada je na redu Sirija.Svuda  dolaze  na vlast islamski fundamentalisti , aktivirana je Al Kaida i  najekstremnije snage ovog sveta od milijardu ljudi.  Gde je uspostavljena ta demokratija, makar i dirigovana američkog tipa, koja sada u krizi teško  može da bude uzor -nigde.  

„Humanitarnom intervencijom“u Jugoslaviji uz bombardovanje „milosrdnog anđela“  izvršen je zločin nad Jugoslavijom , najstabilnijoj zemlji Evrope u toku 50 godišnjeg Hladnog rata. Ta zemlja je bila oaza mira na Balkanu u tradicionalnoj „barutani sveta“,  za što je uvek prebacivana krivica na balkanske narode. Oni nikada nisu napadali druge,samo su se branili  od toga da ne budu instrument spoljnih neprijatelja koji su ratovali oko toga ko će da gospodari balkanskim narodima, pre svega Slovenima.Bili su žrtve okupacija,aneksija, dva svetska rata i na kraju ovog trećeg u kome je Jugoslavija brutalno razbijena, Balkan ponovo  balkaniziran.Taj pojam su izmislili oni koji su izazivali ratove oko Balkana, nisu dozvoljavali da on pripadne balkanskim narodima. Kada je Balkan konačno postao svoj, kada su Južni Sloveni kao starosedeoci Balkana   bili ujedinjeni u zajedničkoj državi, u dobrim odnosima sa susedima, onda je to trebalo razbiti upravo  na primeru Jugoslavije. Pri tome srpski narod, mada najveća žrtva,   uvek je bio krivac za sve ratove i trebalo se osvetiti što je  „izazvao rat“ u kome se raspala Austrougarska, što je svojom antifašističkom borbom doprineo porazu germanskog nacizma.U nacističkoj okupaciji Balkana srpski narod je bio glavna žrtva, u poslednjem zločinu nad  Jugoslavijom  Srbija  je opet glavni krivac i najveća žrtva osvete novog, recikliranog evropskog naci fašizma. Optuživana je kao krivac  za raspad, odnosno zločin nad Jugoslavijom i spolja potpirivani bratoubilački rat zbog navodnih velikosrpskih planova.

Konačna slika raskomadane Jugoslavije govori suprotno, po onoj narodnoj „držte lopova“.   Svoje  velikonacionalne ciljeve, za koje su optuživali Srbiju,  ostvarili su drugi koji su nagrađeni na  njen račun. Jedni su dobili svoju Veliku Hrvatsku a Albanci još jednu svoju državu sve na račun navodnih glavnih krivaca- Srba. A oni su u svakom ratu koji je vođen isterivani iz njihove istorijske kolevke, zaključno sa poslednjim ratom u kome su Albanci, uzpomoć  stranih gazda etnički očistili Kosovo i Metohiju, nekoliko stotina hiljada Srba je proterano i još ih proglasili krivcima. U  Hrvatskoj više nema autonomije ni Dalmacije, ni Slavonije ni Istre a imale su ih za vreme  okupatora od Napoleona do Austrougarske. Sada su to kroatizirane županije u okviru unitarne Velike Hrvatske.Režiseri  te najnovije balkanske operacije dobili su opet na teritoriji Srbije Bondstil, značajnu bazu za pohode na slovenski Istok, Bil Klinton trometarski spomenik i počasti porodici, generalima i drugim zaslužnima lukrativne poslove u  novostvorenoj albanskoj državi.U celini ostavili su haos na Balkanu kao i na Bliskom Istoku.Evropa je na Kosovu i u Bosni dobila dva nova žarišta problema.


Kao u vreme kubanske krize svet  danas u strahu očekuje šta će se još dogoditi na Bliskom Istoku koji  je najbliži kubanskom scenariju. Ohrabruje saznanje da je upravo u Izraelu, epicentru moguće krize, pre dve godine sprečen katastrofični scenario-izraelski generali, za razliku od nekih ratobornih zapadnih i izraelskih  političara, su sprečili generalni napad na iranska nuklearna postrojenja. Izraelski  političari Barak i Netanijahu su slično zapadnim kolegama Klintonu i Bleru  odlučili da ratoborno krenu u rat sa Iranom, i to ilegalno,bez odobrenja kabineta. Međutim, šef Mosada, izraelske obaveštajne službe general MeirDagan i načelnik generalštaba general Gabi Eškanazi  su se usprotivili i sprečili da se pakleno kolo ne zaigra.Treba izraziti poštovanje tim  pametnim generalima, ljudima koji su sigurno znali da bi  u požaru  na tom   zapaljivom tlu izgorela i njihova domovina koja je pod svojevrsnom blokadom kao što je bila i Kuba pre 50 godina. Njihov   hrabar gest uliva nadu da će se naći takvih razboritih i hrabrih ljudi da trezveno sagledaju ambis sa ivice provalije kojom se krećemo.

Nžalost, u svetu ima  među političarima i generalima daleko više  jastrebova i napaljenih ratnika nego umnih generala. A mnogo njih je blizu nuklearnog okidača, naročito sada kada se širom planete ratuje sa dronovima( „dronjavi rat“) koji već imaju nuklearne glave.A razloga da se zaigra nuklearna vrteškamože se naći mnogo u svetu u kome je,opet  krivicom „državnog terorizma“, otvorena Pandorina kutija svetskog terorizma.

Konstruktivan dijalog između današnjeg Zapada i Istoka je aktuelan kao u vreme Kenedija i Hruščova.Besomučna trka za globalnom moći  proizvela je klicu propasti zapadnog sistema kao što je sahranila sovjetski. Proizvela je tako nepravedan socijalni sistem koji su klinci iz Okupiraj Volstrit lepo i metaforično dijagnosticirali. U onih 1%  koji gospodare svetskim bogatstvom se vrši trka ko će stići više na Forbsovoj listi miljardera, a među onih  99%jedna miljarda  gladuje ili je na ivici gladi.

Kriza tog sistema kao ona tridesetih godina prošlog veka rađa nacifašizam kao spasonosno rešenje.Sanitarni kordon država  Nove Evrope nastao uz pomoć američkog lidera Novog svetskog poretka  na talasu „pobede“ nad sovjetskim blokom zalepljena Staroj antifašističkoj Evropi  kao tranziciono demokratsko  osveženje, pokazuje opasan antikomunistički revanšizam za poraz fašizma. Antifašistički spomenici se ruše a mnogi kvislinzi i nacistički zločinci postaju nacionalni heroji.To su zloslutni nagoveštaji novih opasnosti  za svetski mir i demokratiju  koja uz pretnju globalnog terorizma vodi u novu krizu.

Današnja Rusija, na pr, predlaže zajedničko tržište šire od degolovske Evrope od Atlantika do Urala- od Atlanskog do Tihog okeana. Koliko dugo će Evropa  koja se guši u svojim krizama za koje nije glavni krivac,da odoleva ovim glasovima Sirene? Koliko dugo će Evropa  Branta, De Gola, Čerrčila da bude delić natovske mašinerije koja bezgranično guta sredstva – za koji cilj?

Danas je potreban   pravi kopernikanski obrt u međunarodnoj politici  ne da bi  se izvojevala  pobeda  neke ideologije, religije, civilizacije nego sprečilo uništenje svih civilizacija,celog čovečanstva.Potrebna je akcija svih zemalja, ne samo onih koje gospodare nuklearnom moći uništenja, da se  zaustave napaljeni  jastrebovi koji sebi prisvajaju pravo da odlučuju neovlašćeno o našem opstanku.Obnova punog,izvornog autoriteta UN može biti spasonosna. Ima nade da se i sada pojave mudri političari kao Hruščov i Kenedi da spreče novu raketnu krizu.Ovaj tekst je neka vrsta omaža takvim zaboravljenim  velikanima svetske politike.


Naslovna Контакт Dokumenta društva Obaveštenja Galerija Aktivnosti drustva Petorica kubanaca Korisni linkovi Eurocuba