Powered by VipTek


KULTURA  129

OSVRTI

FIDEL CASTRO- MOJ ŽIVOT

Autor:  Ignacio Ramonet

Izdavač: VBZ , 2009.


SUSRET SA FIDELOM (UN ENCUENTRO CON FIDEL)

Autor:Gianni Mina

Izdavač: Oficina de Publicaciones del consejo de estado, La Habana, 1987.




     Ličnost  Fidela Kastra  (Fidel Castro, 1926) već pola veka izaziva kontraverzne reakcije, što je normalno za političara  koji je u savremenoj istoriji najduže bio  predsednik jedne države na svetu, od 8.januara 1959. kada je imao samo 32 godine.  Ali i za predsednika jedne suverene zemlje koji je preživeo  oko šest stotina pokušaja atentata, vladavinu deset  američkih predsednika, od Ajsenhauera (Eisenhower) do jedanaestog, Obame, ali i  bio prijatelj najvažnijih svetskih lidera dvadesetog veka (Nehru, Naser, Tito, Hruščov, Ulof Palme, Vili Brand, Ben Bela, Bumedijen, Arafat, Indira Gandi, Salvador Aljende, Brežnjev, Gorbačov, Miteran , Nelson Mandela...) i najvećih intelektualaca, umetnika i javnih ličnosti (Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar, Hemingvej, Graham Grin, Artur Miler, Pablo Neruda, Žose Saramago, Gabriel Garsija Markez, Klaudio Abado, Žak Kusto, Hari Belafonte, Džesi Džekson, Miteran, Kosta Gavras, Žerar Depardije, Robert Redford, Džek Nikolson, Stiven Spilberg, Diego Maradona, Oliver Stoun, Noam Čomski....)


   Što god mislili o njemu,
a većina ga definiše kao karizmatičnog, briljantnog, neumornog  radnika  punog energije, odličnog oratora, umetnika politike, malo je ljudi poput njega još za života doživelo slavu ulaska u istoriju i legendu. On je poslednje "sveto čudovište" međunarodne politike. Kako kaže autor najnovije knjige o Kastru, Injacio Ramonet (Ignacio Ramonet),  Kastro je jedan od poslednjih mitskih vodja i pobunjenika, zajedno sa Nelsonom Mandelom, ali i onima koji više nisu živi, Ho Ši Minom, Patrisom Lumumbom, Amilkarom Kabralom, Če Gevarom, Kamilom Toresom, Mehdi Ben Barkom....koji su, vodjeni idejom pravde, ušli u politiku posle Drugog svetskog rata.  To su bili ljudi  koji su se nadali da će izmeniti svet diskriminacije i nejednakosti, svet polarizovan „hladnim ratom“ izmedju SAD i SSSR.  Zajedno sa   hiljadama naprednih ljudi i intelektualaca širom sveta  iskreno su verovali da komunizam obećava svetlu i sjajnu budućnost, i da će nepravda, rasizam i beda nestati sa lica zemlje za nekoliko decenija.

    

       I dandanas Kuba budi sumnju, kritike i protivljenja. Pa iako u Latinskoj Americi kubanska revolucija i dalje mobilizira entuzijazam u društvenim pokretima i kod mnogih intelektualaca, u Europi je predmet kontroverzi. Pritom ne treba zaboraviti da su Latinsku Ameriku decenijama dvadesetog veka  eksploatisali diktatori: Batista na Kubi, Truhiljo(Trujillo) u Dominikanskoj republici, Duvalije(Duvalier) na Haitiju, Somoza (Somosa) u Nikaragvi, Stresner(Stroessner) u Paragvaju.   Stoga Ramoneova knjiga, iz usta njegovog  sagovornika, sugeriše komplikovanu istinu koju je uputno čuti, bilo čitaoci  stajali na levim ili desnim ideološkim "meridijanima". Ona je, pre svega, portret čoveka, njegovog  mentalnog ustrojstva  i životnih pogleda, a tek potom portret državnika.   

      "Moj život" zapravo je "intervju života" karizmatičnog državnika i revolucionara dat u sto sati razgovora novinaru Ramoneu. To je sasvim poseban  pogled na njegove privatne i javne identitete, ali i intelektualna biografija i politička oporuka u obliku razgovora. Knjiga u kojoj gotovo osamdesetogodišnji Castro ispostavlja konačni bilans svog života.  Autor knjige je obradio više od sto sati razovora sa Kastrom, koji su vođeni od januara  2003. godine  do decembra 2005.godine,  da bi krajnju redakciju teksta uradio sam Kastro, posle svoje teške operacije u leto 2006. godine.  


     Fidel Alehandro Kastro Ruiz (Fidel Alejandro Castro Ruiz), rodjen je 1926. godine na plantaži šećera na Kubi, kao sin veleposednika, znači u bogatoj porodici.  Završio je prava i započeo karijeru advokata u Havani, ali već tada je više branio one koji ga nisu mogli platiti, svestan ugnjetenog i poniženog naroda Kube pod diktaturom generala Batiste i ekonomskim iskorišćavanjem Amerike.  Jedan korak ga je delio od politike u cilju pravde za narod.  Njegov ulazak na velika vrata u politiku počinje porazom pobunjenika u napadu na vojni garnizon Monkada 1952., ali on lično trijumfuje istorijskim govorom pred sudijama:  

„Znam da će režim pokušati da zataška istinu svim mogućim sredstvima; znam da postoji  zavera da se gurnem u totalni zaborav.  Ali moj glas neće utihnuti – on će se dizati i kada se osećam najusamljenije, a moje srce će mu dati svu žestinu koju mu okorele kukavice osporavaju...Osudite me, nije važno, istorija će me osloboditi.!“   (1953. na suđenju posle neuspelog napada na Monkadu).  Sud ga je oslobodio.  The rest is history...


    Knjiga se sastoji od  poglavlja, u kojima Kastro rezimira svoj život i svoja politička uverenja: Detinjstvo vodje, Kaljenje pobunjenika, Ulazak u politiku, Napad na garnizon Monkada, Neuspeh revolucije, „Istorija će me osloboditi“, Če Gevara, Na Sijera Maestri, Lekcije gerilskog rata, Revolucija:prvi koraci, prvi problemi, Počinju zavere, Zaliv svinja/plaža Girona, „Kubanska raketna kriza“ oktobra 1962, Smrt Če Gevare, Kuba i Afrika, Emigraciona kriza, Kolaps Sovjetskog Saveza, Slučaj Očoa i smrtna kazna, Kuba i neoliberalna globalizacija, Poseta predsednika Džimija Kartera, Hapšenje disidenata u martu 2003, Otmice /april 2003, Kuba i Španija, Fidel i Francuska, Latinska Amerika, Kuba danas, Rezime života i revolucije, Šta posle Fidela?

     U preko 700 stranica Kastro govori o svojim roditeljima, svojim najranijim uticajima, o počecima revolucije, odnosima sa Če Gevarom, o raketnoj krizi, Zalivu svinja, sankcijama, vremenu koje je obeležio američki predsednik Karter, o kubanskim emigracijama u SAD. Ramonet je provocirao Kastra i o kontraverznim pitanjima, kao što su ljudska prava - na stalne napade Zapada i organizacije Amnesty International po pitanju ljudskih prava na Kubi, Kastro odgovara da sankcije protiv Kube traju pola veka, i da je on samo primenio  stari moto osnivača militantnog katoličkog reda Jezuita Ignacija Lojole       (Ignacio de Loyola,1491 -  1556) „U tvrdjavi koja je pod opsadom, disidenstvo je izdaja“.  Ne treba zaboraviti da je u poslednjih četrdeset  godina ubijeno  3500 kubanaca,  a 2000 ranjeno u sabotažama koje Amerika vodi sa Floride.   „Petoj koloni“ (Hemingvej) na Kubi  SAD su poslale samo poslednjih godina oko 70 miliona dolara -  zatim sloboda štampe, odnos prema  homoseksualcima, sve do pitanja o još uvek postojećoj  smrtnoj kazni i mišljenja o ostalim svetskim liderima, uključujući Džordža Buša (George Bush) i Tonija Blera (Tony Blaire).  


         Logičan uvod u ovu knjigu, paralelni  alternativni diskurs, je knjiga koja je izdata pre dvadeset godina, u kojoj Kastro lucidno predvidja skoro sve što će se dogoditi u svetskoj politici u budućnosti. U skoro svemu je bio u pravu.  Italijanski novinar Djani Mina (Gianni Mina, Torino 1938) jedan je od retkih predstavnika sedme sile, koji je 1987.  snimio  veliki intervju sa predsednikom Kube Fidelom Kastrom. Pre njega,  El Komandante je  dozvolio tako  velike intervjue samo Barbari Volters(ABC) i Denu Raderu (NBC), najpoznatijim američkim novinarima, da bi na taj način plasirao svoju istinu nedovoljno informisanoj američkoj publici.  Televizijski intervju za italijansku RAI, koji je trajao skoro 15 sati, objavljen je iste godine na Kubi u obliku knjige.

        Djani Mina, inače vrhunski i cenjeni novinar profesionalac, nagradjivan za uspehe u svom poslu,  kaže  u predgovoru knjige :

" Kastra sam pitao sve što me je interesovalo, ali pri tom nisam zaboravio  da pred sobom nemam običnog političara, nego intelektualca koji je već ušao u istoriju.  Poslednjeg  političkog vodju našeg vremena koji je  za života postao legenda. "

Ono što je impresioniralo novinara, bio je ponos sa kojim se Kastro osvrnuo na trideset godina kubanske revolucije, govoreći sa neverovatnom strašću. Kastro je, inače, poznat po dugačkim višesatnim govorima, nabijenim tenzijom od početka do kraja.  Njegovu neverovatnu energiju teško je bilo slediti.   Kao što je bilo teško organizovati atentat na njega.  Nijedan pokušaj atentata, a bilo ih je dosta, nije uspeo.   Neki od Kastrovih stavova, iznetih tada, mogu da odgovore i na sadašnja pitanja o budućnosti Kube posle Kastra.  Kada poslednja živa legenda dvadesetog veka ode zauvek u istoriju.


MOJA DOMOVINA


"Može se živeti dostojanstveno i u društvu u kome potrošnja nije centar života".


Pitanje:  Kubanska revolucija je uspela   da, iako u siromašnoj zemlji, oslobodi  narod bede,  za razliku od ostatka Latinske Amerike.  Kako je to bilo moguće?

      " Revolucija je, uz podršku naroda, snaga koja dopušta da se uvedu novi, revolucionarni zakoni.  Ovde je to bila nacionalizacija svih bogatstava Kube - rudnika, najbolje zemlje, industrije, energenata(struja), prevoza, sredstava komunikacije, banaka... Sve je to bilo u rukama stranaca.  Od španske kolonije bili smo pretvoreni  u američku koloniju.  Najvažnije je bilo sprovesti agrarnu reformu, zatim iskoreniti bedu, ukloniti nezdrava naselja, opismeniti narod....Suočili smo se  i sa problemom droge, koji je ostavio režim Batiste..."

(Na Kubi su  socijalna i  zdravstvena zaštita, školstvo, zapošljavanje, kultura,  kao i još mnogi segmenti života ljudi, besplatni i dostupni svima,  i to u zemlji koja  se već preko pedeset  godina nalazi u ekonomskoj blokadi SAD.  Nepismenost je skoro iskorenjena, a kubanski lekari, umetnici  i sportisti su izvozni svetski "brend" najvišeg nivoa.)


LJUDSKA PRAVA


Uvek je nezgodno i vrlo delikatno pronaći tačne reči, kojima bi pitali jednog šefa države o stanju ljudskih prava u zemlji.  Komandant Kastro je odgovorno tvrdio da na Kubi, posle Revolucije, nikad nije bilo mučenja  ili maltretiranja zatvorenika, ni političkih ni običnih, kao i da se nikada nije dogodilo da se policija sukobljavala sa narodom.   Kuba je retka  zemlja u kojoj ne postoji rasna diskriminacija.  Uostalom, zar nisu pitanje "ljudskih prava" smislili veliki, ne radi zaštite prava malih ljudi, već u sasvim druge svrhe?


SPOLJNA POLITIKA


Spoljna politika spada u jednu od Fidelovih strasti.  Vrlo je obavešten o tome šta se dogadja u svetu.

 "Svakog dana primam i čitam stotine telegrama iz svih delova sveta, i pokušavam da  interpretiram  ono što se nalazi u podtekstu.  Vrlo često, ovaj posao mi odnosi celo prepodne".  

Kastro ima vrlo jasne političke stavove. Kao lider zemalja Trećeg Sveta, on je prvi državnik koji je najavio nemogućnost latinoameričkih zemalja da isplate spoljne dugove, unutar postojećeg svetskog ekonomskog sistema.  

O  Kenediju: "Ako je postojala zavera protiv Kenedija, mora da je bila promovisana od strane američkih  jakih ekonomskih interesnih grupa."  

O mafiji:  "Mafija je na Kubi imala mnogo značajnih poslova,  koje je Revolucija uništila.

Kuba je za Amerikance bila ostrvo uživanja, sa veoma raširenom  prostitucijaom, a svi veliki hoteli i kazina bili su vlasništvo mafije, Laki Lučana ili  Franka Kostela, ...

"Da, postojalo je 100.000 prostitutki, ali je prostitucija  bila i indirektna.  Žena je bila diskriminisana, sredstvo za uživanje. "

O Ronaldu Reganu:"On je predstavnik odredjenih sektora, eksponent interesa odredjenih sektora vojne industrije, koji su promovisali njegovu političku karijeru.  Promovisali ga, doveli na mesto guvernera, a zatim i predsednika Amerike.  Regan je predstavnik ultra desnice, vrlo reakcionaran, sa ekonomskom filozofijom iz prošlog veka, zakleti neprijatelj socijalnih davanja.  Možda niste znali, u okviru američke blokade, zabranjeno je na Kubu izvoziti lekove i lekare.  I to od strane vlade kojoj su puna usta ljudskih prava...

Regan je u suštini loše informisan, sa nekim svojim  fiks-idejama, ponekad je loše savetovan, i mislim da mu nedostaje moral.  Za Regana, svaka laž je prihvatljiva, ako je potrebna.  ...

...Uticaj same ličnosti predsednika je nesporan u Americi, gde predsednik ima veću moć od rimskog imperatora.  Pa, američki predsednik može da izazove i nuklearni rat! Uz njega je koferče i ključić, pa ko poznaje šifre, može mu se  i ono što ni Neron nije mogao.  Kažu da je Neron zapalio Rim, ali Neron nije mogao zapaliti ceo svet.

Ako postavite nekog ludaka za predsednika SAD,on  može zapaliti svet,  zbog ogromnih ovlašćenja kojima raspolaže. U slučaju čoveka sa takvom moći, praktično bez ikakvih ograničenja,  njegov karakter, misli , ponašanje, utiču na spoljnu politiku zemlje.

Za očekivati je  da bi sledeći američki predsednik, iz bilo koje partije, morao biti umereniji i realističniji, jer oni zaista imaju ozbiljne probleme. Amerikanci nikad nemaju politički program, nego politiku improvizuju.  Danas oni nemaju nikakvu politiku prema Latinskoj Americi, jednom ogromnom prostoru  u kome  se ozbiljni  problemi samo nagomilavaju, dok se ne pretvore u vulkan.  

Do sada nemaju nikakvu razradjenu politiku, ni ideju šta će da rade. Ni prema Trećem Svetu, ni prema spoljnim dugovima, ni prema ogromnoj ekonomskoj krizi u kojoj se nalaze milioni ljudi u svetu, jer je politička praksa Amerike veoma provincijalna, lokalna.  Oni uvek improvizuju..."

U odnosu na izjavu iz  1964. godine, da je Kuba spremna da pričeka i 20 godina na obnavljanje ekonomskih i diplomatskih odnosa sa SAD, Kastro kaže: "Spremni smo  da  i sledećih 20 godina  budemo bez odnosa sa Amerikom, jer su nas oni na to primorali, da rešavamo svoje probleme sami i bez njih. Ustvari, mi smo najslobodnija zemlja na svetu, zemlja koja ni na jedan način ekonomski ne zavisi od SAD.  Sve ostale zemlje, u većoj ili manjoj meri, zavise od SAD, a mi nikako.  Mislim da je to danas u svetu velika privilegija. Tom prilikom, sportski i kulturni odnosi razvijali su se nezavisno od ekonomskog embarga."

     Revolucionar po vokaciji i ideji, ne po potrebi (Kastro potiče iz bogate porodice, školovan je na  vrhunskim univerzitetima, uspešno se bavio  advokaturom do Revolucije), El Komandante misli da se revolucija ne može "izvoziti", jer su uslovi koji čine osnov za revoluciju na svakom terenu drugačiji, posebni. U odnosu na ekonomsku krizu Latinske Amerike  i zemalja Trećeg Sveta, on smatra da će se socijalne promene dogadjati političkim putem i političkom borbom i da siromašne zemlje treba da se ujedine radi pronalaženja rešenja i mesta u novom svetskom ekonomskom poretku.


O 1968. godini, kada su studenti na ulicama protestvovali noseći slike Kastra i Če Gevare:

"Mislim da su više nosili slike Čea.  On je zračio svojom aurom, mistikom, simbolizovao je najviše ljudske vrednosti. Mora da je i pokret 1968. posedovao visok stepen idealizma i uzvišenosti ideja."


O SSSR


"Zahvalni smo Sovjetskom Savezu koji nam je pružio solidarnu pomoć u trenutku totalne blokade  i agresije SAD.  Ekonomska i svaka druga pomoć mnogo nam je pomogla . Naročito u odnosu na damping ekonomsku politiku Evropske Zajednice i američki protekcionizam,  pošto za nas ne postoji ni Svetska banka koja nas kreditira, ni Medjunarodni Monetarni Fond...

Mi smo prijatelji, ali na na bazi principa".

Gorbačov je odgovarajući lider, u sadašnjem trenutku, radi suočavanja sa problemima Sovjetskog Saveza.  Hrabar je, ima nove formule,."....

(Inače izuzetno oštrouman procenitelj ljudi i političara, Kastro ovoga puta nije procenio da će taj isti "Gorbi", kako su ga od milja zvali Amerikanci, stvoriti političke uslove za skoro totalno ekonomsko uništenje Kube u narednih nekoliko godina.)


O GADAFIJU


"Postoje velike  razlike izmedju Gadafijevih i naše ideologije i filozofije.   Ali, važno je da je on oslobodio svoju zemlju od kolonijalizma.  Libija je bila prava kolonija.  Onda, oslobodio je zemlju dominacije NATO-a, stranih vojnih baza, vratio je zemlji njene fundamentalne resurse- naftu, realizovao je socijalne promene, promovisao programe ekonomskog i socijalnog  razvoja.  Divim se njegovim naporima.  Vidim obnovljene čast i dostojanstvo njegove zemlje. Gadafi je patriota i revolucionar. Da bi neko bio revolucionar, ne mora da bude marksista-lenjinista...  Gadafi je vratio zemlji dostojanstvo, prestiž, a imao je hrabrosti da se suprotstavi imperijalizmu i tako zaradi njegovu mržnju.   Njegova spoljna politika pružila je podršku žrtvama američkih agresija, oslobodilačkim pokretima, tako da je postao omrznuta ličnost u američkim krugovima.  Išli su tako daleko, da su isplanirali ubistvo šefa jedne suverene države, a uz njega i njegovu porodicu!  Ovo je postupak koji u istoriji nije imao presedan."

                      ...Sve do Beograda 1999...


EVROPA


"Smatramo da Evropa vodi jednu krajnje sebičnu politiku, koja je pogubna za zemlje Trećeg Sveta.   Mislim da je evropska politika egoistična.

Sa Evropom imamo kontakte kroz Socijalističku Internacionalu.  Bio nam je Vili Brand, Felipe Gonzales.  Felipe je dolazio pre prvih izbora u Španiji i mnogo pre nego što je Socijalistička partija Španije(PSOE) postala politička sila.  Voli da peca, a želeo je da vidi i  "Tropikanu"(Tropikana je najčuveniji noćni klub u Havani, gde nastupaju karipske dugonoge i tamnopute lepotice u čarobnim muzičkim programima).


EKONOMIJA


"Restriktivne mere Medjunarodnog Monetarnog Fonda su u mnogim zemljama proizvele teške ekonomske i socijalne sukobe.  

Nimalo mi se ne svidja kapitalizam.  To je destruktivan sistem, koji razdvaja ljude, sistem nejednakosti , privilegija, egoizma  i nepravde. Pred pretnjom novih revolucija, moderni  kapitalizam  isprobava nove forme delovanja, proba da humanizuje sistem, uslove u kojima radi i živi radnik, ...Ipak, kapitalizam ne može da izbegne ono što seje sistemom socijalne nejednakosti,od najvećeg bogatstva do najstrašnije bede: povećanje nezaposlenosti, delikvenciju, nasilje, upotrebu droga.  Mislim da budućnost pripada socijalizmu, u kome pokretački motor nije individualno bogaćenje i iracionalna potrošnja, već zadovoljenje materijalnih i duhovnih potreba celog društva... Naše reforme u početku nisu bile socijalističke, nego program nacionalnog oslobodjenja, obaranje tiranije, uspostavljanje prava naroda.  Ali, neprijateljstvo SAD i nije bilo protiv socijalističkog programa, već protiv nacionalnog oslobodjenja i agrarne reforme...

Medjutim, nemamo ništa protiv odnosa sa zemljama i ljudima koji pripadaju kapitalizmu.  U tome nismo dogmate.  Ako nam je potrebna neka nova industrijska grana, ili tehnologija, spremni smo da primimo strana ulaganja.  Ne zatvaramo vrata  pred  ovim mogućnostima."


UNUTRAŠNJA POLITIKA


Djani Mina: "Kakva je klima na Kubi? pitaju me svaki put kada se vratim sa Kube.  Naravno, ne radi se o atmosferskim uslovima.  Zanimljivo da niko ne pita za klimu kada se vraćam iz Brazila, gde polovina populacije živi u uslovima neljudske bede, ili iz Argentine, gde svakog dana bivaju ubijeni i nestaju na stotine nevinih ljudi...Možda je klima na Kubi autoritarna, ali sigurno drugačije misle milioni nesrećnika koji žive u Latinskoj Americi, bez slobode i bez ljudskog dostojanstva. Kubanac se oseća slobodnim, on peva, igra, zabavlja se, daleko više nego u bilo kojoj zemlji Evrope.  Ne samo zbog svog geografskog položaja, istorije i tradicije, već i zato što Kubu vodi jedan kulturan lider, koji je marksizam prilagodio jedinstvenim odlikama svoga naroda, koga cene intelektualci kao što je nobelovac Garsija Markes (Garcia Marquez).”


Pitanje:  Dugačak je put od jednog napuštenog, polupismenog i zaostalog naroda, do toga da vaši profesori, učitelji, doktori, pružaju intelektualnu i medicinsku pomoć u mnogim zemljama sveta.  Takodje, kod vas studira veliki broj stipendista iz inostranstva.  Da li je to tačno?

"Mislim da trenutno imamo lekare u 30 zemalja sveta, što je skoro dvostruko više od Svetske zdravstvene organizacije.  Kod nas trenutno boravi 22 hiljade stranih stipendista, najveći procenat stipendista po glavi stanovnika u svetu.  

Zbog američke blokade, bili smo prinudjeni da sami započnemo proizvodnju lekova, kao što su  interferon( efikasan u borbi protiv raka), lekovi za lečenje vitiliga (na Kubu redovno sleću avioni puni bolesnika od ove kožne bolesti, koja se samo tamo može skoro sasvim izlečiti)...Danas proizvodimo 85% lekova koje koristimo.  Imamo odlične oftamologe, operacija očiju kod nas je na najvišem nivou.  Ušli smo i u procese biotehnologije, genetskog inženjeringa, tropske medicine, prednjačimo u traumatologiji, estetskoj hirurgiji, transplatacijama organa.  Smrtnost odojčadi kod nas je ispod 10 odsto, što je nezamislivo za Latinsku Ameriku, dok taj procenat imaju Japan i Švedska.  Sve ovo za Kubance je besplatno."

Kuba je danas četvrta zemlja u svetu po rezultatima u sportu, po broju pobeda ili medalja osvojenih na medjunarodnim takmičenjima.  Ispred Kube su samo SAD, Sovjetski Savez i Nemačka.  Ovo je nezamisliv rezultat za zemlju Trećeg Sveta, uključujući i velike zemlje kao što su Argentina, Brazil ili Meksiko.  Na Kubi se od deset miliona  stanovnika bavi sportom preko tri miliona ljudi.

 

Pitanje:  Sport je bio, kao medicina i kultura, jedan od primarnih ciljeva Revolucije.  Da li se to desilo samo zbog moguće propagande?

"Ne.  Sport je vezan za zdravlje i razonodu nacije.  Rezultati su se javili zbog omasovljenja sporta, kao i zbog pažnje koju smo posvetili fizičkom vaspitanju od malih nogu.   Imamo dobre profesore u sportu.  Pa, sve je propaganda!"

(Kastro se aktivno bavi raznim sportovima, kao što su plivanje, podvodni ribolov, košarka, bezbol, fudbal... malo je boksovao, dobro igra šah).


O nevladinim organizacijama:

"  SAD i CIA ne samo što su organizovale invaziju na nas, ne samo da su pretile direktnim napadom, već su ovde, na početku, organizovale  stotine kontrarevolucionarnih organizacija.  Mislim da ih je bilo oko 300.  Skupilo bi  se po  pet- šest, deset ljudi i osnivalo organizaciju pod patronatom Amerike.  Revolucija se mogla odbraniti samo zato što je nas bilo mnogo, a njih malo.  Mi smo onda  organizovali narod (posle eksplozije četiri bombe u Havani) i tako ih učinili neefikasnim."


Pitanje:  Da li postoji nešto što mislite da nije trebalo da uradite, neka greška koju sada ne biste ponovili?

"  U odredjenim momentima bili smo suviše ambiciozni i želeli smo da preskočimo poneku etapu na putu razvoja.  Ponešto smo nekritično kopirali od drugih.  Verujem da su sve greške napravljene iz najboljih namera."


    ČE

O prijateljstvu ova  dva izuzetna čoveka, koji su mnogima pružili nadu  da se svet može promeniti, ili bar ukloniti društvene  nepravde, Kastro nije govorio novinarima.  Ovaj put Kastro  na delikatan način iznosi svoje uspomene.

Pitanje:  Ernesto Če Gevara predstavlja simbol za najmanje tri generacije u Evropi i svetu.  Kada pomislite na njega, šta vam prvo padne na pamet?

"Mnogo me je koštalo da prihvatim njegovu smrt.  Izgubio sam mnogo drugova u borbi, ali samo  Čeovo prisustvo osećam i danas.  Najneobičnije je to što on nije bio kubanac, nego argentinac.  Kod nas je video mogućnost antiimperijalističke revolucije, nacionalnog oslobodjenja.

Bio je strašno uporan.  Iako je patio od astme, svakog dana je pokušavao da se popne na Popokatepetl(Meksiko), nije uspevao, ali je svakog dana pokušavao. Bio je odličan lekar, intelektualac i veliki ratnik.  Ličnost sa autoritetom.  Sve što je radio, radio je na najbolji način.  Odlično je igrao šah, jer ga je proučavao.  Sanjao je da digne revoluciju u svojoj zemlji, Argentini, ali je mislio na celu Južnu Ameriku.  Bio je nestrpljiv, kao da je žurio na sastanak sa smrću.  Situacija nije bila povoljna, pa je otišao u Afriku, u Zair, posle smrti Lumumbe, da pomogne ustanku afrikanaca  protiv belgijskih plaćenika.   Ostavio je za sobom oproštajno pismo , u kome  govori da ide da se bori u drugim zemljama sveta.  Posle kraha u Zairu, nije želeo da se vrati na Kubu zbog tog pisma.  Ipak, vratio se tajno, boravio u planinama,spremajući se za dalje ratovanje. Tako je i otišao u Boliviju, sa malom grupom drugova.  On je već od ranije poznavao karakter bolivijskog seljaka, tihog, vrlo rezervisanog, nepoverljivog; znao je da se mnogo razlikuje od kubanca, jer je posle diplomiranja medicine  obišao celu Latinsku Ameriku na motoru; poznavao je indijansku tragediju,njihove  karakteristike.  Znao je da će to biti težak zadatak.  Čini se da se sve desilo pre vremena.  "


(U dnevniku koji je vodio od  7.novembra 1966. do svoje smrti, 7.oktobra 1967, Ernesto Če Gevara ostavio je detaljan opis ove utopijske, neuspele ekspedicije u neprohodne džungle Bolivije, misije koja se tragično  završila pre nego što je zapravo i počela.  Mala grupa idealista nije ni imala šansu u obračunu sa bolivijskom vojskom koju su organizovali i obučavali američki instruktori i bivši nacisti kao što je bio Klaus Barbi, »Kasapin iz Liona«.  Dnevnik je objavljen na Kubi, 1968. godine, a predgovor je napisao sam Fidel Kastro.  Lik Če Gevare postao je simbol onog dela  čovečanstva koji se bori za pravdu u svetu.

Pitanje:  Da li je samo koincidencija, to što je šesnaest  ili sedamnaest  osoba koje su bile direktno ili indirektno odgovorne za Čeovu smrt, ubrzo  umrlo, neki pod nerazjašnjenim okolnostima?

"Čini se da su neke osobe zaista tako umrle. Siguran sam da nije bilo organizovano.  Možda je sam narod presudio onima koji su se poneli izdajnički i neljudski."


ŠTA POSLE FIDELA


Pitanje:  Komandante, da li ste nekad pomislili da svoje mesto prepustite nekom mladjem?

"  Potpuno sam zadovoljan delovanjem u onome čemu sam posvetio ceo svoj život. Ovih šezdeset  godina prošle su a da nisam ni primetio. Koliko ću još ostati?  To treba da odluči narod.  Mi smo se izborili za nepostojanje "kulta ličnosti".  Vidite da nema zvaničnih portreta političara na zidovima kancelarija.  Zakonom je zabranjeno davanje imena ulica po liderima...Mi imamo zajedničko odlučivanje, tako da  ja delim odgovornost sa drugima.  Naravno, prelaz ne bi trebalo da bude nagao, idealno bi bilo da se situacija priprema i  da tranzicija prodje bezbolno.

 Da li će vaš brat Raul biti vaš naslednik?

"Ne volim da poredim nas dvojicu.  Na početku, kada je CIA pokušavala da organizuje atentate na mene,  bilo je logično da preduzmemo odredjene preventivne mere, da moja fizička likvidacija ne bi značila i kraj revolucije za kubanski narod. Po mom mišljenju, onaj koji je bio najpripremljeniji i koga sam najbolje poznavao, bio je Raul.  Kao mera zaštite, nismo putovali istim avionima, istim kolima...U uslovima stalne pretnje SAD, mora se zemlji garantovati kontinuitet i stabilno vodjstvo.  Šta bi se dogodilo ako bi se  meni nešto desilo?  Mislim da bi me Raul zamenio na najbolji način."

Pitanje:   Kakva će biti budućnost Kube kada se Fidel Kastro povuče sa scene?

"Imamo hiljade sposobnih mladih ljudi, stručnjaka,politički obrazovanih, na visokom idejnom nivou, mnogo više nego što ih je bilo u mojoj generaciji.  Ako sam verovao u pobedu revolucije onda kada nas je bila šačica, kako da ne verujem sada, kada nas ima na milione?   Verujem u narod, u ljude, u prave vrednosti, u moral. Mi smo počinjali od nule, ali smo verovali u principe, imali smo poverenja u narod.  Ja sam uvek bio optimista.  Verujem da će se pojaviti novi ljudi i nove generacije, sposobnije od nas.  

Amerika se boji da će naš primer uticati na revolucije u drugim zemljama , pa zato nastoji da omalovaži našu  revoluciju, da je uprlja, da negira sve ono što se stvorilo.  Šta ćete, to je mehanizam odbrane imperijalizma. U suštini mržnja se često  radja zbog intelektualne nemoći da se shvati suština dobra i zla koje se dogodilo na Kubi."


Dvadeset godina kasnije, ponovo odgovarajući na pitanje o budućnosti Kube, Kastro ponavlja da je Raul Kastro, kao osoba sa najviše autoriteta i iskustva, njegova najlogičnija zamena, kao i da će sasvim sigurno Skupština baš njega izabrati kao naslednika. Ali kako i Raula sustižu godine, Kasto opet  ponavlja da budućnost Kube leži u  mladim generacijama, ljudskom kapitalu koji je stvaran i pažljivo negovan decenijama.



ZAKLJUČAK


      Obe knjige o Kastru, u svom razmaku od dvadeset godina,  predstavljaju ne samo portret državnika, već i hroniku savremene istorije druge polovine dvadesetog veka do danas, ne samo Kube, nego Latinske Amerike i sveta.  U novom geopolitičkom kontekstu kraja 20. i početka 21. veka Kubanska revolucija je još uvek važna referenca za milione obespravljenih širom planete.  Iako Kuba ni u kom slučaju ne „izvozi“ svoj socijalno-politički model, solidarnost sa Kubom i uvažavanje Fidela Kastra, pre svega u Južnoj Americi, nikad nije bilo jače.  Od pobede Hugo Čaveza (Hugo Chavez) u Venecueli, kandidati levice su legalno birani širom južnoameričkog kontinenta: Nesor Kirhner u Argentini(Nestor Kirchner), Lula da Silva u Brazilu, Martin Torihos u Panami (Martin Torrijos), Daniel Ortega u Nikaragvi, Rafael Korea (Rafael Correa) u Meksiku i Evo Morales u Boliviji.  Do sada su se ovakvi izbori redovno završavali vojnim udarima koje je organizovala Amerika (Salvador Aljende u Čileu, 1973).  Istorija će pokazati da li su idealizam i težnja ka boljem životu dovoljni da bi se ta ideja ostvarila i opstala u novom milenijumu.  I kada više ne bude živih legendi -  boraca za socijalnu pravdu,  jednakost i ljudsku solidarnost, kao što je Fidel Kastro.  

dr Smiljka Isaković

12.09.2010.

Share on Facebook
Share on Twitter
Share on Google Bookmarks
Насловна Контакт Документа друштва Обавештења Галерија Активности друштва Петорица кубанаца Корисни линкови Eurocuba
Друштво српско - кубанског пријатељства Београд