OTVOREN 61.MEĐUNARODNI SAJAM KNjIGA

Otvorimo knjige, udubimo se u njih, pa će se i nama svet otvoriti pred očima i udubiti se u našu svest.

Svet oko nas jeste upravo to – najsloženija moguća knjiga koju valja iščitavati bez nade da će se ikada dočitati do nekakvog fiktivnog kraja, rekao je Ivan Negrišorac (što je pesnički pseudonim Dragana Stanića, predsednika Matice srpske iz Novog Sada), prilikom svečanog otvaranja 61. Međunarodnog sajma knjiga, kojem su prisustvovali predstavnici Vlade, Skupštine grada, diplomatskog kora i verskih konfesija.

Negrišorac je ukazao upravo na to da je jezik suština sveta, da naučiti jezik kojim je knjiga napisana znači znati jezik na kojem svet počiva, da između knjiga i čitalaca postoji jedan blistavi eros, večito privlačenje, čežnja. A Međunarodni beogradski sajam knjiga mesto je stvarnog, ličnog, susreta i razgovora pisaca, izdavača, knjižara i čitalaca.

I ove godine, u sajamskim halama čuće se romor sačinjen od naslova knjiga, imena pisaca i književnih junaka, stranih jezika; na najlepši način ukrstiće se fiktivno i stvarno.

U središtu je ovoga puta zemlja počasni gost – Islamska Republika Iran, a njena drevna persijska kultura, kao i savremenost, već prvog dana privlačili su pažnju čitalaca koji su u velikom broju posetili ovu književnu manifestaciju.

Čitaocima je nesumnjivo odgovaralo što su knjige mogli da razgledaju i kupuju u nedeljnom danu još od deset časova.

– Ovaj sajam označava trenutak slavlja kojim se u jeziku, posredstvom knjige, pred nama otvara čitav svet, s mnogim svojim jezicima i tajnama, lepotama i rugobama zbog kojih vredi živeti – istakao je Negrišorac, dodajući:

– Jer, na Početku svega beše reč, logos, a tu logosnu suštinu sveta valja očuvati ukoliko želimo da i svet, i ljudski rod, pa i knjige i nadalje postoje. Stoga čitanje knjiga, učenje jezika i razumevanje sveta jesu samo različiti aspekti iste stvari. Otvarajući knjige, mi otvaramo nas same i prepoznajemo ko smo, po kakvom to jeziku kao smislenom sistemu znakova uređujemo naš svet, kako taj svet uopšte izgleda i kakvi su izgledi za njegov dalji opstanak – istakao je u svom obraćanju Negrišorac.

Filozofi egzistencije i pisci koji pišu u njihovom duhu, drevni pesnici, mistici i mislioci, kao što je persijski pesnik Mevlana Dželaludin Rumi (1207–1273), savremenik Svetoga Save, Teodosija i Domentijana, kao i naši epski pesnici i pevači, poznavali su dubinu i mudrost jezika, kako je primetio Negrišorac: oni su znali da čitaju znake oličene u „rukopisu sveta”, u „knjizi” kao pismu, kao poslanici, što je oduvek značilo poziv na razgovor, razmenu mišljenja.

– Niko ozbiljan neće osporiti važnost te razmene. Istina, ima onih koji, poput Žana Bodrijara, vele da „za smisao više nema nade” i kažu da je „smisao smrtan”, pa se opredeljuju za strategiju zavođenja kao dominantnu u odnosu na strategiju utvrđivanja istine. Lakoća s kojom bismo umesto istine stvari ispostavili zavodljivost mnjenja o stvarima, nije nešto što se javilo samo u eposi u kojoj živimo – kritički je primetio Negrišorac, zaključivši da se uprkos svemu širi bratstvo ljudi izgrađeno upravo oko kulta knjige i čitalačke strasti.

Pozdravljajući u ime IR Irana 61. Međunarodni beogradski sajam knjiga, književnica i rediteljka Narges Abjar podsetila je na to da je roman „Na Drini ćuprija” Ive Andrića, pre četrdeset godina, preveden i objavljen u Iranu.

– To je knjiga od oko četiri stotine stranica čijim čitanjem se može zakoračiti u svet žitelja malog mesta koji na obali Drine žive četiri veka. Nenametljiva moć knjige leži upravo u tome što je u stanju da sa četiri stotine papirnih stranica podigne most koji povezuje četiri stotine godina života i, zatim, taj isti most produži do svake kuće u svetu, do svakog jezika i kulture. Listanje ove knjige, dok sedim u svom domu udaljenom nekoliko hiljada kilometara, poput ptice me odvodi na reku: u letnju žegu, petnaesti vek, u maštarije dece koja love ribu, među otiske stopala drevnih junaka… – primetila je Narges Abjar.

Po njenim rečima, u Iranu se prevode i objavljuju Kamilo Sjenfuegos Gorjaran (Camilo Cienfuegos Gorriarán; Havana,16. februar 1932 — Floridski moreuz, 28. oktobar 1959) bio je kubanski revolucionar i jedna od ključnih ličnosti Kubanske revolucije, zajedno uz Fidela Kastra, Če Gevaru, Huana Almeidu Boskea i Raula Kastra.

Biografija

Rođen je i odgajan od roditelja anarhista, koji su bili izbeglice iz Španije nakon poraza republikanaca u Španskom građanskom ratu1939. i dolaska Franka na vlast. Kamilo je 1940. upisao Školu lepih umetnosti „San Alehandro“, ali je odustao od školovanja zbog finansijskih problema.

Politička aktivnost

Od 1948. počeo je da se zanima za političke probleme, učestvujući u demonstracijama protiv poskupljenja u javnom gradskom prevozu. Godine 1954. uključio se u ilegalni studentski pokret protiv diktature Fulgensija Batiste. u jednoj od demonstracija studentske grupe bio je ranjen u policijskoj pucnjavi 7. decembra 1955. i nakon toga zlostavljan u policijskoj stanici. Bez posla i izmaltretiran, otišao je u Njujork, SAD. Nakon isteka vize, bio je deportovan u Meksiko.

Tokom boravka u Meksiku upoznao se s Fidelom Kastrom, koji je baš tada organizovao revolucionarnu grupu koja je trebalo da se bori protiv Batiste i sruši ga s vlasti. Sjenfuegos je bio jedan od 82 revolucionara koji su se ukrcali na brod „Granma“ novembra 1956. i isplovili prema Kubi.

Gerilski rat

 „Granma“ je doplovila do Kube 2. decembra. Izmoreni i mokri u močvarama mangrove, revolucionari su bili zaskočeni od Batistinih vojnika, te su se raspršili i velik deo njih stradao. Kamilo je bio jedan od samo 12 preživelih; svi drugi su ubijeni u napadu ili su ih kasnije streljali Batistini vojnici. Uspeo je da se nađe s Kastrom tek nakon mesec dana lutanja po Sijera Maestri.

Do 1957. je postao jedan od glavnih vođa revolucionarnih jedinica pokreta „26. jul“, sa činom komandantea. Sjenfuegosove jedinice odnele su veliku pobedu nad Batistinim snagama u bici kod Jagvahaja decembra 1958, nakon čega je zaradio nadimak heroj Jagvahaja. Ova pobeda osigurala je Kamilovim i Če Gevarinim jedinicama da zauzmu važan grad Santa Klara 31. decembra; narednog dana Batista i njegova klika pobegli su sa državnom blagajnom iz Kube, a revolucionari su pobednički ušli u Havanu. 

Sjenfuegos je nakon pobede revolucije, služio u vrhovnoj komandi kubanske vojske boreći se protiv probatističkih gerilskih grupa i učestvujući u agrarnoj reformi. 

Pogibija

Kamilo se 28. oktobra 1959. godine zaputio avionom Cesna-310 iz Kamagveja prema Havani, ali je tokom noći nestao iznad okeana. Potraga za avionom trajala je nekoliko dana, ali olupina ili telo nisu nađeni. Potraga je obustavljena do novembra, a Sjenfuegos proglašen nestalim.[3]

Nasleđe

Njegova smrt je bolno odjeknula Kubom. U Jagvahaju mu je izgrađen spomen-muzej, a Orden Sjenfuegosa, socijalističko odlikovanje, dobilo je ime po njemu.

Svakog 28. oktobra školarci širom Kube bacaju cveće u more (ili reke, ako žive u unutrašnjosti) i na taj način čuvaju uspomenu na Sjenfuegosa. 

Univerzitet u Matanzasu nosi njegovo ime, kao i šest vojnih srednjih škola na Kubi.