OTVOREN 61.MEĐUNARODNI SAJAM KNjIGA
Otvorimo knjige, udubimo se u njih, pa će se i nama svet otvoriti pred očima i udubiti se u našu svest.
Svet oko nas jeste upravo to – najsloženija moguća knjiga koju valja iščitavati bez nade da će se ikada dočitati do nekakvog fiktivnog kraja, rekao je Ivan Negrišorac (što je pesnički pseudonim Dragana Stanića, predsednika Matice srpske iz Novog Sada), prilikom svečanog otvaranja 61. Međunarodnog sajma knjiga, kojem su prisustvovali predstavnici Vlade, Skupštine grada, diplomatskog kora i verskih konfesija.
Negrišorac je ukazao upravo na to da je jezik suština sveta, da naučiti jezik kojim je knjiga napisana znači znati jezik na kojem svet počiva, da između knjiga i čitalaca postoji jedan blistavi eros, večito privlačenje, čežnja. A Međunarodni beogradski sajam knjiga mesto je stvarnog, ličnog, susreta i razgovora pisaca, izdavača, knjižara i čitalaca.
I ove godine, u sajamskim halama čuće se romor sačinjen od naslova knjiga, imena pisaca i književnih junaka, stranih jezika; na najlepši način ukrstiće se fiktivno i stvarno.
U središtu je ovoga puta zemlja počasni gost – Islamska Republika Iran, a njena drevna persijska kultura, kao i savremenost, već prvog dana privlačili su pažnju čitalaca koji su u velikom broju posetili ovu književnu manifestaciju.
Čitaocima je nesumnjivo odgovaralo što su knjige mogli da razgledaju i kupuju u nedeljnom danu još od deset časova.
– Ovaj sajam označava trenutak slavlja kojim se u jeziku, posredstvom knjige, pred nama otvara čitav svet, s mnogim svojim jezicima i tajnama, lepotama i rugobama zbog kojih vredi živeti – istakao je Negrišorac, dodajući:
– Jer, na Početku svega beše reč, logos, a tu logosnu suštinu sveta valja očuvati ukoliko želimo da i svet, i ljudski rod, pa i knjige i nadalje postoje. Stoga čitanje knjiga, učenje jezika i razumevanje sveta jesu samo različiti aspekti iste stvari. Otvarajući knjige, mi otvaramo nas same i prepoznajemo ko smo, po kakvom to jeziku kao smislenom sistemu znakova uređujemo naš svet, kako taj svet uopšte izgleda i kakvi su izgledi za njegov dalji opstanak – istakao je u svom obraćanju Negrišorac.
Filozofi egzistencije i pisci koji pišu u njihovom duhu, drevni pesnici, mistici i mislioci, kao što je persijski pesnik Mevlana Dželaludin Rumi (1207–1273), savremenik Svetoga Save, Teodosija i Domentijana, kao i naši epski pesnici i pevači, poznavali su dubinu i mudrost jezika, kako je primetio Negrišorac: oni su znali da čitaju znake oličene u „rukopisu sveta”, u „knjizi” kao pismu, kao poslanici, što je oduvek značilo poziv na razgovor, razmenu mišljenja.
– Niko ozbiljan neće osporiti važnost te razmene. Istina, ima onih koji, poput Žana Bodrijara, vele da „za smisao više nema nade” i kažu da je „smisao smrtan”, pa se opredeljuju za strategiju zavođenja kao dominantnu u odnosu na strategiju utvrđivanja istine. Lakoća s kojom bismo umesto istine stvari ispostavili zavodljivost mnjenja o stvarima, nije nešto što se javilo samo u eposi u kojoj živimo – kritički je primetio Negrišorac, zaključivši da se uprkos svemu širi bratstvo ljudi izgrađeno upravo oko kulta knjige i čitalačke strasti.
Pozdravljajući u ime IR Irana 61. Međunarodni beogradski sajam knjiga, književnica i rediteljka Narges Abjar podsetila je na to da je roman „Na Drini ćuprija” Ive Andrića, pre četrdeset godina, preveden i objavljen u Iranu.
– To je knjiga od oko četiri stotine stranica čijim čitanjem se može zakoračiti u svet žitelja malog mesta koji na obali Drine žive četiri veka. Nenametljiva moć knjige leži upravo u tome što je u stanju da sa četiri stotine papirnih stranica podigne most koji povezuje četiri stotine godina života i, zatim, taj isti most produži do svake kuće u svetu, do svakog jezika i kulture. Listanje ove knjige, dok sedim u svom domu udaljenom nekoliko hiljada kilometara, poput ptice me odvodi na reku: u letnju žegu, petnaesti vek, u maštarije dece koja love ribu, među otiske stopala drevnih junaka… – primetila je Narges Abjar.
Po njenim rečima, u Iranu se prevode i objavljuju skoro sva značajna svetska dela. Istorijat pisanja u Iranu seže u drevno doba, u vreme kada su knjige ispisivane na kamenim pločama i, kasnije životinjskim kožama, dok i prevođenje knjiga, takođe, seže u epohu Ahemenida, oko pet vekova pre nove ere.
– U drevnom Iranu reč knjiga se upotrebljavala za „svetu knjigu”, a pisanje i pismenost su, isto tako, smatrani svetim – dodala je Narges Abjar.
Pozdravljajući naš Sajam knjiga, iranska književnica je ukazala na to da svake godine u Iranu oko šest miliona Iranaca poseti Međunarodni teheranski sajam knjiga, dok je samo u poslednje četiri godine u Iranu objavljeno oko 300.000 naslova, među kojima je 160.000 onih kojima je to prvo izdanje.
Ovom prilikom uputila je poziv našem Sajmu knjiga i izdavačima iz Srbije da dođu na Međunarodni sajam knjiga u Teheranu.
Govoreći i kao predstavnik žena stvaralaca u Iranu, Narges Abjar je primetila da su pre oko sedamdeset godina Iranke „uzele pero u ruke” i počele da pišu, da je aktivno prisustvo žena na iranskoj književnoj sceni sada u porastu i da danas u Iranu na svakih pet muških pisaca, postoje tri spisateljice, čija dela se objavljuju i intenzivno čitaju.
Svoje obraćanje 61. Međunarodnom sajmu knjiga Narges Abjar je zaključila rečima Voltera u slavu besmrtnosti knjige:
„Njeni listovi su poput krila koja naš duh uznose u blistavi svet”.
(Politika, 23.10.2016.)