Ambasador Kube Gustavo Trista del Todo za “Blic”
“NEVEROVATNO JE KOLIKO SU SRBI I KUBANCI SLIČNI” Ambasador Kube Gustavo Trista del Todo za “Blic”: Amerikanci protiv nas vode EKONOMSKI RAT
.Ambasador Kube u Beogradu Gustavo Tristá del Todo na kraju je svog mandata i Srbiju, koju vrlo dobro poznaje i čiji jezik odlično govori, napušta sa najlepšim utiscima. On je u oproštajnom intervjuu za “Blic” govorio o čvrstom prijateljstvu naša dva naroda, američkim sankcijama, socijalizmu na Kubi i lepotama karipskog ostva.
Dobro govorite srpski jezik koji ste počeli da učite sa svega 15 godina. Kako je do toga došlo?
– Srpski jezik sam počeo da učim davne 1975. godine. Imao sam tetku koja je učila ruski na Institutu za jezike u Havani. I ja sam se interesovao za jezike, ali ja nisam hteo da izaberem ruski, koji je učilo mnogo ljudi, hteo sam nešto posebno. Čitao sam ranije o Jugoslaviji i bila mi je interesantna. Mislim da sam pravi jezik izabrao.
Nakon studija ste godinu dana proveli u Sarajevu. Kakva sećanja nosite iz bivše Jugoslavije, a kakva ćete poneti iz današnje Srbije?
– Kada sam diplomirao pozvali su me u Sarajevo na specijalizaciju jezika. Bio sam gotovo godinu dana tamo i mnogo mi se dopalo. Jugoslavija je bila posebna zemlja, nešto drugačije. Bila je Evropa, ali ne Zapadna Evropa. Bila je na istoku kontinenta, ali nije bila Sovjetski Savez. Srbija je sada moderna država, sve je drugačije. Jedino što nije drugačije su ljudi. To su isti ljudi koji nas vole i sa kojima se družimo.
Koje sličnosti ste primetili između kubanskog i srpskog naroda?
– Neverovatno koliko ličimo. Vi ste na Balkanu, mi smo na Karibima, ali ličimo – srdačni smo, otvoreni, gostoljubivi, volimo da pomažemo drugima, da se veselimo, pevamo, plešemo… Idem odavde, a da ne znam kako možemo da budemo toliko slični. Mislim da je Srbija zemlja koju treba posetiti, da se ljudi upoznaju sa istorijom, navikama, kuhinjom… Ja sam na kraju mog boravka ovde, ali mislim da je bila prava sreća što su me poslali u Srbiju.
Srbija i Kuba obeležavaju 120 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa. Kakva je trenutno diplomatska saradnja između Srbije i Kube? Možete li reći nešto o trenutnim aktivnostima?
– Diplomatska saradnja je na najvišem nivou. Na Kubi su bila vaša dva poslednja predsednika, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, kao i ministri inostranih poslova Ivica Dačić i Nikola Selaković. Tamo je bila Maja Gojković kada je bila predsednica Narodne skupštine, ovde je bio naš predsednik Narodne skupštine Esteban Lazo. On je otišao odavde oduševljen. Tako je bilo i sa našim ministrom inostranih poslova Brunom Eduardom Rodrigesom Pariljom koji je u avgustu bio ovde i primio odrden od predsednika Vučića. Potpisali su sporazume, upoznao se sa situacijom ovde.
Srbiju i Kubu veže veliko prijateljstvo koje se ogleda i u tome što se Srbija protivi američkim sankcijama Kubi, dok Kuba podržava Srbiju po pitanju Kosova. Da li će se to nastaviti?
Nema otvorenih pitanja u našim odnosima. Mi podržavamo Srbiju po pitanju Kosova, ne nameravamo to da menjamo, to je naš principijelan stav. Isto tako Srbija podržava Kubu po pitanju blokade i rezolucije koju svake godine predstavimo u UN protiv sankcija. Imamo saradnju u kulturi i turizmu, do oktobra je na Kubi bilo 2.000 srpskih turista. Pre pandemije je taj broj bio do 7.000. To je neverovatno. Kuba je daleko i put je skup, ali ipak su došli.
Za američki embargo često upotrebljavate izraz blokada. Zašto?
– Embargo je čisto trgovinski termin, ekonomski. Ali to je više od toga. Amerikanci tretiraju Kubu kao ostrvo pod opsadom, oni vode protiv nas ekonomski rat. Na primer, mi ne možemo da prodajemo naše proizvode u Americi, ne možemo da kupujemo ono što nam treba. Mi smo prekoputa Amerike i ona bi trebalo da bude naše prirodno tržište, jer je kraći put do nje i troškovi su manji. Međutim, oni to ne dozvoljavaju. Pored toga, tu je i niz različitih mera sa ciljem da uguše revoluciju i narod koji podržava revoluciju. Naša revolucija je narodna, prava, niko je nije nametnuo sa strane. Bilo bi interesantno da jednog dana Amerikanci prestanu sa blokadom, jer tako će se videti da naša privreda može da napreduje. Blokada je zvanično počela 1962. godine, ali mere su počele ranije, od pobede revolucije. Recimo, smanjili su kvote šećera koji možemo da prodajemo, nisu nam dali da kupujemo naftu, pa smo je dobijali iz Sovjetskog Saveza koji je bio daleko… Te mere su u nekom momentu postale zakon. Da bi on prestao da važi, mora Kongres da da odobrenje, a to nije lako.
Možete li opisati kakav problem sankcije prestavljaju narodu Kube i kako se on bori sa tim problemom?
Na primer, ako neki brod sa proizvodima dođe na Kubu, on ne može odmah da ode u Ameriku, već mora da čeka 180 dana, a to nije isplativo za kompanije. U Americi ne možemo da prodajemo naše tompuse i rum, a čak pokušavaju da nam oduzmu brendove. Za nešto što je čisto kubansko, neki sud odredi da je američko, i to je gotovo. To utiče mnogo na život Kubanaca, otežava sve, od namirnica, poljoprivrednih proizvoda… Dobro je što imamo turizam koji vuče celu privredu. Kad ne bi bilo bilo blokade, Kuba bi bila još lepša i razvijenija i pokazalo bi se da naš socijalizam omogućava dobar život ljudima. Kod nas je čovek u centru pažnje društva i politike.
Administracija bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa je sprovodila veoma agresivnu politiku prema Kubi. Koliko se situacija promenila od dolaska Džoa Bajdena na vlast? Da li Kuba strepi od američkih izbora 2024. i mogućeg novog Trampovog mandata?
– Tramp je na postojeću blokadu dodao niz novih mera. Bivši predsednik Barak Obama je u drugom mandatu rekao da mere očigledno nisu uspele i da treba probati nešto novo. Približavali smo se prvi put za 60 godina, otvorili smo ambasade i počelo je da dolazi više turista na Kubu. Ali, Tramp je sve to poništio i to je kočilo razvoj naših odnosa. Onda je Bajden obećao da će se vratiti na staru Obaminu politiku, međutim, nije. Sve Trampove mere su na snazi i nema izgleda da će se to promeniti. Ima nekih malih koraka, počele su da lete neke aviokompanije,… Ali to nije ništa, svaki put se sve više pooštrava blokada protiv Kube sa ciljem gušenja nacionalne ekonomije i izazivanja društvene eksplozije. U svakom slučaju, spremni smo da održimo pošten i civilizovan odnos sa Sjedinjenim Državama.
Kako komentarišete novi levičarski talas koji je zapljusnuo Latinsku Ameriku nakon što je Brazil, posle Argentine, Čilea i Kolumbije, sklonio desničare s vlasti?
To je rezultat istorije. To je nada za naše narode, jer se pokazalo da desnica koja je bila jaka u nekim zemljama nije uspela. To je nada za budućnost. Moram reći da, bez obzira ne te desničarske vlade, naši odnosi sa Latinskom Amerikom su vrlo dobri. To su naša braća. Mi smo za unapređenje odnosa sa svima. Ali je, ponavljam, trenutna situacija rezultat procesa koji su dokazali da desnica nije uspela da reši velike probleme koji postoje u Latinskoj Americi.
Decenijama slušamo da je socijalizam na Kubi na ivici pada, a naročito nakon povlačenja Raula Kastra 2021. i protesta koji su se desili prošlog leta. Međutim, socijalizam na Kubi još postoji. Kakav je odnos naroda prema uređenju?
– Očigledno je da jedan politički sistem ne može toliko dugo da opstane ako nema podrške naroda. To je jasno. Narod uvek glasa u prilog socijalizmu. Naš socijalizam je u teškim okolnostima, mora da se razvija, ali uprkos tome imamo dobro zdravstvo, obrazovanje… Možemo reći da socijalizam na Kubi nije propao baš zato što je naš, autentičan. Ti protesti koji su se desili prošle godine imaju veliki dodatak, a to je pritisak sa strane. Na primer, primenjivanje nekih akcija kao što su pokušaji nametanja poziva na obojene revolucije, mobilisanje preko interneta… Naravno tu su bili i problemi zbog pandemije i nestašica i to ne poričemo.
Kubanski lekari i naučnici priznati su na globalnom nivou i Kuba je postala primer male zemlje koja je uspela da razvije čak tri vakcine protiv kovida. Da li je to posledica socijalističkog zdravstvenog sistema?
– Vakcine su bile čudo naše medicine. Amerika i ostale bogate zemlje su počele da proizvode svoje vakcine i onda je naše rukovodstvo pitalo naše naučnike da li i mi možemo da napravimo naše vakcine. Oni su rekli da možemo. I uspelo je, imali smo pet kandidata i tri su uspela. Vakcinisali smo više od 90 odsto stanovništva dobrovoljno, imamo mali broj zaraženih, na primer, ove nedelje je broj oscilirao između 19 i 21 novih slučajeva, a umrlih nema dugo. Mnogi su se pitali kako je to uspelo malom ostrvu pod sankcijama. Desilo se to da je nakon revolucije Fidel Kastro dao prioritet medicini. Pripremili su više projekata između kojih je bio i projekat novih vakcina. Naši naučnici su iskoristili to iskustvo da naprave današnje vakcine protiv kovida. Opet je običan čovek bio u centru pažnje. Tu su i naše medicinske brigade lekara koje putuju svuda po svetu, najviše po Africi i Latinskoj Americi. Amerikanci i desnica su u nekim zemljama pokušavali da spreče njihov dolazak, ali ipak idu i pomažu. To je naša svest da treba pomagati ljudima, na tome je Fidel uvek insistirao. I u Srbiji to takođe često čujem, da treba pomagati ljudima.
Turizam, motor kubanske ekonomije, oporavlja se posle pandemijskih ograničenja. Koje su vaše preporuke za turiste koji dolaze na Kubu? Šta se ne sme propustiti prilikom posete ostrvu?
– Turizam je naše blago. Kuba nije samo lepa, nego i bezbedna. Ima neverovatno društvo. Lepota nisu samo plaže i sunce, već i upoznavanje sa našim prilikama. Kod nas ne treba doći zbog bogatstva, kod nas je sve za običnog čoveka. Ja bih preporučio posetiocima da dođu na najmanje 15 dana, da budu nedelju dana na plaži, a nedelju u Havani. I pored Havane ima šta da se vidi. Recimo, Santjago de Kuba gde je počela revolucija, Santa Klara gde je sahranjen Če, Trinidad koji izgleda kao Španija u 19. veku, Pinar del Rio gde se gaji najbolji duvan… Turizam ide sa muzikom, plesom, umetnošću, pozorištem, baletom… Srbi takođe odlično plešu. Ovde ima mnogo salsa škola i Srbi su vrlo talentovani, ali treba otići i na Kubu da se pleše. Šteta što je blokada toliko žestoka, da nije, sve bi bilo bolje i lepše. Život na Kubi je lep i interesantan.