Kuba se na kreativan način prilagođava teškim okolnostima, strateški reorganizuje prioritete, optimizuje resurse i menja energetsku matricu

Ovih dana preplavljeni smo globalnim događajima. Neki čak nagoveštavaju najgore scenarije. Ponavljaju se slični predznaci kao u onim trenucima doživljenim tokom oktobarske krize 1962. ili raketne krize. Agresija na Iran ne samo da je izazvala smrt hiljada nevinih ljudi već i „zemljotres” dovoljnih razmera da podigne cenu nafte i pokrene uzbunu u globalnoj ekonomiji. Bez prisustva raketa iz 1962. godine, Karibi, koji su, zajedno sa Latinskom Amerikom, proglašeni zonom mira Proglasom iz 2014. godine, bili su potreseni i neodgovorno destabilizovani. Razlozi su povratak Monroove doktrine („Amerika Amerikancima”) uz obnovljenu agresivnost, što je jedna stara koncepcija koja privileguje silu i sve moguće mere prisile kako bi se nametnule dominacija i kontrola nad narodima Južne Amerike, pod izgovorom proterivanja ruskog i kineskog uticaja sa kontinenta. Cilj ove strategije jeste pokoravanje neposlušnih i buntovnih zemalja – Venecuele, Kube i Nikaragve – svim mogućim metodama koje su na raspolaganju najvećoj ekonomskoj i vojnoj sili na svetu.

Kuba, viđena kao žarište nesalomive pobune, pod plaštom „centra izopačenog regionalnog komunizma”, bila bi ključni deo ove strategije, posebno nakon Pirove pobede u Venecueli 3. januara, koja je, u jasnom kršenju svih normi međunarodnog prava, olakšala otmicu legitimnog predsednika te nacije. Na nagovor Vašingtona, ovom akcijom, i na osnovu težine ekonomske, trgovinske i zajedničke razmene između dve suverene nacije, Kuba bi ušla u nepovratan haos, kada bi bila lišena nafte iz Karakasa koja je „održavala njenu privredu”. Tako je počelo ono što bi, prema strategiji Vašingtona, bio konačni udarac u genocidnom ekonomskom, trgovinskom i finansijskom maltretiranju koje traje 66 godina, od kada je u aprilu 1960. tadašnji zamenik američkog državnog sekretara Lester Malori označio putanju kojom se krenulo: „preduzeti sve moguće mere da se oslabi ekonomski život Kube, izazovu glad, očaj, razočaranje, nezadovoljstvo i isprovocira svrgavanje vlade”.

Pet dana nakon agresije koja je koštala života desetine Venecuelanaca i 32 Kubanca, predsednik SAD je 8. januara u intervjuu Hjuu Hjuitu izjavio: „Mislim da se ne može učiniti više kada je reč o Kubi, osim da se uđe i sve raznese dođavola.” Zatim je Kubu nazvao „propalom i uništenom zemljom, bez mogućnosti ili kapaciteta za opstanak”, ali ipak priznavši – „oni su veliki vojnici”.

Ovaj narativ nije bio dovoljan, pa je Kuba u izvršnom nalogu od 29. januara označena kao „neobična i izvanredna pretnja nacionalnoj bezbednosti Sjedinjenih Država” i proglašena je blokada nafte, prema kojoj će se primenjivati carine na svaku zemlju koja se usudi da proda naftu Kubi. To je jednako zaključavanju miliona ljudi u fizičkom prostoru, lišavajući ih vode, struje, hrane i lekova. Bez nafte je gotovo nemoguće proizvoditi hranu, električnu energiju za bolnice, škole, stambena područja, osigurati snabdevanje gorivom za kopno, železnicu, vazdušni saobraćaj… Nemilosrdna primena ove nove mere maksimalnog pritiska trebalo bi da Kubu odvede u terminalnu fazu „starog kancera”, koji nijedna od prethodnih 11 administracija nije uspela da iskoreni. Nakon toga, usledile su i druge izjave koje ukazuju na blizinu pada ili „preuzimanja” ostrva, a takva retorika se gotovo svakodnevno ponavlja u svakom mogućem medijskom scenariju.

Situacija na ostrvu je složena. Tri meseca nije stigla ni kap nafte. To nije stvar pregovora ili nedostatka finansijskih sredstava, pritisci i ucene protiv dobavljača nafte su brutalni. Obim ove situacije je višedimenzionalan zbog svog uticaja na sve linije privrede. Svakodnevna borba da se osigura stabilnost elektroenergetskog sistema je titanska i herojska, kao i suočavanje stanovništva sa nestancima struje koji traju i duže od 10 sati. Promena u energetskoj matrici nije moguća čak ni u naredne dve ili tri godine. Iako su obnovljivi izvori energije dostupni, tehnologija za njihovo iskorišćavanje i čuvanje je prilično skupa i složena. Živimo u fazi sličnoj kovidu 19: scenario ograničenja i nedostataka u svim vidovima nacionalnog života, zajedno sa izopačenim uznemiravanjem sa severa. Tokom pandemije SAD su nam uskratile prodaju kiseonika, instrumenata i lekova neophodnih za suočavanje sa tom krizom. Danas nam uskraćuju trgovinu i blokiraju prodaju nafte iz trećih zemalja, najavljujući „prijateljsko preuzimanje”, „oslobađanje” izjavama poput one Trampove: „Mogu da sa njima radim šta god hoću.”

Međutim, hipoteza o „kolapsu pod sopstvenom težinom”, paralizi i propaloj državi nije stvarna. Da je to slučaj, ne bi prošlo već tri meseca od onoga što su očekivali da će dovesti do pada vlade. Trebalo bi da se zapitaju – ako je Kuba zaista na korak od propadanja, zašto joj nije dozvoljeno da padne pod sopstvenom težinom, zašto trošiti toliko finansijskih, ekonomskih, ljudskih i političkih resursa da joj se „pomogne” da padne? Šta znači izvršna naredba od 29. januara i energetska blokada navodno srušenog ostrva?

Suočena sa neviđenim uznemiravanjem, koje krši sva prihvaćena pravila u međunarodnim odnosima, trgovini, plovidbi i finansijskim odnosima, naša država se ponovo obnavlja; na kreativan način se prilagođava teškim okolnostima, strateški reorganizuje svoje prioritete; optimizuje svoje resurse; nastavlja da menja energetsku matricu. Iako živi od svoje nacionalne sirove nafte, sa visokim sadržajem sumpora, što podmiruje najviše 30 odsto potreba, istovremeno istražuje nove naftne bušotine, počela je da dobija ohrabrujuće rezultate korišćenjem solarne energije sa ugradnjom više od 50 solarnih parkova koji danas proizvode od 49 do 51 odsto raspoložive energije. Nabavljaju se električna prevozna sredstva; napravili smo solarne pumpe za energiju; prioritet solarnih sistema su bolnice, obrazovni centri, centri za preradu hrane, domovi za majke i starije osobe, domovi za osobe sa bolestima koje zahtevaju upotrebu stalne električne energije; promovišu se modaliteti rada na daljinu, telemedicine, lokalne i porodične medicine, podstiče se upotreba prirodnih goriva kao što su ugalj i ogrevno drvo (više od 750 pekara u zemlji radi uz pomoć ovih izvora energije); turistički hoteli su koncentrisani i optimizovani kako bi se osigurao kvalitet usluge; procesi su decentralizovani na opštine kako bi se osigurala pažnja i rešavanje problema i glavnih briga uz pomoć lokalnih rešenja, itd. Jedna država koja je doživela kolaps ne bi usred krize mogla da nastavi da pokazuje visoke indekse ljudskog razvoja koji su napredniji od onih u Sjedinjenim Državama, kao što su mala stopa smrtnosti novorođenčadi, očekivani životni vek i sveobuhvatno i besplatno obrazovanje.

Država u kolapsu ne bi bila u stanju da pokaže jedinstvo, dostojanstvo i patriotizam koji uzdižu naše ostrvo, a to je suštinski osnov za napredovanje sa optimizmom, rad i rast u trenutnim uslovima, a ako je potrebno i odbranu sa istom voljom onoga što je najsvetije za bilo koji narod: suvereniteta, nezavisnosti i samoopredeljenja. Sa tom odlučnošću i odgovornošću spremni smo da razgovaramo sa bilo kim o bilo kom pitanju, na osnovu suverene jednakosti i uzajamnog poštovanja. Ali, ni društveni sistem ni suverenitet nikada neće biti predmet pregovora.

*Ambasador Kube u Srbiji

izvor: https://www.politika.rs/sr/clanak/742833/sunce-topi-sankcije