Odnos prema Kubi je odnos prema univerzalnim vrednostima savremenog sveta i savremene civilizacije. Narod na tom ostrvu u Karipskom moru duže je nego ijedan na svetu izložen sankcijama, koje su mu nelegalno nametnule Sjedinjene Države. A te sankcije, kakvim god objašnjenjima da se opravdavaju, ne služe nikakvom civilizacijskom dobru i samo donose patnju milionima nedužnih.

Vašington je bez ikakvog osnova optužio Kubu da sponzoriše međunarodni terorizam, iako za takve tvrdnje nije ponudio nikakve dokaze, niti se vlastima u Havani tako nešto bilo gde spočitava. Na delu je politika koja ne samo Kubi nego i mnogim drugim narodima i državama pripisuje različite izmišljene grehe, stvarajući lažni izgovor za pritiske, ucene, pa i pretnje oružanom intervencijom. I zašto bi neko uopšte verovao optužbama iz Vašingtona na račun Kube? Čime je Amerika, istorijski gledano, zaslužila da se njenim tvrdnjama ukaže poverenje, kada su se SAD u međunarodnim odnosima rukovodile istinom?

Prema izvesnim tumačenjima, Trampova aktuelna strategija je izraz težnje da Amerika ima dominaciju na celoj zapadnoj hemisferi, u skladu s doktrinom koju je predsednik SAD Džejms Monro formulisao u prvoj polovini 19. veka. Međutim, nije ovde reč o tome da li neko želi da vlada bilo kojom hemisferom. Pravo pitanje je – koliko država SAD treba da osvoje ili pripoje sebi, pa da budu zadovoljne? Setimo se njihovih pretnji Kanadi, Grenlandu, Meksiku, Panami, a da ne pominjemo slučaj Venecuele i otmice predsednika te zemlje Nikolasa Madura. Čovečanstvo je zapravo suočeno s pitanjem da li SAD smatraju da drugi narodi i države nemaju pravo na samosvojno odlučivanje, na vlastitu politiku i na nezavisnost. Trenutak je da se, povodom Kube, čitava međunarodna zajednica zapita da li princip suvereniteta još postoji, da li zemlje imaju pravo na slobodan izbor puta unutrašnjeg razvoja i sopstvenu politiku ili za to treba da traže odobrenje iz Palm Biča, Vašingtona ili nekog drugog centra. Smatram da je nedopustivo da se ćutke prelazi preko zastrašivanja Kube, jer to su pretnje globalnim odnosima, osnovnim načelima civilizacije – moralu, istini, ravnopravnosti i slobodi. Jer šta ako aktuelna američka politika postane opravdanje i drugim svetskim silama i njihovim liderima da počnu da se ponašaju po receptu predsednika Trampa, koji ponekad, čini se, da uopšte nije svestan kakve sve to posledice može da ima za čitavu planetu. Njegove nezasite ambicije su velika, globalna opasnost.

Stvari se definitivno kreću u pogrešnom pravcu. Kršenje osnovnih načela međunarodnog prava i međunarodnih odnosa pokušava se nametnuti kao pravilo, kao princip. Samo u prva tri meseca ove godine svedoci smo kršenja međunarodnog prava u Venecueli i u Iranu. Mora se učiniti sve da se arogantno i agresivno ponašanje Sjedinjenih Država obuzda, da se ukaže da razorne posledice takve politike ne mogu zaobići ni same SAD. Siguran sam da taj bumerang-efekat već pogađa američko tržište i tamošnje stanovništvo. Uzmimo kao primer aktuelni sukob na Bliskom istoku, u svetlu značaja tog regiona za globalnu energetsku stabilnost. Nema tačke na planeti koja nije pogođena napadom Amerike i Izraela na Iran. Čitavo čovečanstvo je uzeto za taoca, jer su posledice konflikta oličene u kidanju lanaca snabdevanja, što direktno pogađa globalnu ekonomiju. Svet je previše povezan da bi bilo koji rat mogao da ostane u okvirima regionalnog sukoba. Zato smatram da je obaveza svih miroljubivih snaga, a naročito stubova i motora multipolarizacije svetskog poretka, da se odrede prema izazovima koje pred sve nas stavlja sadašnja politika Stejt departmenta. A ona se ogleda u izazivanju novih i novih konflikata, što je svojevrsni hod iz jedne u drugu grešku, pri čemu je svaka naredna veća od prethodne, kao u slučaju Venecuele i Irana.

Sada se spekuliše da li će Amerika na Kubi pokušati da iznutra promeni režim ili će posegnuti za udarima iz vazduha ili čak kopnenom vojnom operacijom. Ne mogu da zamislim agresiju na jednu miroljubivu zemlju pod apsolutno izmišljenim obrazloženjem. Niti želim da raspravljam o mogućnosti ponavljanja intervencije kakva je bila u Venecueli. U današnjem svetu Amerika nije isključivi zapovednik. Nije jedina koja se pita. Ona je moćna i niko tu njenu ekonomsku i vojnu silu ne dovodi u pitanje. Ali to Americi ne daje pravo da komanduje ostalim narodima i da ih ponižava, ma kako bili malobrojni, bilo da je reč o ostrvskim, bilo kontinentalnim zemljama. Nije na Vašingtonu da određuje ko će gde biti na vlasti, niti kakve će političke sisteme druge zemlje razvijati.

Takođe, ni na koji način ne želim da sugerišem scenario prema kojem bi Amerika postupno ukidala sankcije pod uslovom da Kuba napravi ustupke, tako što će sprovesti neke reforme. Time bi se poslala poruka da su sankcije bile opravdane, pa je sad na Kubi da učini prvi korak, posle čega će Amerikanci biti dobri prema njima. Ne možemo taj rezon da prihvatimo, apsolutno. To bi bila trgovina kojom se udovoljava Vašingtonu ili kojom se spasava obraz SAD. Neka o svom obrazu brine Amerika, a ne Kuba ili neka druga država, spremna da prizna svoju potčinjenost Sjedinjenim Državama. Uostalom, kakve veze imaju sankcije i reforme? Ovde je reč o tome da li je neka zemlja slobodna ili ne. Svaki narod, kubanski, srpski ili neki treći, ima pravo da slobodno bira puteve svog unutrašnjeg razvoja. Nije valjda da je ovaj neoliberalni korporativni sistem bezgrešan i idealan, pa da svi treba da slede recept iz Vašingtona.

Još od vremena osnivanja i razvoja pokreta nesvrstanih naša zemlja je Kubu doživljavala kao slobodarsku, nezavisnu državu koja utire puteve pravednog socijalnog sistema u kojem se poštuju dostojanstvo i ravnopravnost svakog građanina, svake ličnosti. Na temeljima te tradicije grade se i današnji odnosi između Srbije i Kube. Međusobno uvažavamo i poštujemo, saradnja se odvija kroz politički dijalog, bilateralno i u međunarodnim forumima. Kuba ima principijelnu poziciju prema Srbiji, nije priznala ilegalnu kriminalnu nezavisnost Kosova i Metohije, već podržava Rezoluciju 1244 i teritorijalni integritet Srbije. Mi poštujemo suverenitet i nezavisnost Kube i ne mešamo se u njihove unutrašnje poslove. Za nas je Kuba slobodarska zemlja koja nikog ne ugrožava, koja je zainteresovana za globalno razvijanje odnosa uzajamnog poverenja, nemešanja i ekonomske saradnje na obostranu korist.

*Bivši ministar spoljnih poslova SRJ i diplomata sa višedecenijskim iskustvom

izvor : https://www.politika.rs/sr/clanak/742839/vasington-srlja-iz-greske-u-gresku