PROIZVODNJA GLADI

Apokaliptična najava da će zbog “iznurenih nedara” majčice zemlje doći do neizbežne gladi, praćena izjavama gurua biotehnološke industrije da će uvesti “nove impulse” za njen oporavak, predstavlja nastavak strategije iznurivanja glađu čitavih kontinenata, koja sudbinu pojedinaca prepušta hirovima tržišta. Nakon što su višedecenijsku “borbu protiv gladi “, najeminentnije institucije UN prepustile industriji proizvodnje hrane, (dovodeći do sistematskog iscrpljivanja zemljišta ), one se ponovo nameću kao ključni faktor u izvođenju operacije “spašavanja čovečanstva od gladi”.
Agroekolog DrPiter Rose, iz meksičkog Centra za izučavanje promena, borac za ljudska prava na hranu angažovan na rešavanju problema razvoja sela, boravio je nekoliko meseci na Kubi proučavajući tehnologiju poljoprivredne proizvodnje, zahvaljujući kojoj su se Kubanci, u uslovima međunarodne ekonomske blokade, izborili sa glađu.
Odbacivanje hemijskih pomagala bilo je ključno za izlazak zemlje iz krize nakon raspada SSSR-a i uvođenja ekonomskog embarga. Iako se zemlja silom prilika odrekla ponude bioteh industrije, kvalitet i kvantitet hrane raste, o čemu svedoči grupa poljoprivrednika iz Ajove. Oni su zaključili da je Kuba daleko otišla u odnosu na ono što rade američki poljoprivrednici biohrane i đubriva, preporučivši američkim studentima da idu na ostrvo radi obuke.Neprofitna organizacija Global Exchange iz San Franciska u poslednjih 10 godina je odvela oko 5000 studenata na Kubu da nešto nauče o poljoprivredi i alternativnoj medicini.
Kubanski naučnici su se okrenuli prirodi i razvili metode obogaćivanja zemljišta vermikompostiranjem (proizvođenje humusa obogaćivanjem zemljišta iscedkom crva ). Rose je, fasciniran rezultatima, napisao knjigu “Ozelenjavanje revolucije”, tvrdeći da se na Kubi dogodila najmasovnija konverzija prelaska sa konvencionalne poljoprivrede na organski sistem, koja se ikad dogodila na svetu. Kuba je,pritisnuta sankcijama i prirodnim nepogodama, već decenijama lišena FAO i STO strategije, što joj je omogućilo da razvije sistem za samoodrživi opstanak, bez potpore Big farme.
Proizvodnja komposta je započela 1986, sa dve kutije crvenih crva (Eisenia foetida i Lumbricus rubellus), da bi danas raspolagali sa 172 centra, u kojima se godišnje proizvede 93000 tona humusa. Kontrolu proizvodnje vrše dva državna instituta, a u operacije proizvodnje i distribucije uključeno je nekoliko institucija i preduzeća. Za osnovnu sirovinu koristi se kravlje đubrivo i kompost od lokalnih otpadaka hrane, a jame sa kompostom se često nalaze u senci mango drveća, koje iz njih crpi hranu i opadanjem lišća i plodova obogaćuje kompost. Odlivci iz komposta se koriste kao gnojivo za duvan, kukuruz, paradajz, beli luk, kafu i žbunasti sadni materijal.
Kuba je jedina zemlja na svetu koja je počela da koristi crve kao proteinski dodatak u prehrani stoke, što je u drugim zemljama rešeno dodavanjem ribljeg brašna. Nekoliko eksperimentalnih stanica služi za obuku proizvođača i distributera ovog đubriva, pod komercijalnim nazivom Midas. Četrdeset kilograma ovog đubriva košta oko 100 dolara, a Kubanci su spremni da izvoze viškove i pruže tehničku podršku naručiocima van Kube. Zemlje sa toplom klimom sve više se okreću ovakvoj proizvodnji, naročito Indija u kojoj oko 200.000 seljaka praktikuje ovakvu proizvodnju đubriva, a sve veći broj poljoprivrednika iz Australije i Zapadne obale SAD, okreće se ovom biođubrivu.
Kuba nije samo predvodnik u organskoj poljoprivredi, već je napravila značajan korak ka približavanju proizvodnje hrane urbanim naseljima, podstičući pomeranje malih farmi i bašti u gradsko jezgro, što je zadovoljilo povećanu potražnju hrane gradskog stanovništva. Havana, u kojoj živi 20% kubanskog stanovništva, ima oko 8000 registrovanih bašti, obrađivanih od strane 30.000 građana, što pokriva 30% obradive zemlje. Lokalne vlasti besplatno dodeljuju zemljište onima koji žele da ga obrađuju.
Nakon dokumentarnog filma “The Greening of Cuba” Džejmija Kibena, (1996), i knjige Pitera Rosea, šira javnost je upoznata sa detaljima vezanim za kubanski eksperiment sa organskom poljoprivredom. Fascinantna politička i agrarna istorija ostrva, obuhvata dramatičan period nakon 1990. godine, kad je Kuba u potpunosti prepuštena sama sebi. Zemlje je tada usvojila Low Input, Sustainable Agriculture (LISA) i započela zamašan naučnoistraživački rad u nekoliko stotina naučnih centara, baveći se razvojem kontrole insekata, korova, biljnih bolesti, ne bi li bez upotrebe hemijskih preparata pronašli način da prehrane stanovništvo.
Kubanci su prvobitno imali kukuruz i kalorijama bogatu šećernu trsku; kafu su doneli konkistadori iz Afrike, a kakao je najverovatnije donešen iz Meksika. Šećer, duvan i drugi tropski proizvodi postali su značajan izvor prihoda, nakon pobune robova na Haitiju u XIX veku. Iako su svi uslovi išli u prilog ekonomskom opstanku i prosperitetu ostrva, pokazalo se da su SAD, protekcionističkom politikom nametanja ograničenja na sve proizvode koji su mogli da im konkurišu, dovele do smanjenja proizvodnje i drastičnog osiromašenja stanovništva. Iako su velike šećerane pripadale Amerikancima, (bilo ih je oko 150), one su u proseku radile manje od 4 meseca godišnje. Razlog su limitirajuće kvote, koje su pogađale i strane vlasnike, uprkos činjenici što je rasla potreba za proizvodnjom pirindža, kukuruza, masti, žitarica i druge hrane. Egoizam je pobedio, a kapitalizam pokazao još jedno od svojih ekocidnih lica, da bi nakon pobede kubanske revolucije imperijalisti finansirali izvođenje brojnih sabotaža, podmetanje požara, hemijsko zaprašivanje i ubacivanje biljnih štetočina sa ciljem da se uništi poljoprivreda i proizvede GLAD.
U eseju “Da li nam je potrebna nova tehnologija da se izborimo sa glađu?” Piter Rose podseća na obećanja “Zelene revolucije” da će biti zaustavljena glad zahvaljujući čudotvornom semenu. U međuvremenu su se Monsanto, Novartis, AgrEvo, DuPont iz hemijske industrije preorijentisali na biotehnološku proizvodnju, da bi nas uz pomoć Svetske banke ubedili u neophodnost podrške “Zelenoj revoluciji II” kako bismo se uz pomoć GMO i pesticida izborili protiv gladi.
Rose podseća na dramatične posledice “Zelene revolucije”, i navodi studiju Svetske banke iz 1986. u kojoj se priznaje da “nagli porast proizvodnje hrane ne doprinosi smanjenju broja gladnih”. Očigledno je da se u situaciji kad siromašni nemaju novac da kupe hranu, glad može izbeći samo pravednijom preraspodelom hrane, što se vidi na primeru Indije, u kojoj se trećina stanovništva bori sa glađu iako je njihova zemlja značajan izvoznik hrane. S obzirom da siromašni ne mogu da kupe tu hranu, vlada je viškove smestila u magacine i dozvolila da vremenom propadnu.
Rose navodi dokaze da Zelena revolucija nije ekološki održiva, usled degradacije tla nakon dugogodišnje upotrebe veštačkih đubriva i herbicida i drastičnog smanjenja prinosa, dok jedinstveni eksperiment u Rothamsted Research Station (UK) dokazuje da je tokom 160 godina (1844 – 1960) nivo esencijalnih mikroorgelemenata u žitaricama stagnirao, sve do 1960. kad je počeo drastično da opada.
Studija Nacionalnog istraživačkog instituta SAD dokazuje da je jedini model sa potencijalom da se iskoreni glad i sačuva priroda mala održiva farma, koja proizvodi više, sa manje troškova iako ih agrarna politika ne stimuliše.
Mirta Roses Perijago, direktorka Panameričke zdravstvene organizacije u zdravstvenom izveštaju iz 2012. ističe da se Kuba nalazi među zemljama sa najnižom stopom smrtnosti dece na kontinentu. Prema raspoloživim podacima iz 2009. iza Kube su Kanada sa 5,1 i Čile sa 7,8. Bolivija je imala stopu od 50, a Nikaragva 33,
Trenutno 17,9 posto svih Kubanaca ima više od šezdeset godina, a predviđa se da će ovaj broj do 2030. porasti. Imajući u vidu duži životni vek, tačnije skoro 80 godina, hiljadu petsto stogodišnjaka uživa besplatnu zdravstvenu i socijalnu pomoć, što predstavlja deo napora vlade da obezbedi ljudsko dostojanstvo svim građanima i obezbedi vrednosti koje Revoluciju čine velikom više od pet decenija.
U knjizi Održiva poljoprivreda/ transformacija proizvodnje hrane na Kubi, nekoliko autora govori o kubanskom otporu i neverovatnom oporavku zemlje, a sudbinom Indije se 60-ih bavio sociolog Fransis Mor Lape. Ona je zaključila da glad u Indiji nije prouzrokovana nedostatkom hrane već je u velikom broju slučajeva došlo do malodušnosti muškaraca suočenih sa neravnopravnom konkurencijom agroteh kompanija i surovom strategijom banaka, koje su ih dovele do bankrota. U Južnoj Indiji se u cilju proizvodnje organske hrane udružilo 5000 žena iz 70 sela. One su osnovale mrežu DDS (Deccan Development Society), kako bi – uprkos neodgovornom ponašanju muškaraca, od kojih su se mnogi odali alkoholu i kocki – omogućile opstanak zdravog potomstva. “Hrabrost je ono što je podiglo ove žene i dalo im snage da proizvedu tri miliona dodatnih obroka godišnje” poručuje FM Lape, apelujući na žene da se podignu protiv invazivnog GM semena i uzmu u ruke budućnost planete.

Nedeljnik “PEČAT“
03. februar 2013.
Mara Knežević Kern

 

 

 

 

 

 

.

hrana ili biogorivo
.