29Apr, 2026
„U raljama imperijalizma”: Iran, Kuba, Venecuela i Srbija – zajednička borba protiv agresora
BEOGRAD – Na tribini pod nazivom „U raljama imperijalizma: Iran, Kuba, Venecuela, Srbija…”, održanoj u Pres centru Udruženja novinara Srbije (UNS), govornici su ocenili da su ove četiri zemlje izložene ekonomskim sankcijama, medijskoj demonizaciji i vojnim pretnjama zapadnih sila, prvenstveno Sjedinjenih Američkih Država. Istovremeno, istaknuto je da one pružaju otpor i da svetska moć postepeno prelazi u multipolarni poredak.
Tribinu su organizovali Srpski ogranak Mreže za odbranu čovečanstva (MOČ) i Društvo srpsko-kubanskog prijateljstva (DSKP), a govorili su kubanski i iranski ambasador u Srbiji, profesor Ratko Krsmanović, Sveto Dobrijević i bivši premijer Srbije Nikola Šainović.
Krsmanović: Ćutanje o agresiji je saučesništvo u zločinu
U uvodnom obraćanju, prof. Ratko Krsmanović rekao je da Iran, Kuba, Venecuela i Srbija nose „ožiljke imperijalističkog ugriza”, ali da pokazuju „neverovatnu otpornost nacionalnog bića”.
On je posebno osudio napad SAD i Izraela na Iran, ocenivši da „ćutanje o ovoj agresiji predstavlja saučesništvo u zločinu”.
Ambasador Kube: Tramp preti dizanjem u vazduh – sankcije ubijaju
Ambasador Republike Kube, Pavel Dijaz Ernandez, podsetio je da je američki predsednik Donald Tramp 8. januara 2026. godine u intervjuu rekao da „preostaje da Kubu digne u vazduh”. On je naveo da su ubrzo usledile izvršna odluka kojom se Kuba proglašava pretnjom nacionalnoj bezbednosti SAD i uvođenje energetske blokade.
„Sankcije su omiljeno oružje modernog imperijalizma – varvarski način da se kazni nacija”, rekao je Ernandez i dodao da je, prema istraživanju Univerziteta Čikago, usled blokada širom sveta do sada umrlo 38 miliona ljudi.
Ambasador je istakao da su kubanski gubici od američke blokade u poslednjih 65 godina iznosili 2,3 triliona dolara.
„Ko danas ustane sa Kubom, ustao je za sva vremena”, poručio je Ernandez, citirajući Hosea Martija.
Ambasador Irana: Pritisak ne vodi predaji – svet se menja
Ambasador Islamske Republike Iran, Mohamed Sadek Fazli, postavio je pitanje zašto neke zemlje imaju lak pristup tržištima i tehnologijama, a druge trpe decenijske sankcije. Njegov odgovor glasi: „globalne strukture moći nisu uspostavljene na ravnopravnosti”.
Fazli je detaljno govorio o nedavnoj agresiji na Iran (februar–april 2026), tvrdeći da su SAD i „cionistički režim” računali na brzu pobedu za 48 sati i rasparčavanje Irana.
„Prevarili su ih pogrešne procene. Niko nije pretpostavio da će naići na čvrst iranski otpor. 40 dana smo se branili”, rekao je ambasador i dodao da Iran još nije pokazao „sve svoje sposobnosti”.
Iranski diplomata je izrazio nepoverenje prema američkoj strani, ali potvrdio da je diplomatija prioritet – pod uslovom da Iran određuje teme razgovora.
On je ocenio da se svet kreće ka multipolarnosti, da moć više nije isključivo vojna, već da se preraspoređuje kroz ekonomiju, tehnologiju i nove saveze (poput BRIKS-a), te da „sve više država preuzima aktivniju ulogu”.
„Pitanje je: da li nacije u 21. veku imaju pravo da biraju svoj put, ili će njihovu sudbinu određivati geografija i resursi?”, zaključio je Fazli.
Dobrijević: Iran je pokazao da otpor agresoru daje smisao životu
Sveto Dobrijević, jedan od organizatora skupa, izjavio je da su „SAD, imperijalizam i kapitalizam etablirani kao militantni”, te da se nasilje Zapada ne može ublažiti blažim nazivima.
„Kako drugačije nazvati razaranje, bombardovanje, ubistvo civila, genocid?”, upitao je Dobrijević.
On je ocenio da aktuelni trenutak nije „epska sila” kakvu je najavljivao američki predsednik Donald Tramp, već da je reč o „epskoj borbi dobra i zla”.
„Nije moguće da SAD sada svuda imaju zadnju reč”, poručio je Dobrijević.
Govoreći o nedavnom napadu na Iran, istakao je da je iranski narod dao veličanstveni odgovor agresoru. Prema njegovim rečima, herojsko držanje Irana pokazalo je celom svetu da otpor agresoru nije samo obaveza, već da „čini osnovu daljeg smisla života dostojnog čoveka”.
Šainović: Period svemoći Zapada je prošao
Nikola Šainović, bivši premijer Srbije i potpredsednik vlade SR Jugoslavije, rekao je da Iran, Kuba, Venecuela i Srbija govore „istim jezikom” jer su prošle sankcije, bombardovanje i otmice predsednika.
On je tvrdio da se radi o „slomu poretka nastalog posle Drugog svetskog rata”, koji je nastupio raspadom SSSR-a i narušavanjem ravnoteže sila.
Kao primer, naveo je da je međunarodna zajednica proglasila granice u Evropi konačnim, ali da je Srbiju isključila iz odlučivanja. Takođe je tvrdio da su mirovne misije poput UNPROFOR-a u Hrvatskoj zapravo naoružavale jednu stranu, isto kao što je, prema njegovim rečima, Minski sporazum u Ukrajini iskorišćen za naoružavanje Kijeva.
„Period svemoći Zapada je prošao. On mora da prihvati pravdu ili će se nastaviti putem rata”, zaključio je Šainović.
Zajednička poruka: Multipolarni svet je budućnost
Svi govornici su se složili da su sankcije, blokade i vojne intervencije glavni alati očuvanja unipolarnog poretka, ali i da taj poredak postepeno slabi. Kao alternativa, navedena je izgradnja multipolarnog sveta u kojem bi male i nepokorne nacije imale više prostora za samostalno odlučivanje.
.
30Mar, 2026
KOLONIZACIJA VENECUELE UZ BRISANJE SOCIJALISTIČKOG ČAVIZMA
DELSI, PODNESI OSTAVKU!
NISMO AMERIČKA KOLONIJA
30. mart 2026.
Pišu: Tobi Valderama, Roza Natalija, Antonio Aponte i Alonso Kijano
Delsi i Horhe Rodrigez su fundamentalni za kolonijalizaciju naše zemlje. Amerikanci su zadovoljni njima, a njihovi saučesnici se očajnički hvataju da izbegnu da budu predati neoameričkoj inkviziciji.
Izmena venecuelanskog zakona o ugljovodonicima i Zakona o rudarstvu je dovoljan argument da se shvati da je proces kolonijalizma napredovao do dramatičnih nivoa.
Bez otpora ijednog poslanika, ijednog ministra ili ijednog sindikata, Rodrigezi i Tramp eliminišu sve što podseća na, zapamtite, autentični, socijalistički, humanistički čavizam. Portreti, posteri i bilbordi Bolivara, Čaveza ili Madura se brzo uklanjaju iz kancelarija i sa ulica.
Ideja je da se nacija transformiše u bezdušnu teritoriju lišenu skorije istorije, eliminišući sva ograničenja njihovih nedela. Porodica Rodrigez ne želi da oseća kompleks inferiornosti ili prezir od čavista ili pristalica Bolivara.
Tražiti od porodice Rodrigez da isprave svoje postupke je neverovatno naivno; ignorisanje njihove uloge kao pravih izdajnika nacije je saučesništvo.
Šta uraditi?
Hitno je, potreban je veliki pokret za ostavku Rodrigovog režima i njegovih novih „partnera i najboljih prijatelja“. Mora ih zameniti patriotska hunta koja će vratiti Venecuelance u trenutak kada smo skrenuli sa Čavezovog puta.
Razumevanje ovog koraka je sastavni deo duhovnog i materijalnog poboljšanja života; daje smisao svim današnjim borbama.
Avangarda, vođstvo, mora biti usredsređeno oko ove ideje.
Bio bi zločin protiv nacije čekati dalje sa započinjanjem ovog zadatka. Hitno je potrebno da se pojavi avangarda koja će doneti nadu i služiti kao svetionik u borbi za spasavanje naše vandalizovane domovine.
Uslovi za nastavak borbe su tu, ideja postoji, objektivni uslovi postoje (gubi se Domovina), vođe postoje, cilj znamo.
Neophodno je dati suštinu ideji, transformisati je u materijalnu snagu, ubediti mase da je jedini put do najveće moguće sreće, najveće socijalne sigurnosti i najveće političke stabilnosti borba za strateški cilj: socijalizam, i time dati smisao takozvanim protestnim borbama, sprečavajući ih da postanu funkcionalni deo kapitalističke eksploatacije.
Nije dovoljno moliti se ili tražiti povišicu od šefa. Moramo se organizovati i boriti da društvo bude šef.
Tobi Valderama, Roza Natalija, Antonio Aponte i Alonso Kijano
izvor :KOLONIZACIJA VENECUELE UZ BRISANJE SOCIJALISTIČKOG ČAVIZMA | OBJEKTIV
29Mar, 2026
Sunce topi sankcije
Kuba se na kreativan način prilagođava teškim okolnostima, strateški reorganizuje prioritete, optimizuje resurse i menja energetsku matricu
Ovih dana preplavljeni smo globalnim događajima. Neki čak nagoveštavaju najgore scenarije. Ponavljaju se slični predznaci kao u onim trenucima doživljenim tokom oktobarske krize 1962. ili raketne krize. Agresija na Iran ne samo da je izazvala smrt hiljada nevinih ljudi već i „zemljotres” dovoljnih razmera da podigne cenu nafte i pokrene uzbunu u globalnoj ekonomiji. Bez prisustva raketa iz 1962. godine, Karibi, koji su, zajedno sa Latinskom Amerikom, proglašeni zonom mira Proglasom iz 2014. godine, bili su potreseni i neodgovorno destabilizovani. Razlozi su povratak Monroove doktrine („Amerika Amerikancima”) uz obnovljenu agresivnost, što je jedna stara koncepcija koja privileguje silu i sve moguće mere prisile kako bi se nametnule dominacija i kontrola nad narodima Južne Amerike, pod izgovorom proterivanja ruskog i kineskog uticaja sa kontinenta. Cilj ove strategije jeste pokoravanje neposlušnih i buntovnih zemalja – Venecuele, Kube i Nikaragve – svim mogućim metodama koje su na raspolaganju najvećoj ekonomskoj i vojnoj sili na svetu.
Kuba, viđena kao žarište nesalomive pobune, pod plaštom „centra izopačenog regionalnog komunizma”, bila bi ključni deo ove strategije, posebno nakon Pirove pobede u Venecueli 3. januara, koja je, u jasnom kršenju svih normi međunarodnog prava, olakšala otmicu legitimnog predsednika te nacije. Na nagovor Vašingtona, ovom akcijom, i na osnovu težine ekonomske, trgovinske i zajedničke razmene između dve suverene nacije, Kuba bi ušla u nepovratan haos, kada bi bila lišena nafte iz Karakasa koja je „održavala njenu privredu”. Tako je počelo ono što bi, prema strategiji Vašingtona, bio konačni udarac u genocidnom ekonomskom, trgovinskom i finansijskom maltretiranju koje traje 66 godina, od kada je u aprilu 1960. tadašnji zamenik američkog državnog sekretara Lester Malori označio putanju kojom se krenulo: „preduzeti sve moguće mere da se oslabi ekonomski život Kube, izazovu glad, očaj, razočaranje, nezadovoljstvo i isprovocira svrgavanje vlade”.
Pet dana nakon agresije koja je koštala života desetine Venecuelanaca i 32 Kubanca, predsednik SAD je 8. januara u intervjuu Hjuu Hjuitu izjavio: „Mislim da se ne može učiniti više kada je reč o Kubi, osim da se uđe i sve raznese dođavola.” Zatim je Kubu nazvao „propalom i uništenom zemljom, bez mogućnosti ili kapaciteta za opstanak”, ali ipak priznavši – „oni su veliki vojnici”.
Ovaj narativ nije bio dovoljan, pa je Kuba u izvršnom nalogu od 29. januara označena kao „neobična i izvanredna pretnja nacionalnoj bezbednosti Sjedinjenih Država” i proglašena je blokada nafte, prema kojoj će se primenjivati carine na svaku zemlju koja se usudi da proda naftu Kubi. To je jednako zaključavanju miliona ljudi u fizičkom prostoru, lišavajući ih vode, struje, hrane i lekova. Bez nafte je gotovo nemoguće proizvoditi hranu, električnu energiju za bolnice, škole, stambena područja, osigurati snabdevanje gorivom za kopno, železnicu, vazdušni saobraćaj… Nemilosrdna primena ove nove mere maksimalnog pritiska trebalo bi da Kubu odvede u terminalnu fazu „starog kancera”, koji nijedna od prethodnih 11 administracija nije uspela da iskoreni. Nakon toga, usledile su i druge izjave koje ukazuju na blizinu pada ili „preuzimanja” ostrva, a takva retorika se gotovo svakodnevno ponavlja u svakom mogućem medijskom scenariju.
Situacija na ostrvu je složena. Tri meseca nije stigla ni kap nafte. To nije stvar pregovora ili nedostatka finansijskih sredstava, pritisci i ucene protiv dobavljača nafte su brutalni. Obim ove situacije je višedimenzionalan zbog svog uticaja na sve linije privrede. Svakodnevna borba da se osigura stabilnost elektroenergetskog sistema je titanska i herojska, kao i suočavanje stanovništva sa nestancima struje koji traju i duže od 10 sati. Promena u energetskoj matrici nije moguća čak ni u naredne dve ili tri godine. Iako su obnovljivi izvori energije dostupni, tehnologija za njihovo iskorišćavanje i čuvanje je prilično skupa i složena. Živimo u fazi sličnoj kovidu 19: scenario ograničenja i nedostataka u svim vidovima nacionalnog života, zajedno sa izopačenim uznemiravanjem sa severa. Tokom pandemije SAD su nam uskratile prodaju kiseonika, instrumenata i lekova neophodnih za suočavanje sa tom krizom. Danas nam uskraćuju trgovinu i blokiraju prodaju nafte iz trećih zemalja, najavljujući „prijateljsko preuzimanje”, „oslobađanje” izjavama poput one Trampove: „Mogu da sa njima radim šta god hoću.”
Međutim, hipoteza o „kolapsu pod sopstvenom težinom”, paralizi i propaloj državi nije stvarna. Da je to slučaj, ne bi prošlo već tri meseca od onoga što su očekivali da će dovesti do pada vlade. Trebalo bi da se zapitaju – ako je Kuba zaista na korak od propadanja, zašto joj nije dozvoljeno da padne pod sopstvenom težinom, zašto trošiti toliko finansijskih, ekonomskih, ljudskih i političkih resursa da joj se „pomogne” da padne? Šta znači izvršna naredba od 29. januara i energetska blokada navodno srušenog ostrva?
Suočena sa neviđenim uznemiravanjem, koje krši sva prihvaćena pravila u međunarodnim odnosima, trgovini, plovidbi i finansijskim odnosima, naša država se ponovo obnavlja; na kreativan način se prilagođava teškim okolnostima, strateški reorganizuje svoje prioritete; optimizuje svoje resurse; nastavlja da menja energetsku matricu. Iako živi od svoje nacionalne sirove nafte, sa visokim sadržajem sumpora, što podmiruje najviše 30 odsto potreba, istovremeno istražuje nove naftne bušotine, počela je da dobija ohrabrujuće rezultate korišćenjem solarne energije sa ugradnjom više od 50 solarnih parkova koji danas proizvode od 49 do 51 odsto raspoložive energije. Nabavljaju se električna prevozna sredstva; napravili smo solarne pumpe za energiju; prioritet solarnih sistema su bolnice, obrazovni centri, centri za preradu hrane, domovi za majke i starije osobe, domovi za osobe sa bolestima koje zahtevaju upotrebu stalne električne energije; promovišu se modaliteti rada na daljinu, telemedicine, lokalne i porodične medicine, podstiče se upotreba prirodnih goriva kao što su ugalj i ogrevno drvo (više od 750 pekara u zemlji radi uz pomoć ovih izvora energije); turistički hoteli su koncentrisani i optimizovani kako bi se osigurao kvalitet usluge; procesi su decentralizovani na opštine kako bi se osigurala pažnja i rešavanje problema i glavnih briga uz pomoć lokalnih rešenja, itd. Jedna država koja je doživela kolaps ne bi usred krize mogla da nastavi da pokazuje visoke indekse ljudskog razvoja koji su napredniji od onih u Sjedinjenim Državama, kao što su mala stopa smrtnosti novorođenčadi, očekivani životni vek i sveobuhvatno i besplatno obrazovanje.
Država u kolapsu ne bi bila u stanju da pokaže jedinstvo, dostojanstvo i patriotizam koji uzdižu naše ostrvo, a to je suštinski osnov za napredovanje sa optimizmom, rad i rast u trenutnim uslovima, a ako je potrebno i odbranu sa istom voljom onoga što je najsvetije za bilo koji narod: suvereniteta, nezavisnosti i samoopredeljenja. Sa tom odlučnošću i odgovornošću spremni smo da razgovaramo sa bilo kim o bilo kom pitanju, na osnovu suverene jednakosti i uzajamnog poštovanja. Ali, ni društveni sistem ni suverenitet nikada neće biti predmet pregovora.
*Ambasador Kube u Srbiji
izvor: https://www.politika.rs/sr/clanak/742833/sunce-topi-sankcije
29Mar, 2026
Vašington srlja iz greške u grešku
Odnos prema Kubi je odnos prema univerzalnim vrednostima savremenog sveta i savremene civilizacije. Narod na tom ostrvu u Karipskom moru duže je nego ijedan na svetu izložen sankcijama, koje su mu nelegalno nametnule Sjedinjene Države. A te sankcije, kakvim god objašnjenjima da se opravdavaju, ne služe nikakvom civilizacijskom dobru i samo donose patnju milionima nedužnih.
Vašington je bez ikakvog osnova optužio Kubu da sponzoriše međunarodni terorizam, iako za takve tvrdnje nije ponudio nikakve dokaze, niti se vlastima u Havani tako nešto bilo gde spočitava. Na delu je politika koja ne samo Kubi nego i mnogim drugim narodima i državama pripisuje različite izmišljene grehe, stvarajući lažni izgovor za pritiske, ucene, pa i pretnje oružanom intervencijom. I zašto bi neko uopšte verovao optužbama iz Vašingtona na račun Kube? Čime je Amerika, istorijski gledano, zaslužila da se njenim tvrdnjama ukaže poverenje, kada su se SAD u međunarodnim odnosima rukovodile istinom?
Prema izvesnim tumačenjima, Trampova aktuelna strategija je izraz težnje da Amerika ima dominaciju na celoj zapadnoj hemisferi, u skladu s doktrinom koju je predsednik SAD Džejms Monro formulisao u prvoj polovini 19. veka. Međutim, nije ovde reč o tome da li neko želi da vlada bilo kojom hemisferom. Pravo pitanje je – koliko država SAD treba da osvoje ili pripoje sebi, pa da budu zadovoljne? Setimo se njihovih pretnji Kanadi, Grenlandu, Meksiku, Panami, a da ne pominjemo slučaj Venecuele i otmice predsednika te zemlje Nikolasa Madura. Čovečanstvo je zapravo suočeno s pitanjem da li SAD smatraju da drugi narodi i države nemaju pravo na samosvojno odlučivanje, na vlastitu politiku i na nezavisnost. Trenutak je da se, povodom Kube, čitava međunarodna zajednica zapita da li princip suvereniteta još postoji, da li zemlje imaju pravo na slobodan izbor puta unutrašnjeg razvoja i sopstvenu politiku ili za to treba da traže odobrenje iz Palm Biča, Vašingtona ili nekog drugog centra. Smatram da je nedopustivo da se ćutke prelazi preko zastrašivanja Kube, jer to su pretnje globalnim odnosima, osnovnim načelima civilizacije – moralu, istini, ravnopravnosti i slobodi. Jer šta ako aktuelna američka politika postane opravdanje i drugim svetskim silama i njihovim liderima da počnu da se ponašaju po receptu predsednika Trampa, koji ponekad, čini se, da uopšte nije svestan kakve sve to posledice može da ima za čitavu planetu. Njegove nezasite ambicije su velika, globalna opasnost.
Stvari se definitivno kreću u pogrešnom pravcu. Kršenje osnovnih načela međunarodnog prava i međunarodnih odnosa pokušava se nametnuti kao pravilo, kao princip. Samo u prva tri meseca ove godine svedoci smo kršenja međunarodnog prava u Venecueli i u Iranu. Mora se učiniti sve da se arogantno i agresivno ponašanje Sjedinjenih Država obuzda, da se ukaže da razorne posledice takve politike ne mogu zaobići ni same SAD. Siguran sam da taj bumerang-efekat već pogađa američko tržište i tamošnje stanovništvo. Uzmimo kao primer aktuelni sukob na Bliskom istoku, u svetlu značaja tog regiona za globalnu energetsku stabilnost. Nema tačke na planeti koja nije pogođena napadom Amerike i Izraela na Iran. Čitavo čovečanstvo je uzeto za taoca, jer su posledice konflikta oličene u kidanju lanaca snabdevanja, što direktno pogađa globalnu ekonomiju. Svet je previše povezan da bi bilo koji rat mogao da ostane u okvirima regionalnog sukoba. Zato smatram da je obaveza svih miroljubivih snaga, a naročito stubova i motora multipolarizacije svetskog poretka, da se odrede prema izazovima koje pred sve nas stavlja sadašnja politika Stejt departmenta. A ona se ogleda u izazivanju novih i novih konflikata, što je svojevrsni hod iz jedne u drugu grešku, pri čemu je svaka naredna veća od prethodne, kao u slučaju Venecuele i Irana.
Sada se spekuliše da li će Amerika na Kubi pokušati da iznutra promeni režim ili će posegnuti za udarima iz vazduha ili čak kopnenom vojnom operacijom. Ne mogu da zamislim agresiju na jednu miroljubivu zemlju pod apsolutno izmišljenim obrazloženjem. Niti želim da raspravljam o mogućnosti ponavljanja intervencije kakva je bila u Venecueli. U današnjem svetu Amerika nije isključivi zapovednik. Nije jedina koja se pita. Ona je moćna i niko tu njenu ekonomsku i vojnu silu ne dovodi u pitanje. Ali to Americi ne daje pravo da komanduje ostalim narodima i da ih ponižava, ma kako bili malobrojni, bilo da je reč o ostrvskim, bilo kontinentalnim zemljama. Nije na Vašingtonu da određuje ko će gde biti na vlasti, niti kakve će političke sisteme druge zemlje razvijati.
Takođe, ni na koji način ne želim da sugerišem scenario prema kojem bi Amerika postupno ukidala sankcije pod uslovom da Kuba napravi ustupke, tako što će sprovesti neke reforme. Time bi se poslala poruka da su sankcije bile opravdane, pa je sad na Kubi da učini prvi korak, posle čega će Amerikanci biti dobri prema njima. Ne možemo taj rezon da prihvatimo, apsolutno. To bi bila trgovina kojom se udovoljava Vašingtonu ili kojom se spasava obraz SAD. Neka o svom obrazu brine Amerika, a ne Kuba ili neka druga država, spremna da prizna svoju potčinjenost Sjedinjenim Državama. Uostalom, kakve veze imaju sankcije i reforme? Ovde je reč o tome da li je neka zemlja slobodna ili ne. Svaki narod, kubanski, srpski ili neki treći, ima pravo da slobodno bira puteve svog unutrašnjeg razvoja. Nije valjda da je ovaj neoliberalni korporativni sistem bezgrešan i idealan, pa da svi treba da slede recept iz Vašingtona.
Još od vremena osnivanja i razvoja pokreta nesvrstanih naša zemlja je Kubu doživljavala kao slobodarsku, nezavisnu državu koja utire puteve pravednog socijalnog sistema u kojem se poštuju dostojanstvo i ravnopravnost svakog građanina, svake ličnosti. Na temeljima te tradicije grade se i današnji odnosi između Srbije i Kube. Međusobno uvažavamo i poštujemo, saradnja se odvija kroz politički dijalog, bilateralno i u međunarodnim forumima. Kuba ima principijelnu poziciju prema Srbiji, nije priznala ilegalnu kriminalnu nezavisnost Kosova i Metohije, već podržava Rezoluciju 1244 i teritorijalni integritet Srbije. Mi poštujemo suverenitet i nezavisnost Kube i ne mešamo se u njihove unutrašnje poslove. Za nas je Kuba slobodarska zemlja koja nikog ne ugrožava, koja je zainteresovana za globalno razvijanje odnosa uzajamnog poverenja, nemešanja i ekonomske saradnje na obostranu korist.
*Bivši ministar spoljnih poslova SRJ i diplomata sa višedecenijskim iskustvom
izvor : https://www.politika.rs/sr/clanak/742839/vasington-srlja-iz-greske-u-gresku
18Mar, 2026
Ambasador Kube: Ne menjamo hleb za dostojanstvo i suverenitet
„Ko ustane sa Kubom, ustao je za sva vremena“
Ambasador Kube u Srbiji Pavel Orensio Dijaz Ernandez izjavio je danas da je situacija u toj zemlji veoma komplikovana, ali da se Kuba nije zaustavila, da nije istina da se Kuba urušava i ide ka ponoru.
On je u izjavi za Tanjug rekao da Kuba tri meseca nije primila nijednu pošiljku nafte, kao i da se svakodnevno obnavlja kreativnim merama kako bi održala ekonomiju u životu.
„Kuba trenutno povećava domaću proizvodnju nafte. To je teška i sirova nafta, nafta sa visokim sadržajem sumpora, teška za obradu, ali je gorivo koje nam omogućava da proizvodimo električnu energiju u zemlji. Povećavamo broj bušotina koje vade domaću naftu i prateći gas, koji se takođe koristi za proizvodnju električne energije”, rekao je Ernandez.
Ističe da da zemlja menja svoju energetsku matricu.
„Ako nemamo naftu, moramo da koristimo sunce, moramo da koristimo alternativne energije, alternativne izvore energije. I u ovom slučaju, danas skoro 20 odsto proizvodnje električne energije u zemlji i energije u zemlji uopšte, dolazi iz prirodnog izvora koji ne može da se blokira”, ističe Ernandez.
Dodaje da Kuba povećava kapacitete koristeći solarne panele, fotonaponske parkove.
„I tako danas imamo školu, bolnicu i prevoz neophodan za prevoz hrane. Zemlja se obnavlja, zemlja kreativno pokušava da pronađe rešenja. Pekare, na primer, danas rade. Zemlja ima hleb za jelo, a taj hleb se peče jer peći rade na ogrevno drvo i ćumur, stvari koje imamo i koje ne mogu da se blokiraju”, rekao je kubanski ambasador.
Naglašava da ono što neće nikada uraditi jeste da „menjaju hleb za dostojanstvo i suverenitet” njihove države.
„I tome smo posvećeni. Objašnjavamo svetu situaciju sa kojom se naša zemlja suočava, tražeći solidarnost koju je Kuba uvek nudila, kao saosećajna i plemenita nacija, tolikim zemljama širom sveta u teškim vremenima. A danas znamo da je ta solidarnost takođe vitalna za opstanak naše zemlje kao nacije. Želim da završim rečima našeg nacionalnog heroja Hosea Martija, koji je rekao: Ko danas ustane i stane sa Kubom, on je ustao za sva vremena”, poručio je Ernandez.
Na pitanje kakvo je raspoloženje u narodu, pogotovo što su sankcije dovole do siromaštva širokih slojeva ljudi na Kubi, ambasador odgovara da su Kubanci moralno i patriotski bogati i da su takvi uvek bili.
„Na Kubi imamo po 10 do 15 sati dnevno restrikcije struje. Ili kao što se pre dva dana desilo da je ceo energetski sistem pao. To se dešava kod nas da nemamo po par dana struje kada je sezona uragana, a evo, sada je samo neki drugačiji uzrok zašto nemamo struje”, naveo je Ernandez.
Dodao je da je teško jer je struja potrebne za funkcionisanje svega, za bolnice, za javni prevoz, za prevoz namirnica.
„Trenutno oko 1.000 osoba čeka operacije u kubanskim bolnicama, koje ne mogu da se obave zato što nema struje. Primer dijaliza. Ljudi čekaju na dijalizu, ali ne mogu da dobiju tu uslugu zato što je za rad tih aparata neophodna struja, naravno. Školama treba struja itd”, rekao je kubanski ambasador.
On navodi da su Kubanci umorni i nezadovoljni, ali da vrlo dobro razumeju da su uzrok svih tih nestašica sankcije koje traju već 66 godina.
„To je bio jedini način da se slomi podrška koju kubanski narod ima prema kubanskoj revoluciji i tada Fidelu Kastru, da se stvori atmosfera nezadovoljstva i nestašica i da se na taj način revolucija slomi. I to naš narod zna. Zna da je to njihova jedina namera. Mi ne krivimo naš socijalistički sistem, niti naše funkcionere, zato što upravo taj društveni sistem nam omogućava da imamo besplatno obrazovanje, besplatno zdravstvo”, istakao je Ernandez.
On navodi da je na Kubi ista cena bilo da radite operaciju srca ili vadite zub.
„Od 40 odsto nepismenih na Kubi, u populaciji od 11 miliona, za samo dve godine opismenjeno je čitavo stanovništvo. Mi danas imamo preko 1,5 miliona ljudi sa univerzitetskim diplomama. Na svakih pet građana Kube je jedan lekar”, naglasio je Ernandez.
Istakao je da su ljudi na Kubi danas veoma spremni i znaju sve uzroke svog trenutno stanja.
„Jako smo nezadovoljni, takođe spremni smo da se borimo na sve načine i do samog kraja. Svi naši prijatelji, naša srpska braća, treba da znaju da je Kuba Fidela Kastra, Kuba Če Gevare i naša herojska Kuba i hrabra Kuba uvek spremna i uvek će biti spremna da se bori za svoju naciju, za svoju nezavisnost i za svoj suverenitet, što je nešto najvažnije i najsvetije što imamo”, rekao je on.
Ernandez je dodao da je 29. januara, predsednik SAD potpisao izvršnu naredbu kojom se Kuba proglašana za izuzetnu pretnju po nacionalnu bezbednost SAD, tako da i sa tim moraju da se suočavaju.
Prema njegovim rečima Kuba je bila „san i želja” SAD još od usvajanja Deklaracije o nezavisnosti, ali da je cela kubanska nacija spremna da odbrani nezavisnost te karipske države.
Ernandez je rekao da nije njegova želja da komentariše to što predsednik SAD Donald Tramp govori da će uzeti Kubu, već njegova dužnost i da o tome i treba da se govori.
Uz konstataciju da se u poslednje vreme u celom svetu dešavaju tenzije, pa i u njihovom, karipskom regionu, ambasador je istakao da SAD, kako je rekao, imaju opsesiju u vezi sa njihovom zemljom i da je cilj SAD da postanu vlasnici, dominiraju i okupiraju ostrvo.
„I to potiče još od Deklaracije o nezavisnosti SAD. Mi smo oduvek bili ostrvo koji su oni želeli. Oni su oduvek želeli da nas zauzmu. I to traje u poslednja tri i po veka, a u poslednje vreme se sve više ponovo na tome insistira. Oni kao da postavljaju uslove da se mi predamo kako bi nas osvojili”, naveo je Ernandez.
Dodao je da bilo da je reč o poslednjoj izjavi Trampa od pre 36 sati da će zauzeti Kubu, ili od pre nekoliko dana gde je spomenuo prijateljsko preuzimanje, kubanski narod je spreman da se brani.
„Mi smo spremni da se branimo i cela kubanska nacija je na to spremna, da odbrani nezavisnost Kube. Naša nezavisnost koju smo tako teško stekli, naš suverenitet i pravo na samoopredeljenje je nešto što prosto nas dovodi do pitanja da li ćemo biti ili nećemo biti nacija i mi ćemo to uvek braniti. Kao što je rekao heroj Kube Antonio Maseo, još iz doba borbi za nezavisnost Kube od Španije, ko pokuša da zauzme našu zemlju sakupljaće svoj prah koji će biti umrljan njegovom krvlju”, poručio je Ernandez.
Na pitanje šta Kuba može da uradi u takvim uslovima, Ernandez kaže da na Kubi ne razmišljaju o dalekoj budućnosti, već o stvarima koje mogu da urade danas.
Napominje da imaju blokadu staru 66 godina, koja je, kako je rekao, okrutna i genocidna, a kojoj su tokom godina stalno dodavane različite mere uznemiravanja i ekonomskog, finansijskog i komercijalnog gušenja, prenosi Tanjug.
