Povodom sedme godišnjice smrti kubanskog lidera, Fidela Kastra, novinarska ekipa portala Srbija Danas, boravila je u gostima kod Nj.E. Lejde Ernesta Rodrigeza Hernandeza, ambasadora Republike Kube u Srbiji, 

Danas se na Kubi završavaju dani žalosti za Fidelom Kastrom, koji se od njegove smrti svake godine obeležavaju u periodu od 25. novembra (dana kada je preminuo) do 2. decembra (u znak sećanja na događaj iz 1956. godine, kada se sa grupom svojih saboraca iskrcao na Kubu, krenuvši iz Meskika da podigne revoluciju).

Na samom početku razgovora, upitali smo ambasadora Hernandeza koliko se u političkom životu Kube oseća Kastrovo odsustvo i da li su kubanski narod i rukovodstvo spremni da nastave putem kojim je koračao Kastro.

– Svakako, njegovo odsustvo se oseća. On je, ipak, bio najveći vođa naše revolucije i zajedno sa kubanskim društvom, izvojevao je veliku pobedu za Kubu. I zajedno, takođe, sa kubanskim društvom učestvovao u stvaranju socijalizma. Dakle, njegovo fizičko odsustvo se oseća, ali on nastavlja da živi i opstaje kroz sve ciljeve naše politike na međunarodnom i internom planu. A na međunarodnom planu, naravno, uz vođstvo našeg predsednika, Migela Dijaza Kanela – kaže Hernandez.

Ambasador tvrdi da nema prekida u kontinuitetu sa Kastrovom politikom, uprkos pokušajima kubanskih neprijatelja da izazovu neki prekid i rušenje u revolucionarnom procesu.

– Kao što vidimo, prošlo je već sedam godina od njegove smrti. Nakon njega je predsednik bio Raul Kastro, sada je Migel Dijaz Kanel. Dakle, to je jedan kontinuitet, nema prekida. Njegove ideje, posle svih ovih godina, su i dalje na snazi. On je doneo Kubi nezavisnost, kroz procese koji su uključivali borbu za zdravstvo, obrazovanje, posao, ispravljanje raznih nepravdi, rasnih razlika, prava za žene i ostale manjine na Kubi. Mi smo se kao Kubanci borili, najpre protiv Španaca, u ratu za nezavisnost. Zatim smo se borili za izlaz iz tzv. pseudorepublike i nakon toga smo se borili, naravno, sa SAD. I upravo u tom procesu Fidel je uvek bio tu za nas i on je stavio u praksu ideju o nezavisnoj Kubi koju je sanjao revolucionar Hoze Marti – ističe Hernandez, dodajući da legat Fidela Kastra i dalje živi i da je i dalje prisutan u narodu i šta god da se desi, uvek će biti poštovan i voljen.

On podseća da je Kuba je bila potlačena mnogo vremena, još od 1902. godine, od strane SAD.

– Kuba nije bila nezavisna. Svi interesi i čitava kultura Kube su bili podređeni SAD, koje su želele da kontrolišu celu Kubu. Narod Kube je za SAD bio narod druge klase. Kontrolisali su zemlju, posede, hotele… Takođe, buržoazija na Kubi nije bila nacionalno nastrojena. Samo su želeli da se obogate i prenesu kapital u SAD, bez da doprinesu ekonomiji Kube. Vladala je velika nepismenost pre revolucije. Skoro 100 odsto stanovništva je bilo nepismeno, dosta siromaštva, droge, prostitucije, kasina i mafije, naravno, iz SAD, koja je kontrolisala celu Kubu – objašnjava ambasador.

Fidel je u početku želeo da na legalan način reši te probleme, kaže Hernandez, ali kako je video da to nije moguće Fidel i njegovi saborci više nisu imali izbora, pa su 1953. godine, odlučili da utiču direktno na promenu političkog sistema na Kubi.

– Za vreme diktature Batiste preko 20.000 ljudi je bilo ubijeno. Vladao je jedan veliki antikomunizam, kao i u ostatku sveta, ali takođe i na Kubi. Dosta ljudi je nestalo, bili su ubijeni. Seljaci, koji su se izjašnjavali kao komunisti, takođe su bili ubijani od strane diktature Batiste. Sve u svemu, kubanskom narodu je bila potrebna jedna revolucija. I tako je Fidel sa svojom grupom saboraca to i započeo. Nakon toga, Fidel je imao ideju da stvori jedan program, “Program Monkada”, koji bi se koristio za transformaciju ekonomskog i društvenog sistema na Kubi. Fidel je počeo sa agrarnom reformom i vraćanjem zemlje zemljoradnicima, koji su zaista i radili na toj zemlji. Pre toga, zemlja je bila u vlasništvu velikih kompanija, naravno, iz SAD. Uz agrarnu reformu, Fidel je započeo i kampanju opismenjavanja stanovništva, jer je to bio veliki problem. Nepismenim ljudima je uvek bilo lakše upravljati i manipulisati – kaže naš sagovornik.

Ambasador Hernandez naglašava da je najveće dostignuće Fidela Kastra to što je ujedinio kubanski narod i kubansku naciju i što se narod ujedino oko jednog jedinstvenog cilja.

– Želeli su jedno novo društvo, organizovanije, jedinstvenije, kakvo do tada nikada nije postojalo na Kubi. Narod je tada, kada se ujedinio sa Fidelom, krenuo u nešto što im je bilo potpuno nepoznato. Nisu znali kakav će biti ishod, ali su odlučili da prate svog vođu. To je zaista bio jedan jedinstven proces, vođa i narod su bili u jednoj simfoniji. Zajedno su komunicirali i učestvovali u svim tim promenama, a sve u atmosferi jedinstva. To je posle učinilo Kubu velikom državom – rekao je Hernandez i dodao:

– Mi ćemo uvek pamtiti Fidelovu povezanost sa narodom. On je pomogao narodu i dao mu mogućnost da razvije svoj intelekt i mišljenje. Takođe, pomogao je dosta obrazovnom i zdravstvenom sistemu. Sve u svemu, to su ljudska prva, prava koje svako ljudsko biće treba da ima, a Fidel se borio i izborio da narod Kube takođe ima ta prava. I zato je on vođa kao nijedan kojeg smo do sada imali, niti ćemo imati.

Govoreći o Kastrovim ličnim osobinama kao lidera, Hernandez ističe da je imao potrebu da razgovara sa svim slojevima društva, sa svim ljudima, da je želeo da zna o njihovim problemima, potrebama, o tome šta Vlada nije ispunila, a što je obećala, posebno kada je reč o mladima.

– Voleo je da priča sa njima o životu, o društvu itd… Nikada se nije žurio. Ako je bilo potrebno ostajao bi četiri, šest, čak 24 sata u razgovoru sa učesnicima, sa narodom, sa studentima. Njemu je taj dijalog bio veoma važan. Dosta je voleo da razgovara sa studentima iako je imao jako gust raspored, jak tempo. Posećivao je fabrike, univerzitete. Jedna od stvari koje je najviše voleo jeste da razgovara sa studentima. Fidel Kastro je prosto slika našeg naroda. Nikada se nije odvajao od naroda, nikada ga nije napuštao, uvek je odvajao vreme za posete, razgovore – kaže ambasador.

Upitan kako je Kastro postao komunista, iako u početku nije bio blizak komunističkim idejama, ambasador Hernandez kaže da je to jedna evolucija života i političke misli Fidela Kastra, započeta kada je video sve nepravde na farmi svog oca, koji je bio jedan od najbogatijih ljudi na istoku Kube.

– Radili su crni radnici sa Haitija, u veoma teškim uslovima. Fidel je to posmatrao, kao i sve druge nepravde i to je u njemu budilo revolucionarni karakter, neki bunt za borbu protiv tih društvenih nepravdi. Takođe, on je na univerzitetu počeo da čita dela Marksa i Engelsa. Susretao se po prvi put sa marksizmom i lenjinizmom, ali nije bio deo tih partija na Kubi. S druge strane, njegov brat jeste bio član partije, ali Fidel je uvek bio nekako udaljen od toga – konstatuje Hernandez.

Ambasador podseća da je Kastro prvo stvorio jedan borbeni pokret mladih patriota koji se zvao “26. jul”.

– To takođe nisu bili komunisti. Oni su samo hteli da se bore za ukidanje diktature Batiste… Međutim, sva ta radikalizacija i agresija SAD, takođe, pozicija Kube na međunarodnom polju, dovele su je do nekog približavanja socijalističkom bloku, odnosno, SSSR. Kuba je imala priliku, i iskoristila je da se približi ovom bloku. Kada je Fidel počinjao svoju borbu, na Kubi nije ni postojala Komunistička partija, već Narodna socijalistička partija. Tek 1976. godine, Fidel je postao prvi sekretar Komunističke partije Kube. Dakle, on na početku nije bio komunista, ali ta društvena stvarnost, svi procesi koji su se dešavali, njegovo čitanje tih knjiga, on je bio samouk što se tiče ovih političkih ubeđenja, marksizma-lenjinizma. Ta čitava filozofija sveta, koja pruža odgovor na pitanje kako prevazići kapitalizam, kako stvoriti bolje društvo, jedinstveno društvo, eliminisati eksploataciju i stvoriti jedno solidarno društvo, odgovore na ta pitanja on je našao u ovim delima i ideologiji – objašnjava naš sagovornik.

Hernandez ocenjuje da je agrarna reforma koju je Kastro sproveo bila povod za neprijateljstvo SAD, kada je stavljen kraj na monopol zemljoposednika.

– Na selima se dešvala velika nepravda, seljaci su mnogo patili. Bila im je oduzeta zemlja na kojoj su radili i bili su veoma siromašni. Takođe, isterivani su sa svojih poseda. Firma koja je najviše zemlje posedovala, bila je upravo američka firma, “United Fruit”. Fidel Kastro je zatim počeo da osmišlja i na kraju je donet prvi zakon agrarne reforme. Seljaci su bili veliki deo revolucionarnog pokreta, vojske i boraca revolucije na Kubi. Sve je to uticalo na interese SAD, jer je revolucija želela da se bori protiv zemljoposednika i svih tih nepravdi na selu koje su se dešavale. Kada seljaci ne bi mogli da plate rentu, bili su isterivani sa svojih poseda i bili poslati na jedan put, gde su žene, decu i starce ubijali, mučili, a revolucija je svemu tome stala na kraj – kaže kubanski ambasador.

On ističe da je prva zemlja koju je Fidel posetio su bile upravo SAD, gde je pričao sa tadašnjim potpredsednikom, Ričardom Niksonom.

– Nakon razgovora u kojem je Fidel pričao samo o obrazovanju, opismenjavanju, reformama, gde uopšte nije bilo reči o socijalizmu, Nikson je nakon tog sastanka izašao i rekao da je Fidel Kastro jedan komunista. Amerikanci stigmatizuju sve vođe koje brane svoj narod, koje se bore za svoj narod i zemlju i govore da su komunisti. Od 1959. godine, već su postojale mere i sankcije protiv Kube, razne terorističke aktivnosti protiv revolucije, mnogi atentati na Fidela Kastra, a da Kuba još zvanično nije ni prešla u socijalistički blok – podseća Hernandez i dodaje:

– To je bilo tek 1972. godine. Čak ni po tadašnjem Ustavu Kube ona nije bila socijalsitička država. Dakle, to je jedan veliki period između 1959. i 1972. godine, jedan čitav proces stvaranja socijalizma na Kubi, do konačnog priključenja socijalističkom bloku.

Kako objašnjava naš sagovornik, narod Kube je želeo samo da povrati ono što mu, pre svega, pripada, svoju zemlju, što je bila pretnja interesima SAD.

– Kada se zapitamo ko su tada bili vlasnici svih voda, industrija, elektrana, mnogih centrala, to su upravo bile kompanije iz SAD. I ako se sve to nacionalizuje, to bi, naravno, uticalo na interese SAD. Hoteli koje je držala mafija iz SAD i Italije, svi su prešli u vlasništvo države. Kazina, tadašnja legla greha i ostalih poroka, su, takođe, tada ukinuta. Kuba nije imala sopstvenu vladu, sopstvenu politiku, bila je potpuno potčinjena zemlja SAD. Njihov cilj je bio da se svi pobune protiv Fidela Kastra, čitav narod. I to je bilo sve pre socijalističkog bloka kojem se Kuba pridružila – konstatuje Hernandez.

Ambasador naglašava da se ne može govoriti o Fidelu Kastru bez spominjanja podrške koju je pružao afričkim i azijskim zemljama u njihovoj antikolonijalnoj borbi.

– Kubanska nacija potiče od Afrikanaca, njihovih kultura, tradicija. To nosimo u našoj krvi. Fidel je govorio, a mi smo osećali da imamo dug prema Africi, ali i prema čitavom čovečanstvu. Neke od tih država su u početku bile zatražile vojnu pomoć od Kube i Fidel Kastro nije čekao ni minut, već je odmah pristao da pomogne, da se Kuba priključi borbi za nezavisnost afričkih zemalja. Najsimboličniji rat je trajao u Angoli, 14 godina. Zapravo, kubanske trupe su bile tamo 14 godina i borile se za ono što je Agustin Neto želeo, a to je nezavisnost Angole – podseća kubanski ambasador.

Dodaje da je Kuba, takođe, učestvovala u borbi za nezavisnost Namibije, Alžira i Sirije, te da je vojno pobedila vojsku aparthejda Južne Afrike, što je na kraju dovelo do oslobođenja Nelsona Mendele.

– Iz Afrike nama dolazi želja za slobodom, za nezavisnošću. Kada su se ti borci koji su se borili u Africi vratili na Kubu, oni su se pridružili i borbama na Kubi. Afrička komponenta je veoma jaka na Kubi… Sve ono što imamo mi smo bili spremni da damo afričkom narodu. Fidel nije mogao da zamisli da se kubanska krv ne prolije da bi se pomoglo tim zemljama “trećeg sveta”. Kroz tu borbu protiv imperijalizma, mi smo osećali, ustvari, da se borimo kao za nas same, za našu državu, za Kubu. Ipak su to bile nerazvijene zemlje kao što je i Kuba tada bila – kaže Hernandez.

Figura Fidela Kastra, objašnjava ambasador, je bila veoma snažna i jaka i u celoj Latinskoj Americi i na Karibima, zbog uticaja kubanske revolucije, što su SAD videle kao pretnju čitavoj regiji.

– Takođe, revolucije su postojale u borbi za nezavisnost i pre same kubanske revolucije 1959. godine, a i posle, u ostalim zemljama Latinske Amerike. One su se ugledale na Kubu, kao zemlju koja je sopstvenom revolucijom uspela da se uspešno odbrani i sačuva svoju nezavisnost. I to sve, naravno, uz vođstvo Če Gevare i Fidela Kastra. To je doprinelo da se revolucija prenese na druge države Latinske Amerike i da se one inspirišu sopstvenim revolucijama i borbama za nezavisnost. Sam Če Gevara je bio u Boliviji, gde je pokušao da napravi pokret za drugu nezavisnost Latinske Amerike. Bilo je i drugih revolucija, kao što je Sandinistička revolucija u Nikaragvi, koja je pobedila 1979. godine – izjavljuje Hernandez.

Kubanski ambasador ističe da su svi ti revolucionarni procesi u Latinskoj Americi bili pretnja za nacionalnu bezbednost SAD, tako da su počele sa raznim akcijama, infiltriranjem, državnim udarima, kao što je bio slućaj u Čileu, kada je srušena vlada i kada je ubijen predsednik Salvador Aljende.

– Latinska Amerika je platila veoma visoku cenu. U tim borbama bilo je mnogo mrtvih, nestalih, a Amerikanci su se, sa druge strane, borili da uguše sve te pokrete. Tako su rušili demokratske narodne vlade po tim zemljama. Bilo je, takođe, koncentracionih logora u Čileu, Paragvaju, Kolumbiji i Brazilu. Sve te diktature su stvorene od strane SAD, koje su ih zvale demokratijama. Do danas se čak ni ne zna broj nestalih i ubijenih i ne zna se gde se oni nalaze, nikada nisu pronađeni. Zaključak je da je Latinska Amerika platila veoma visoku cenu za sve to što se dešavalo u ratovima za nezavisnost, a to sve je bilo u okviru jednog većeg Hladnog rata – konstatuje ambasador Hernandez.

On tvrdi da je Kastro u jednom od svojih govora predvideo raspad SSSR, što je bila velika katastrofa za Kubu, koja se tada našla u najtežoj situaciji u istoriji.

– Posle pada SSSR dotakli smo dno. Bili smo u najtežoj situaciji nego ikada do tad. Naš prvi saveznik od kojeg smo dobijali hranu i proizvode je nestao. I tada je, može se reći, nastala dupla blokada, blokada SAD i blokada zbog pada SSSR. Kastro je rekao kubanskom narodu: “Nemojte se iznenaditi da se probudite jednog jutra i da više ne postoji SSSR.” To je jedan od njegovih velikih govora, jedan od nekoliko koje sam dosta puta slušao i ispratio. On je tada, takođe, rekao kubanskom narodu: “Nemojte se začuditi da jednog dana ostanemo sami na svetu u ovoj borbi za socijalizam”, ali i da se Kuba neće predati i nastaviće da brani socijalizam. Tako je i bilo, kubanski narod se nije dao zaplašiti. Kuba se odupirala svim pritiscima, svima koji su je pritiskali da napusti socijalizam, da se preda, da napusti svoju revoluciju i da se vrati u prošlost – kaže ambasador.

Hernandez ocenjuje da su u SSSR sve odluke donošene sa vrha, a niko nije pitao narod o njegovom mišljenju, niti o raspadu samog SSSR-a i potpisu Gorbačova.

– Nije bilo nikakvog referenduma, već samo pritisak od strane SAD i EU… To su bile slabe vođe, koje nisu znale da se odupru u toj borbi za vreme Hladnog rata. Kastro je upozorio kubanski narod da dolaze teške godine i on je za nas u to vreme bio kao Hoze Marti u svoje vreme – moralni vođa koji je bio na čelu svoje zemlje. Zato što smo mi tada ostali sami da branimo zastavu socijalizma. To radimo, praktično, do današnjeg dana, uz, naravno, visoku cenu koju smo morali da platimo za održavanje naših ideala i pravde. Međutim, mi se nismo predali, nismo se potčinili neoliberalizmu i tome što SAD žele da se vratimo u prošlost – tvrdi naš sagovornik i dodaje:

– To je sve zbog toga, što se tiče socijalizma, što su vođe bile slabe, kao što je Gorbačov, i nisu znali da se bore za svoj narod. S druge strane, Kuba se održala i to sve zbog vizije Fidela Kastra, koji je predvideo da će doći do ratova, kao što i danas vidimo sa ovim genocidom u Palestini koji se dešava, a ne znamo šta može biti sledeći rat i katastrofe koje nas čekaju.

Na samom kraju, kubanski ambasador osvrnuo se na Kastrove reči da će ga “istorija opravdati”.

– Dokle god postoji svetski poredak hegemonije u kojem preovlađuje zakon sile; dok postoje vojne agresije prema manjim državama; dokle postoje agresivne vojne organizacije, kao što je NATO; dokle postoje strane vojne baze SAD; dokle postoje kolonijalizam i neokolonijalizam; dokle postoji blokada Kube i vojna baza Guantanamo, na teritoriji moje države; dok se ne poštuju suverenitet i nezavisnost; dok postoje rat i konflikti u međunarodnim odnosima; dok se ne reše pitanja čovečanstva, kao što su glad, bolesti, nepravde, ideje Fidela će živeti – kostatuje ambasador Hernandez.

Podseća i na reči aktuelnog predsednika Kanela, koji kaže da je kubanski otpor herojski, ali i kreativan, jer uprkos svemu, Kubanci i dalje stvaraju, razvijaju svoju kulturu, obrazovanje, organizuju međunarodne konferencije i događaje vezane za kulturu, nauku i sport.

– Fidel će biti prisutan među nama još dugo vremena, dokle god postoji ono što sam malo čas spomenuo, postojaće revolucionari i revolucionarni duh na Kubi. I Kuba će nastaviti da pobeđuje i na međunarodnom polju. Ono čega se Amerikanci najviše plaše je to da se mi razvijemo i napredujemo i dokažemo da je moguć drugačiji vid društva od kapitalističkog koji oni propagiraju. Kada pomislimo na Fidela Kastra, pomislimo na njegovu želju za borbom za neki drugi svet, za neku drugu Kubu, uprkos svim problemima i poteškoćama. Siguran sam u to da mi u tome možemo uspeti, osloboditi se američke hegemonije i neokolonijalizma. To je sve za šta su se borile generacije Kubanaca. Mi ne želimo da postanemo još jedna zvezdica na zastavi SAD. Mi, Kubanci, smo veoma ponosni na našu naciju, na našu otadžbinu i našu istoriju i trudićemo se svim silama da se odupremo i na kraju pobedimo, uz duh Fidela Kastra – zaključuje Lejde Ernesto Rodrigez Hernandez, ambasador Republike Kube u Srbiji.

Ceo intervju sa ambasadorom Hernandezom možete pogledati u priloženom videu u tekstu.

Preuzeto sa www.sd.rs