Za mnoge zaljubljenike u egzotične kulture druga najbolja stvar posle putovanja jesu društva prijateljstva sa dalekim zemljama

Aleida Gevara Marć i Zorica Dobrijević-Dabić drugi put su se srele na Kubi Foto Privatna arhiva
Marko Jelić se prvi put zainteresovao za Indoneziju kada je kao srednjoškolac dobio zadatak da napiše esej o ovoj zemlji. Zbog podataka do kojih je tada došao, kao i pomoći i ljubaznosti osoblja indonežanske ambasade u Beogradu, toliko je zavoleo Javu, Sumatru, Borneo i ostala ostrva, da se odmah učlanio u Društvo srpsko-indonežanskog prijateljstva „Nusantara” i danas mu posvećuje najveći deo svog slobodnog vremena.

U Beogradu postoji nekoliko društava prijateljstva koja okupljaju ljubitelje dalekih zemalja do kojih se teško stiže iz Srbije. Najveći broj članova nije posetio Indoneziju, Iran ili Kubu, ali su im se primakli za jedan korak kada su se učlanili u društva prijateljstva.

– Društvo je najbolji način za upoznavanje Indonezije pošto je zemlja daleka, a avionska karta skupa – ističe Marko Jelić, generalni sekretar „Nusantare”.

Okupljeni u društvu približavaju Srbiji daleki azijski arhipelag izložbama, koncertima i predavanjima, a posebno  su ponosni na to što u Loznici 50 školaraca peva na indonežanskom jeziku u horu koji je pokrenuo njihov član.

Profesor Rade Božović, orijentalista i stručnjak za Iran, osnovao je Društvo srpsko-iranskog prijateljstva da bi građane Srbije upoznao „sa velikom civilizacijom i snažnom privredom”.

– Putujemo po Srbiji, organizujemo pesničke večeri i izložbe rukotvorina – ističe Božović.

Njihovih 350 članova žele da otkriju tajne kulture stare oko 5000 godina. Uglavnom nisu otišli toliko daleko na Istok, ali nekima od njih se i ostvarila želja da vide Teheran.

– Uspeli smo da kao društvo organizujemo put na sajam automobila u Teheranu.

Da što više svojih članova pošalje u svet želi svako društvo, mada im je teško da pronađu sponzore. Zorica Dobrijević-Dabić mašta o tome da poznanike iz Društva srpsko-kubanskog prijateljstva isprati na let za Havanu, na kome se i sama dvaput našla.

– Zato smo i organizovali likovni konkurs za školarce i troje najboljih nagradili putovanjem na Kubu – kaže Zorica Dobrijević-Dabić.

Među 810 članova imaju i Kubance koji žive u Beogradu, ali najviše je studenata španskog i polaznika kurseva latino plesova.

Sekretar Društva srpsko-kubanskog prijateljstva Beograd se zaljubila u karipsku zemlju posle prvog odlaska u Havanu 2006. Od tada u svojoj sredini širi kulturu i vrednosti Kube – „veselost, vedrinu i zajedništvo”.

– Na Beogradskom sajmu knjiga sam čak srela i ćerku Če Gevare, Aleidu Gevaru Marć. Kasnije sam kod nje na Kubu odvela pobednike našeg likovnog konkursa.

Ljubav prema jednoj stranoj zemlji ne isključuje simpatije prema drugoj, pa beogradska društva prijateljstva tesno sarađuju. Zorica Dobrijević Dabić, na primer, sa podjednakim zadovoljstvom govori i o putovanju u Iran, gde je bila gost na proslavi “Noruza”, iranska nova godina i srela se sa predsednikom dr Mahmudom Ahmadinedžadom, sa kojim se upoznala i fotografisala.

J. Stevanović – članak u Politici o Kubi