Vek borbe za čovečanstvo

Opština Topola
U Biblioteci „Radoje Domanović“ u utorak, 11. juna, održana je tribina pod naslovom Da li je novi svet moguć. U prepunoj čitaonici biblioteke o ovoj temi i opasnostima po budućnost čovečanstva, govorio je Ljubodrag Duci Simonović. Čitalačkoj publici poznat je kao autor brojnih dela poput: Pobuna robota, Olimpijska podvala, Filozofski aspekti modernog Olimpizma, Poslednja revolucija, Novi svet je moguć.
Tribina je zamišljena pre svega kao razgovor, a ne kao predavanje, tako da su i prisutni u punoj meri mogli da pitanjima, komentarima i konstatacijama aktivno učestvuju u njoj. Uostalom na takvom načinu vođenja tribina popularni Duci je uvek insistirao, a održao ih je više od sto.
U uvodnom izlaganju, doktor Filozofije i magistar Pravnih nauka, Ljubodrag Duci Simonović je izneo stavove koji su poslužili kao inspiracija za razgovor. To se odnosilo pre svega na propitivanje smisla opšte ljudske egzistencije – kuda ide čovečanstvo? On tvrdi da je u današnjem svetu osnovna orijentacija čitave informacione sfere tzv. kulturne sfere, uništavanje ideje budućnosti, odnosno uništavanje čoveka kao vizionarskog bića. Sve što se čoveku nudi prelistavanjem novina ili uključenjem televizora uvek je orijentisano prema prošlosti i daje se u dimenziji grubosti, a ne novog. Ideja transcendencije nema slobodarsku dimenziju i nema egzistencijalnu dimenziju.
Ono čime se Simonović bavi naziva se egzistencijalnim humanizmom. Ne esencijalnim koji se može naći u sferi Marksove kritike kapitalizma. Simonovićeva egzistencijalna sfera prevazilazi esencijalnu utoliko što postavlja tezu da je borba za slobodu danas postala borba za opstanak. Usled uništenja svega oko nas, što je izazvao i izaziva kapitalizam, XXI vek će simbolisati borbu, odnosno „biti ili ne biti za čovečanstvo“. Mladim ljudima se daje sve manji prostor u našoj zemlji da mogu da se sučelje sa procesima koji vode uništenju sveta. Teme poput genetski modifikovane ishrane i dr. koriste se isključivo u političke svrhe. One se ne postavljaju u kontekst stvaranja jednog novog mehanizma života koji se obračunava sa idejom da su samo materijalna dobra ta koja čovek treba da ima, a da je zapravo duhovno bogatstvo mera ljudskog bogatstva kao i razvoj stvaralačkog bića čoveka, razvoj međuljudskih odnosa i oplemenjavanje prirode. Ideja budućnosti čovečanstva, egzistencije dobija dramatičnu dimenziju. Nije isto razmišljati o budućnosti kada se sedi na cvetnoj livadi i kada se nalazi na ivici provalije – „a mi se danas nalazimo na ivici provalije“. On suštinu današnje propagande vidi u marginalizovanju suštinskih vrednosti, dok se u prvi plan stavljaju marginarne stvari sa ciljem, zaseniti ljude i uništiti im čula, da više ne prave razliku između lepog i ružnog, dobrog i lošeg… Zato Duci kritikuje sport, kao najvidljiviji, jer je sport vrhunac instrumentalizacije čovečijeg tela koji od sportiste stvara robotizovanu nakazu u poteri za rekordom. Na taj način se i mladima uništava kritička, stvaralačka svest i od njih stvaraju savremene horde varvara koje nisu u stanju da se orijentišu prema budućnosti, što vidi kao fašizaciju omladine.
Opština TopolaOpština TopolaO odnosu provincija – grad, Ljubodrag Simonović smatra da provincija mnogo više duhovno živi od velikih gradova, a naročito Beograda. I pored toga što je glavni grad, za njega je on mrtav grad kada je u pitanju definisanje strateških interasa našeg naroda i istovremeno stvaranje ideje budućnosti. Srbija i umom i dušom daleko više živi nego Beograd. Priča o provincijalizmu se kod njega topi, nestaje i gubi razvojem interneta koji omogućava čoveku da komunicira sa celim svetom, a time se razbija i kompleks provincijalizma. Tamo gde se čovek bori za slobodu i novo društvo, ma gde se nalazio, istakao je Simonović, tamo je centar svetske revolucije – bitno je da se angažuje i da ta borba ima misao koja otvara prostore budućnosti.
Za sebe Duci Simonović kaže da se ne bori za stvaranje nove velike filozofije. Suštinu vidi u „poumljenju čoveka“ jer samo takav čovek može da stvori novi svet. To za njega nije Hegelova priča o razumnom svetu sa grupom umnih ljudi. Poumljenje podrazumeva neposrednu demokratiju – nikako posredničku ili elitističku. Razum se nalazi kod ljudi koji žive i nastoje da žive od svoga rada. On tvrdi da mora doći vreme velike misli, ako ne pre, a ono kada se čovečanstvo bude suočilo sa egzistencijalnim problemima koji vode uništavanju planete i nada se da se neće preći ona crvena linija kada će biti kasno da se promeni bilo šta. Zato Duci konkretno traži da čovečanstvo deluje, jer ako se ljudi ne budu borili mogućnost uništenja sveta će biti sve veća i zato ova tribina, okupljanje i razgovor ima još veći značaj i daje nadu da je novi svet ipak moguć.

.