Vi ste noćas jedini putnik za Kubu! – kaze mi čeking sluzbenik na beogradskom aerodromu ’Nikola Tesla’’. Da, gospodjo, ovo su sve putnici za Moskvu, jedino vi produžavate dalje, za Kubu! Blago vama! Sediste vam je broj 6.

Jedini putnik i sediste broj 6, moj zivotni broj! Boze, pa to je dobar znak – prolazi mi munjevito glavom.  Dobri znaci su mi potrebni! Treba Kubancima da saopstim da im je Grande Komandante poreklom srpski Galicanin! Potreban mi je i dobar znak i kubanski mohito! Ali pravi, kubanski, sa dobrim rumom i biljkom `hierba buena`, ne komercijalizovana varijanta leda, nane i trecerazrednog ruma.

Od kubanskog mohita odvaja me 15 sati leta Aeroflotom preko Moskve. Zato je tu, na dohvat ruke, u beogradskom free shop-u, srpsko picence! U njemu trenutno jedna prodavacica. Guzva je, prodavacica nervozna, mora da `prebroji` kasu do ponoci, tako gazda svajcarac zahteva – objasnjava ljudima pred kasom ne bi li ih umirila. Kako – pitam, gazda beogradskog free shop-a, stranac? Da, da – uzvraca prodavacica, free shop je prodat, vlasnik je svajcarska firma `Murfy`,  lepo pise na nasim majicama!  Odustajem od kupovine srpskog picenceta svajcarskog gazde. Izdrzacu do kubanskog mohita!

Kada sam pre tri godine pocela da pisem knjigu `Besmrtni Kastro i srbski rod`, bilo mi je jasno da srpska istorija pripada opstoj istoriji ljudskog roda a ne samo nacionalnoj. Iz brojnih knjiga stranih autora koje sam procitala o Fidelu Kastru proucavajuci njegov zivot i misao, saznala sam da je Kastrov otac poreklom Kelt. Kelt? Upalilo mi se svetlo! Kao onim starim mudracima koji su govorili: Upali svetlo, videces! U secanju mi odjednom postaje sveze Kastrovo kazivanje: `Kad sam bio mali cesto sam prisluskivao razgovore oca sa njegovim Galicanima ali nista nisam razumeo, nisu govorili spanskim, nego nekim drugim, meni nepoznatim jezikom`. / 1oo sati sa Fidelom Kastrom, Ignacio Ramone/. Postaje mi sveza i izrecena tvrdnja mog prijatelja, francuskog pisca, Zan-Edern Alijea, `da smo oboje istog porekla jer je njegov otac Kelt`. O srpskom plemicu 15-og veka, Djordju Kastrioticu, zvanom Skenderbeg i da ne govorim! 

U vremenu stradanja koje nam se dogadja, uhvatio me je strah da ce mozda tek poslednji Srbin saznati da je zivi spomenik drevnih Srba koji su kroz istoriju bili `cantena mundi` Evrope i sveta. Mogla sam za junaka knjige da uzmem i velikog eruditu 17 veka, Vilhelma Gotfrida Lajbnica, osnivaca Berlinske akademije nauka i poreklom Srbina, ali, ko danas u sirokoj javnosti za njega zna? Galicanin Kastro ziva je legenda!

Reci ces u knjizi da je Kastro srpskog porekla? Svi ce reci da nije tako!

Da. Mnogi kad se suoce sa nepoznatim, ne kazu `ne znam`, nego odmah kazu `nije tako`. Pa, kako je onda? Onako kako smo i dosad znali?

Pisem knjigu. Prevodim je na spanski. Mora stici i do Kubanaca! U Berlinu, na Evropskom kongresu solidarnosti sa Kubom, zajedno sa delegacijom Srpsko-kubanskog drustva prijateljstva, upoznajem Keniju Serano, predsednicu kubanskog ICAP-a /Kubanski Institut za prijateljstvo medju narodima/. Ovaj Institut na Kubi i u medjunarodnim okvirima uziva veliki ugled. Poklanjamo knjigu Keniji. Procitacu je! – kaze nam zainteresovana naslovom knjige.

Par meseci kasnije stize poziv ICAP-a: `Pozivamo vas da vasu knjigu predstavite u nasem Institutu u Havani 14. avgusta, u okviru svecanosti kojima obelezavamo rodjendan naseg Grande Komandanta`.

Knjiga o Kastru i Srbima za rodjendan Fidela Kastra! Pa to je cast! Ali, gde naci pare za kartu? Drustvo, Ivana Zigon, jurisamo po Beogradu u potrazi za finansijskom podrskom. Ministarstvo kulture Srbije obecava finansijsku podrsku za kartu. Redakcija `Vesti` priskace u pomoc na ime napisane reportaze sa Kube.

Evo me na aerodromu `Hose Marti` u Havani! Na Kubi, zemlji oblika krokodila, velikoj 100.000 km2, podeljenoj na 16 provincija ukljucujuci Ostrvo mladih, populacije 11 miliona.  Tu – na zemlji kubanskoj, slepljenoj za svoj suverenitet i politicku posebnost, na zemlji-politickoj realnosti, zasnovanoj na patriotizmu ukorenjenom u istorijskom otporu imperijajalizmu – skinula sam sesir. Sesir je neka kombinacija gucanskih i kubanskih elemenata, ali, na zemlji kubanskoj, lako se s postovanjem skida!  

Havana je veoma ziva. Zbog brojnih turista iz svih krajeva sveta i  sve vise onih, zainteresovanih za rezultate u humanistickom razvoju drustva. Izgleda da je doslo vreme da su ljudi  vise zaineresovani za model socijalnog razvoja Kube nego sto je turista zainteresivanih za njene plaze.  Podvrgnuta ekonomskim sankcijama pet decenija Kuba je  iskorenila nepismenost za godinu dana a kubanska medicina i lekovi, koji dominiraju prostorom LA, izazivaju sve vece interesovanje posetilaca sa zapadnih strana sveta. 

Sredinom meseca avgusta u Havani se oseca dodatna zivost. Prigodnim manifestacijama u Havani i sirom Kube obelezava se 87-i rodjendan kubanskog istorijskog vodje Fidela Kastra.

Stigao do zime svog zivota, odmaknut od vlasti zbog bolesti, Kastro svojim pisanim tekstovima`Refleksijama`, nastavlja svoju zivotnu borbu protiv neoliberalne globalizacije, unutrasnje korupcije, zastitu zivotne sredine. Autoritetom i uticajem koji ima iz istorijskih razloga, bdije nad borbom za ideje u koje veruje. Kuba mema predsednicki sistem. Na vrhu drzave je Drzavni savet ciji je predsednik Raul Kastro. Savet ima sest podpredsednika. Pred masom okupljenog sveta povodom 60-godisnjice napada na kasarnu Mankada, predsednik Drzavnog saveta, Raul Kastro, svoj govor kojim najavljuje ` nove promene i hod LA brzim tempom`, zapocinje sledecim recima: `Ne budite iznenadjeni sto sam sa uniformom maslinasto zelenom i cinom armijskog generala stavio i ovaj `mambi` sesir. Ova armija je i rodjena iz `mambi` armije…`

Svecanosti povodom obelezavanja 87 rodjendana Grande Comandanta su razlicite. U Memorijalu `Hose Marti` na trgu Revolucije u Havani, 12 avgusta, Deciji teatar `La Colmenita`/ visestruko nagradjivan od strane UNICEF-a/, poklanja publici takav muzicko-baletski spektakl da ga se ne bi postidela ni danas ziva legenda kubanskog baleta, Alisija Alonso. Na obalskom zidu, Malekonu, desetak dana kasnije, posmatrali smo reli voznju koju dosad nase oci nikad nisu imale priliku da vide. Po pola veka stari sevroleti, kadilaci, automobili tipa engleskog taksija `hakni`, motori, dvo i tro tockasi, okiceni bojama i dezenima najmastovitije maste, svojim `friziranim` pogonom razvijali su takvu brzinu da je nase evropsko oko ostalo zapanjeno svim auto- delovima sacuvanim na pripadajucem mestu. Auto-predvodnik, nosilac kubanske zastave, pre davanja znaka za start, obilazi krug oko spomenika `Monumento Al Maine`, podignutom u slavu boraca palih za nezavisnost Kube u ratu za oslobodjenje 1898. Setaliste je krcato odusevljenom publikom a poznati hotel `Nacional`, smesten nasuprot spomenika, jedva je vidljiv od kamera i foto aparata stranaca.

Na dan Kastrovog rodjendana, 13 avgusta, u sedistu i organizaciji ICAP-a, svecanost pocinje projekcijom filma posvecenog licnosti koja je na celokupnu LA, Kubu i Kubanski narod, ostavila poseban trag: Hugo Chavez. U Memorijalu `Hose Marti`, videli smo stalnu postavku posvecenu Chavezu a i u mnogim drugim izlozbeno-muzejskim prostorima. Od mnogih Kubanaca, u lepezi od intelektualaca do sobarice u hotelu, smo culi: Fidel je `Padre LA`/otac/ a Chavez njegov sin.` Pesma `Canta, canta companjeros`/venecuelanskog kompozitora Ali Primera/, odjekuje prelepim zdanjem renesansnog i baroknog stila, a krunu atmosferi patriotskog naboja daje harizmaticna rec predsednice ICAP-a, Kenije Serano. Svecanosti u ICAP-u prisustvuju visoke zvanice Drzavnog saveta, podpredsednik Lazara Mercedes Lopez Acea, diplomatski kor Venecuele i drugih zemalja LA, ugledni gosti drustveno-politickog zivota Kube, clanovi porodica `Los Cinco`, petorice kubanaca 15 godina nepravedno zatvorenih u zatvorima SAD-a: Gerardo Hernandez, Antonio Guerero, Fernando Gonzalez, Ramon Labanino i Rene Gonzalez.  Oslobadjanje Petorice je, prema javno obelodanjenom stavu Ministarstva spoljnih poslova Kube, sadasnji prioritet kubanske spoljne politike. Nedavno je oslobodjen Rene Gonzales. `Ne, ja necu biti oslobodjen sve dok cetvorica mojih kompatriota ne budi na slobodi`- rakao je u Havani Gonzales.

Na poziv predsednice ICAP-a, zajedno sa njom secemo rodjendansku tortu `al Grande Comandante`. Prvo parce torte namenjeno Fidelu a drugo Reneu, jednom od petorice heroja rodjenom takodje na isti dan kad i Kastro. Pevamo rodjendansku pesmu i ne oklevamo da predamo nas poklon: Knjigu `Besmrtni Kastro i srpski rod`, sa posvetom koju nam je ispisala lepota i misaonost etimologije srpskog jezika: `Fidelu Kastru, rodjenom u mestu Biran, Biranom za planetarnu misiju u kojoj jeste`. Ali, sta znaci knjiga o Kastru i Srbima bez srpske sljivovice? U flasi umetnicki oslikanih korica knjige, dobro se odmara sljivovica iz sela Sljivovica sa Zlatibora. Ako je Kastro i ne proba moci ce makar da je omirise! Posle sam od nekih gostiju na svecanosti cula da bi ta sljivovica lako mogla da dobije novo ime: `Kastrovaca`!

Svecanost je zavrsena otvaranjem izlozbe fotografa, Aleks Kastra, sina Fidela Kastra. Aleks nam objasnjava svaku izlozenu sliku. Zaljubljen je u fotografiju. Sa jos dvoje kubanskih umetnika, zajednickim snagama i zajednickom tehnikom, ulje-foto-digital, obradjuju jednu temu: Fidel. Kastro sa masinkom, Kastro u drustvu Taino bogova, Kastro sa likom Isusa zajedno sa nekoliko likova okupljenih za jednim stolom…Na platnima vidite oca u razlicitim ulogama?- kazem mu. Umetnicko vidjenje –osmehuje se. Aleks, Fidelovih crta lica je fizicki krupan, visok, korpulentan. Sumnjamo da ce sljivovica `Kastrovaca` ostati neisprobana! 

Sutradan je u sedistu ICAP-a predstavljena knjiga `Besmrtni Kastro i srpski rod`. Interesovanje je veliko. Predstavnici odeljenja za istoriju Drzavnog saveta Kube, predstavnici Ministarstva kulture Kube, Ministarstva spoljnih poslova, Centralnog komiteta KP Kube, podpredsednik Kubanskog Instituta za knjigu, Edes Morales, pisci, Marta Rohas, /sa Fidelom ucestvovala u akciji kasarna Monkada 1953/, Katijusa Blanko, Enrike Sirules, italijanski intelektualac, Justino de Celmo, ciji je sin ubijen u teroristickom aktu grupe terorista Luis Posada Kariles, danas na slobodi na Majamiju. Diplomate, ambasador Srbije u Havani, buduci kubanski ambasador u Srbiji, publicisti, novinari, prijatelji, amigosi, companjerosi…

Uzbudjenje je veliko, sva sreca da sam prethodno u salonu popila jedan mohito sa novinarem spanskog `El Paisa`! Njemu je bio potreban da bi razumeo da su srpska plemena do 10 veka naseljavala `Iberia peninsula`, a meni da ga ubedljivije uverim da su danas mnogi narodi asimilacijom , zaboravom u okruzenju itd., izgubili svest o svom poreklu! Da smo imali vremena za jos jednog senjor mohita, moguce je da bi u salu zakoracio kao probudjeni Srbin!

Sta se culo na promociji knjige, koja je u kubanskim sredstvima informisanja dobila veliki publicitet? Sta o knjizi kaze, kubanski pisac i knjizevni kriticar, Pedro de la Hor? 

`Kada zavrsimo citanje knjige `Besmrtni Kastro i srpski rod`, ostajemo mnogo vise zapitani nego u stanju izvesnosti. Spekulativna priroda kazivanja i kvalitet svezine hipoteza, isprepletane kao niti pletiva, iznenadjuju strasnoscu pripovedanja price.

Ali, sta bi to bila literatura bez smelosti, ili nauka bez avanturizma? Esej pisca i novinara, Dragoslave Koprivice, krece se koordinatama zapitanosti i demistifikacije da bi stvorio drugu mogucnost: vezu izmedju porodice istorijskog lidera Kubanske revolucije i proslosti naroda kome pripada autor knjige.

Jedna od polaznih tacaka zapitanosti vodi nas ka odgovoru koji je dao sam Fidel u impresivnoj knjizi, Ignjacia Ramonea, `Sto sati sa Fidelom`: `Moj otac, Angel Kastro, je poreklom Kelt. Kelt iz Galicije u Spaniji. Rodjen je 1875. u Lankari, provincija Lugo, Spanija. Posetio sam Galiciju 1992. njegovo rodno mesto Lankara da bih video mesto gde je on ugledao svetlost dana. Kuciste u kome je rodjen, catrlja, 10 metara dugacka, sest siroka, sagradjena od skriljaca, materijala napustenog u tom kraju…` Fidelov opis upucuje na dom-ognjiste gde se okuplja porodica i gde se nocu privode domace zivotinje ako ih je domacinstvo imalo. Citajuci ovaj pasaz Koprivica u svom secanju ozivljava kucu njenog dede u Sumadiji. Mislim da je to bio okidac koji pokrece snagu memorije, mocnu potrebu ka nepoznatoj sagi srpske nacije, keltskog naroda,  lugogalicijskih zajednica, pomesanih poput krvnih sudova a nevidljivih zvanicnoj istoriji.

Ali, za Koprivicu je takodje zapaljiva iskra i pisac, Zan-Edern Alije, koji je 1990. objavio svoju knjigu o Fidelu Kastru `Razgovori pod mesecinom` u kojoj je impresioniran cinjenicom da je otac Komandanta keltskog porekla kao i njegov otac.

Medjutim, mislim da postoje jos dva ubedljiva razloga da se preduzme ovako izazovan poduhvat. Jedan od njih lezi u potrazi za sopstvenim identitetom. Koprivica se pita, ko je ona, ne kao osoba, nego kao pripadnik naroda kome su negirali istoriju ili je pogresno pisali, u saglasnosti sa geopolitickim i hegemonistickim interesima. Radovi istoricara, Milosa Milojevica, iz 19-og veka, koji, oslanjajuci se na materijalne dokaze, razjasnjavaju poreklo i ekspanziju srpskog naroda, cini se da nisu bili cenjeni ni u to vreme a ni kasnije kako je trebalo da budu. Akumulirani dokazi o nastanku Kelta i njihovog kretanja Evropom ogranicavani su vise na folklor  nego na istorijsku nauku. Ne bez ostrine, Koprivica kaze: Falsifikovana istorija, sveta njenim instruktorima, traje i danas. Traje, jer kredibilitet njenih opunomocnika zavisi od njenog ocuvanja. Na taj nacin istorija je pod strogom kontrolom (…) Ako se manipulise nacinom na koji vidimo proslost, manipulise se nacinom kako cemo gledati na sadasnjost`.

Koprivica pokusava da postavi istoriju na noge, ne naglavacke. U tom smislu, citanje knjige bice otkrovenje nemirnim duhovima koji veruju da vidjenje pobedjenih nije bitno u odnosu na vidjenje pobednika. Ili, bolje, onima koji veruju da ce pobednici jucerasnjice biti pobednici sutrasnjice.

Ovo je, za mene, najvazniji konceptualni proboj knjige Koprivice, validan i posvecen valorizaciji i drugih misljenja, poput misljenja koje pripisuje neku vrstu genetske veze izmedju osobenosti Kelta-Srba i licnosti lidera Kubanske revolucije.

U svakom slucaju, secam se jedne pricice o jednom drugom velikom coveku nase istorije, Ce Gevari. Nekoliko meseci posle trijumfa revolucije, Ce Gevara dobija pismo iz zemlje svog rodjenja, Argentine, u kome jedna kompatriotkinja iznosi mogucnost da medju njima postoje rodbinske veze. Ce je odgovorio da nije siguran u te veze, ali ako posiljalac moze da oseti kao sopstvene patnje potlacenih i da se bori protiv njih, mozemo se smatrati porodicnim rodjacima.

Dragoslava Koprivica slicno oseca i deluje. Njena odanost jakoj i borbenoj licnosti Fidela, daleko je od ritualne vezbe: na stranicama svoje knjige i mnogo vise svojim solidarnim aktivizmom za Kubu, ciji je jedan od izraza jak vetar za oslobadjanje kubanskih antiteroristickih boraca nepravedno zatvorenih u zatvorima SAD, ovaj prijatelj iz Srbije sasvim je u skladu sa fidelistickim i cegevarijanskim paradigmama borbe, i, kako je to govorio Marti, za ljudski boljitak i revolucionarnu transformaciju stvarnosti.`

 Rec autora knjige na prezentaciji je sledeca: 

Pero, como podria limitar mi mundo a dos ventanos, si la poesia me abre la puerta al cielo?  Ali, kako mogu da ogranice moj svet na dva prozora, ako mi poezija otvara vrata ka nebu?

Ovo je misao Antonia Guerera, zatvorenog zajedno sa svojom bracom u SAD-u. Knjiga je posvecena `Petorici`, antiteroristickim borcima nepravedno zatvorenim u zatvorima SAD-a. `Los Cinco` su postali sinonim borbe za oslobadjanje svih nepravedno zatvorenih heroja sirom sveta i na taj nacin i srpskih heroja nepravedno zatvorenih u Haskom tribunalu. 

Kastro je  izabran za heroja knjige iz vise razloga. On je simbol planetarne borbe protiv najveceg zla danasnjice. Zlo se zove -novi svetski poredak sa svojim imperijalistickim, neoliberalnim, monopolistickim diktatom. Imperijalizam je globalizacija a globalizacija je okupacija.To zlo je unistilo i moju zemlju. U simbolickom sistemu ljudskog postojanja, Kuba sa svojim vodjom nosilac je nade, a Kastrova lucidna razmisljanja,`Refleksije`, dan danas osvetljavaju put. 

Jedan od razloga je i taj sto smatram da je Fidel, po ocu kelstskog porekla, srpski rodjak. Navodeci svoje keltsko poreklo Fidel je time, svim brojnim istoricarima koji znaju ko su bili Kelti, rekao da je poreklom Srbin. Zvanicna istorija je falsifikovana. Prica o Kolumbovom otkricu `Novog sveta` istog je ranga kao i prica o `doseljavanju` Srba na Balkan u VII veku! Kolombo je bio samo zaleno svetlo da pljacka moze da pocne! 

Otkrivena i dokazana autenticna alfabetizacija na Podunavlju, u Srbiji, poznata kao Vinca, je dokazana. Slovenske narode su Istocni pisci nekoliko hiljada godina pre N.E. nazivali `narodom knjige`, a Slovenska civilizacija zivi dan danas pod presijom. Zapad hoce da pokori Istok. Pri tom se Zapad ponasa, kako je to rekao Medvedev, `kao slon u prodavnici porcelana`.

U srpskom narodu postoji izreka: `Govori srpski da bi te ceo svet razumeo`. Srpski je ziv jezik, star, ima svoju etimologiju a etimologija je duhovna dimenzija jezika. Objasnicu Vam uz pomoc srpskog jezika, zasto je, Fidel Kastro, mnogo vise od jednog politickog lidera. Kastro inkarnira jedan istorijski trenutak. To je trenutak kada je trebalo izabrati: boriti se za covecanstvo ili ne. Kastro je izabrao borbu. Na srpskom jeziku, lice koje je odabrano, izabrano za nesto, pokriva rec – BIRAN. Isto onako kako se zove Fidelovo mesto rodjenja – BIRAN. Po mom misljenju, ova podudarnost nije slucajna. U zivotu nema slucajnosti. Svet nije relativan, nego je akauzalan i determinisan. 

Najbriljantniji svetski talenat, naucnik-humanista, Srbin, Nikola Tesla, je rekao: Srecan sam sto sam Srbin i uvek cu zbog toga biti ponosan! Na isti nacin Vi mozete reci: Srecni smo sto smo Kubanci i uvek cemo zbog toga biti ponosni!

Hasta la victoria siempre!

Uzbudjenje nije prestajalo. U rukama sam drzala cvece dok se vera u ideje u koje verujem snazila snagom kubanskog aplauza. Tu, pred Kubancima i zajedno sa njima, smanjivala se udaljenost od hiljada kilometara koja razdvaja Srbiju od Kubanskog ostrva. 

U organizaciji ICAP-a, susrecemo se sa porodicama zatvorenih kubanskih heroja i   Mirgitom Guerero, majkom Antonia, pesnika i jednog od Petorice. Njegova poslednja knjiga pezije napisana u zatvoru `Zovem se Istina` upravo je objavljena na Kubi. Antonijeva majka za nas je simbol svih majki ciji sinovi nepravedno sirom sveta trunu po zatvorima zbog slobodarskih ideja i patriotskog stava u odbrani tih ideja. Prilikom ovog susreta, predajemo pismo i simbolicnu finansijsku pomoc porodicama Petorice koju je, neposredno pred nas odlazak, obezbedio Srpski Komitet za oslobadjanje Petorice i Srpsko-kubansko drustvo prijateljstva. Emocije su jake i  svi osecamo kako je ljudska solidarnost jedini put u solidarnoj borbi protiv ljudske patnje koja se poput virusa siri planetom. 

Treba upoznati Kubu i njen solidaran narod! 

Od Havane do Birana, rodnog mesta Fidela Kastra, koje se nalazi u bivsoj istocnoj provinciji Orijente a aktuelnoj Holgin, treba preci put dug 800 km. Nas cilj je Biran, rodno mesto Fidela i planinski venac Siera Maestra – `Comandancia la plata` u brdima Siera Maestre, odakle je krenuo gerilski pokret.  Da bi se od Birana stiglo do Siera Maestre, na krajnjem jugo-istoku Kube, treba preci jos 150 km. Od Havane ka istoku krecemo se autoputem, dugim 280 km. Izgradjen je od Havane do Santa Klare. Dalje nastavljamo dalje `Kubanskom Ibarskom magistralom`. Naravno, i pejzaz i prevoz su razliciti. 

Transport je jedna od najbolnijih kubanskih rana.  Kuba, u poluvekovnoj ofanzivi protiv neoliberalizma i mondijalizacije, zahvaljujuci svojim uspesima jeste inspirativna referenca za milione obespravljenih sirom sveta. Ovde ili tamo, sirom planete, ljudi ceznu za humanistickim modelom Kube. To je ono sto se vidi spolja. Unutrasnji pogled na kubansku stvarnost bio bi romantican ako se ne bi videle i teskoce sa kojima se Kuba suocava: ekonomske, nekompetentnost birokratije,  sitna korucija, nedostatak namirnica, prekidi struje i bolna rana saobracaj.

 Gradski prevoz, koji smo osetili u Havani, znao bi da bude i komican njegovom neucesniku da nije tako tragican za zitelje same Havane, aktere “dramskog“ prevoza. Verovatno zbog toga, na stanicama gradskog prevoza postoje uniformisani kontrolori zaduzeni za pomoc putnicima u ukrcavanju. Prisustvovali smo jednoj sceni kad kontrolor ukrcavanja s najboljom voljom i snagom pokusava da gurne zaglavljenu na vratima autobusa posiroku zadnjicu jedne senjore, ali mu ne polazi za rukom! Cela operacija traje nekoliko minuta! Senjori su i noge i glava dobro smesteni u unutrasnjost autobusa, ali zadnjica nikako da udje! U tako mukotrpnim uslovima, naravno, nema mesta nikakvoj erotici! Kontrolor ukrcavanja samo profesionalno pokusava da pomogne, a zaglavljena senjora je odlucna da sto pre stigne u zeljenom pravcu! 

Mi putujemo privilegovanim i udobnim autobusom kubanskog prevoznika “Viazul“ namenjen strancima i kubanskoj dijaspori. Za te potrebe `Viazul“ raspolaze sa 150 savremeno opremljenih autobusa. “Astro“ autobusi namenjeni prevozu Kubanaca, ne samo da su jadnog stanja, nego se na kartu za njih ceka i po mesec, dva. Zeleznica na Kubi zivi na lokalnom i teretnom nivou. Iako su prve zeleznicke trase postojale jos 1915 godine /provincija Matanzas/, danas se teret teretnim vagonima lakse transportuje nego sto se obican Kubanac prevozi putnickim. Ko ima srece da se ukrca prosao je dobro. Ako se nije ukrcao preostaju mu druge mogucnosti prevoza: stari kamioni, stari dzipovi, nista mladji traktori, konjska zaprega, kocije koje romanticare podsecaju na dobra stara vremena, bicikl, stari motori i druge mastovite kubanske transportne kreacije. Teretni kamioni, pozadi otvoreni i sa ugradjenim sedistima od neke stare koze i kedrovog drveta a pokriveni suncobranima od osusenog palminog lista! 

 Ziveci u materijalnom siromastvu Kubanci su izvanredno razvili sposobnost kreativnog. Ta vrsta kreativnosti nije imanentna ljudskom bicu koje zivi u materijalnom izobilju. To je ona sposobnost – iz nista napraviti nesto! Kada u jednom starom dotrajalom liftu obucenom u drvene ploce, na drvenoj ploci plafona ugledate namontiran stari ventilator u obliku drvenog cveta, samo vam preostaje da razmisljate o ljudskoj dovitljivosti. Za cas ce vam od palmine grancice napraviti cackalicu jer im nedostaje “industrijska“. Od te iste palmine grancice, vesto i brzo napravice pticu koju ce vam od srca pokloniti . Tada se osecate radosno i zaboravljate na skupe celofanske i u masne uvijene bukete materijalizovanog coveka dubljeg dzepa.

  I u gradovima i u manjim mestima, sve je prisutniji i popularniji `kokotaksi`, `kocije-taksi“ i `bisitaksi`. `Koko` je malo motorno vozilo jajastog oblika na tri tocka, otvoren, ne kao kabriolet gore, nego sa strana. Njim se voze oni koji mogu  plate voznju od 5 km 10 konvertibilnih kubanskih pezosa, a to su stranci. Dzepu obicnog Kubanca prikladnija je “kocija“ i `bisitaksi“. Kubanski “kocija“ prevoz Beogradjanima je uglavnom poznat kao jedanput godisnje fijakeri `u ulici dobrog srca`. `Bisi“ je bicikl sa tri tocka i dva ili cetiri sedista pozadi kojim, naravno, moze da upravlja samo fizicki snazniji Kubanac. `Bisitaksi“i ove vrste prevoza, deo su na Kubi legalizovanog malog privatnog biznisa u domenu usluga. Uz simbolicno placanje taksi drzavi ovaj mali biznis dozvoljava prezivljavajucu zaradu. Da bi danas obican Kubanac kupio polovnu `ladu`, potrebno mu je devet ili deset hiljada pezosa sto je za njega mislena imenica. Krediti se za sada ne uklapaju u aktuelnu kubansku postavku ekonomskih promena: “Korak po korak“. 

Deviza `korak po korak` ne odudara od Kastrovih razmisljanja o revoluciji u proteklom vremenu: Cesto sam sebi postavljao pitanje, mogu li drustva i ljudi spreciti rusenje revolucije? Amerikanci ne mogu unistiti nas revolucionarni proces jer ce ceo narod uzeti oruzje. Uprkos nasih gresaka, kulturni nivo kubanskog naroda je takav da on nikada nece dopustiti da zemlja postane americka kolonija. Ali, revolucija se moze samourusiti. Mi sami je mozemo unistiti i to bi bila nasa greska. To bi se moglo dogoditi ako ne korigujemo greske na vreme. Zato smo presli u akciju`/100 sati sa Fidelom, I.Ramone/. Nas je utisak da se sadasnja ekonomska akcija krece `korak po korak`.   

Na putu ka Holginu videli smo i automobile novije zapadne proizvodnje. Voze ih bogatiji Kubanci, uglavnom oni koji zive od morskog turizma `a la Varadero`. Siromasan Kubanac – kaze  nas saputnik Maria del Riego, navikao je da relativizuje stvari. Kad iz svoje pozicije pesaka ugleda vozilo koje protutnji, on kaze sebi kako taj koji auto vozi, nema vremena ni da pogleda nebo i uziva u njegovoj lepoti! Niti ima vremena da oseti zagor i lepotu muzike na ulici!  Filozofija zivota obicnog Kubanca – nastavlja moja sagovornica, svodi se na devizu: Ako mozete da resite problem, resicete ga, nemojte zbog toga biti u grcu. Ako ne mozete, jer resenje ne zavisi od vas, sto bi ste i tada bili u grcu? 

Taj sam savet pokusala da primenim na Kubi. U potrazi za pristupom internetu u mnogim mestima na Kubi, cak i u bogatom turistickom Varaderu, izgubila sam dosta vremena i kubanskih `cuca`da bih stigla do internet punkta. Do `punkta`nisam stigla, ili su lose veze ili nema kartica ili nesto trece. Kako nista nisam postigla osim grca u stomaku, prepustila sam se nacinu razmisljanja obicnih Kubanca. Digoh ruke od corava posla i zaronih u lepotu Karaibskog mora, u biserni pesak plaza, na Kubi besplatnih i privatno nepodeljenih. 

Priblizavamo se mestu Australija u provinciji Matanzas. Provincija Matanzas, sa glavnim gradom istog imena, pokriva 3300 km2 prostora poluostrva Zapata. U gradicu Australija, u kome je nekada bila velika fabrika secera, dominirajuce zdanje upravo je stara secerana. Naselje je izgradjeno 1915. istovremeno sa izgradnjom prve pruge za transport secera. To je vreme rezima Fulhensia Batiste, prohujalo sa dogodjenom Kubanskom revolucijom 1958. Za vreme americke invazije na Kubu 1961. zdanje je posluzilo kao stab Fidela Kastra, a od 1981. pretvoreno u muzej.  Od Zaliva svinja – Playa Hiron, koje zauzima 3300 km2 poluostrva Zapata, pa do naselja Australija udaljenost je 15 km. Ime `Zaliv svinja, rodjeno je zaslugom nekada razvijenog svinjogojstva u tom kraju – objasnjava nas pratilac. Trenutak posle objasnjenja, odmah se setite knjaza Milosa Obrenovica i nekadasnjeg  `svinjogojskog puta` od Srbije ka Austrougarskoj!

Za manje od 72 sata Kuba je 1961. godine sebe odbranila u americkoj invaziji u Zalivu Svinja, sprecavajuci tako direktnu americku invaziju i moguci rat sa teskim posledicama. U svojim secanjima o tome Kastro kaze: “Kenedi je dao zeleno svetlo za invaziju u Zalivu svinja ali to nije bio on koji je pripremao tu operaciju. To je bila unutrasnja Ajzenhaureva i Niksonova vlada. Nije Kenedi dao naredjenje floti da intervenise u Zalivu da bi podrzao najamnicke grupacije. Kenediju je bilo nemoguce da je zaustavi na vreme. Sam Kenedi je, rezimirajuci odgovornost americkog neuspeha u Zalivu, ocenio: “Pobeda ima sto oceva, greska je siroce`/100 sati sa Fidelom, I.Ramone/.  

Unutrasnjost Muzeja- Secerane nismo uspeli da vidimo. Zatvoren je zbog rekonstrukcije a eksponati se cuvaju na nekom drugom mestu. Vodic nam kaze da ce biti zavrsen za dve godine i ostavlja nam vreme za razmisljanje o sudbini Narodnog muzeja u Beogradu. 

Van zdanja, na platou ispred, izlozeni su delovi americkog aviona kojim je upravljao americki pilot, Fransis Berlis, koji se katapuktirao i nastradao u okrsajima na zemlji. Njegovo konzervirano telo pocivalo je na Kubi, kao jedan od dokaza ucesca americkih snaga u invaziji, sve do 1979.godine. Tada njegova cerka prenosi posmrtne ostatke u SAD.

Sa drugim muzejom, `Plaza Hiron`, na samoj obali u Zalivu, imamo srece. Otvoren je. Jedna postavka eksponata i fotografija odnosi se na vreme i zivot tog kraja pre invazije, a druga na samu invaziju. Tokom odbrane zaliva, operacijama na terenu neposredno je rukovodio kapetan, Hose Ramon Fernandez, inace Galicanin, poreklom iz spanske Galicije. 

Ucesce Galicana u Kubanskoj revoluciji inace je bilo vrlo impresivno. O tome govori sam Kastro: Vise od stotinu Galicana, medju njima puno istinskih heroja, ucestvovalo je zajedno sa Kubancima u nasoj borbi. U centru nase organizacije, drugi sef, izuzetna licnost, Abel Santamaria, bio je galicanski sin. Dakle, dva sefa pokreta, on i ja, sinovi Galicana. Raul, razumljivo, Galicanin. Druge istorijske vodje 26 jula, kao Frank Pais i njegov brat, Hozue, takodje sinovi Galicana. Tokom nase revolucije u Siera Maestri, bilo je znacajnih vojnih sefova poreklom Galicana, kao Kamilo Sienfuegos`/1oo sati sa Fidelom, I.R/.

Sta bi se to moglo zameriti Galicanima na vojnickoj vestini? Sirom sveta i sirom Balkana!

  Vozimo se autoputem punim stopera. Benziske pumpe `Oro negro` ne dosadjuju mnogo nasem pogledu. Vidjamo ih na otprilike svakih 150 kilometara. Stizemo u Santa Klaru. Naravno, tu se zadrzavamo ne bi li osetili “plameni povetarac sa zracima sunca tvoje jasne prisutnosti, Komandate Ce Gevara!`. Jedan od najposebnihih, najotmenijih, najbezinteresnijih! Onaj koji je rekao: `To sto cinim nije nista posebno, ali bi moglo biti znacajno`.

U Santa Klari se nalazi i jedan od brojnih medicinsko-istrazivackih i proizvodnih centara “Labiofarm“.Tu se proizvodi, vec dobro poznati homeopatski preparat , “Vidatox“, mnogim ljudima sirom sveta zdravstveno ugrozenim dobro poznat. Poznato nam je da je potraznja u Srbiji za ovim preparatom velika ali ga nema u prodaji. Na Kubi se on prodaje u svakoj apoteci. Cena mu je 205 konvertibilnih pezosa. Kuba inace ima jedan od najboljih zdravstvenih sistema na svetu sa 100 procentnim zdravstvenim osiguranjem i lekarskim stupnjem najvisim na svetu, dva puta visljim od drugih zemalja. Produbljene naucne studije redukovale su karike genetike. Novi lekovi voce su tih istrazivanja.

Najuglednija kubanska agencija specijalizovanog turizma `Amistur` ima siroku ponudu raznovrsnih turistickih programa: od klasicnog turizma pa sve do specijalizovanih programa u oblasti ekoloskog, naucnog i zdravstvenog turizma – kaze nam Elio Gamez Neyra, predsednik `Amistura`. Ako ste grupa lekara zainteresovana za kubansku medicinu, bicete u sigurnim rukama ako organizaciju puta prepustite ovoj agenciji. Ako ste zainteresovani za neki zdravstveno-banjski oporavak naci ce te ga u ponudi “Amistura“. Njihov kontakt: E-mail: amistur@amistur.cu  Web: www.amistur.cu  Telfs: (537) 830 1220;  834 4544; 833 2374; 

Od Santa Klare nastavljamo dalje  `kubanskom Ibarskom magistralom`. Prolazimo mesta Aguedu, Kartagenu, Rados, Piragua, Guaimaro… Predeli kroz koje prolazimo mirisu na tropsko rastinje. Dominira kubansko nacionalno drvo, palma `Palma Real` /kraljevska palma/. Raskosno tropsko drvo `frambojan`, stabla koje podseca na stogodisnji hrast i krosnji koje oblikuju ogroman `suncobran` prekriven crvenim cvetovima. Banane, veliki listovi stabljika malih banana `platanino`, secerna trska, kukuruz, voce, mango, guajava, ananas, papaja, avokado, sve zeleno i zeleno. Kubanska polja zavise od raspolozenja neba, a ove godina kise je bilo k`o blata. Na zelenim poljima puno stoke, krava, belih, crno-belih, tamnih i sitnijih. Kubanske koze, `ciuve`prate ih u stopu. Stocarstvo na Kubi sve je prisutnije a poljoprivredna kooperativa sve izrazenija. Boraveci nedavno u rodnom mestu, Silopaju, na padinama Rudnika, naprezala sam se da ugledam na livadama po koju kravu, ovcu, ili, ne daj boze, jagnje! Jedva! Ovde sam iznenadjena prizorom pokusavala da brojim krave brze od brzine autobusa. Tesko! Na vecim rancevima koje posmatramo ima puno konja. Na malim okucnicama seljaci kose sa srpom. Puno kucica, udzerica, krovova prekrivenih osusenm palminim listom. Sve vise je, u odnosu na protekle godine, kuca izgradjenih od betona i cigle, lepe kubanske arhitekture otvorenog prostora i prostranih terasa koje disu.   

Toponimi su cvrst trag nekog trajanja i postojanja u prostoru i vremenu tako da mi zanimljivi nikad ne promaknu. Pitam vodica zatvorenog muzeja u gradicu ,Australija, odakle potice ime mesta. U dilemi je, zbunjeno odgovara: Ne znam, mozda je to zbog toga sto se ovde proizvodio secer i odvozio za Australiju…

Objasnjenje smo nasli u divnoj oazi, etno naselju na vodi, Guama, nepozredno uz jezero Laguna del Tesoro. Napravljeno je pre 40 godina otimanjem od mocvarnog tla. Drvene kucice na vodi krovova od palminog lista, konforno opremljene prirodnim materijalom, namenjene su odmoru i ekoloskom turizmu. Svaka kucica na vodi izgleda kao vodeni cvet, izmedju njih zeleni prostor palmi i tropskog rastinja. Tu je i mali prostor pecinskog ambijenta umetnicki uradjen sa vizijom davno prohujalog vremena i coveka na ovim prostorima: Abordzini, Taino narod, Arhuagua plemena… Privlace nam paznju znakovi na zidovima pecine koji nas podsecaju na vincanske oblike.  Kada covek dobro promisli namece mu se zakljucak kako sve te razlicite tradicije mnogobrojnih naroda vode ka jednom te istom izvoru. Tu su i figure umetnicki obradjene kao simbolicki izraz radinosti davnog naroda; sejac kukuruza, sejac semena na njivi, proizvodjac cupa, raznovrsne skulpture davnog coveka neotudjenog od prirode.  Mozda su Abordzini, u davna vremena pristigli iz Australije i naseljavali ovaj prostor, u zalu i nostalgiji za starom dali svojoj novoj naseobini isto ime?       

Ne znam koliko prosecno obrazovan Kubanac, a nivo prosecno obrazovanog Kubanca je srednji, ima svest o svom poreklu. Naravno, to ne zavisi samo od obrazovanja, nego i od toga iz kog izvora kubanskog populacionog miksa izvirite: spanskog, africkog, kreolskog, indijanskog… 

Odakle ste vi, senjor Valdes? – pitam jednog Kubanca, nizeg administrativca, ne sumnjajuci po tenu da vuce korene iz daleke Afrike. 

Ja sam iz Havane! – odgovara kao iz topa. 

Dobro, vi ste iz Havane. Ima li rasizma na Kubi, senjor Valdes? 

Nema. Ja ga nisam osetio. Zasto? Kubanac nije ni beo, ni crn, ni crven, ni zut. On je sve to u isto vreme. Beo kao Spanac, crn kao Afrikanac, crven kao Indijanac, zut kao Kinez…Sve to pomesano je stvorilo Kubanca!

Kako bi to rekao, Fernando Ortiz, najcuveniji kubanski antropolog, `Kubanac je poput najpoznatijeg kubanskog jela `el ajiaco`. To je corba koja sadrzi sve moguce vrste povrca i mesa…`

U tom miksiranom miksu porekla kubanske populacije, i poreklo i religije su raznovrsne. U sirem predgradju Havane, nalazi se naselje, Regla, koje smo posetili pre naseg puta ka Siera Maestri. To je naselje izrazito materijalno siromasno, ali naselje, `gde je osmeh besplatan i putniku nije potreban pasos`: La Regla, donde la surisa es gratisa, el vijahero no nesesita pasaporte! Regla je stari ribolovacki grad na jugo-istocnoj strani zaliva poznat kao glavna luka za isporuku robova iz vremena kolonijalistickog perioda. Zato se Regla smatra kolevkom afrokubanske kulture i naseobina izvrsnih muzicara Afrokubanaca i velikog broja vernika. Cetvrt je sirotinjska na koju bolje stojeci Kubanci, iz perspektive svog smestaja u havanskoj cetvrti, Miramar, /beogradsko Dedinje/ gledaju sa prezirom. Sami zitelji Regle, inace izuzetno profidelovski nastrojeni, o Kubancima `koji nogom na Reglu nisu krocilii` i ne razmisljaju. Oni zive svoj svet muzike, duhovnosti, nostalgije: 

`Yo ando buscando un Congo 

y ese Congo este aqui adentro

y todo el que tenga Conga

que travaje su instrumento!

Hodam trazeci jednog Kongo-a

A taj Kongo zivi u meni

Svako ko nosi tog Kongo-a

Neka ga zivi…

Pesmu slusamo u izvodjenju muzicke grupe `San Cristobal de Regla` sa Regle, inace nosioca specijalnog priznanja Kubanskog ministarstva kulture. Osnovao ju je 1953. Andreas Avelino Balaez, otac sadasnjeg sefa grupe Andreasa. Ovde se muzicka tradicija prenosi s kolena na koleno. Sin Andreasa, Andresito, vec je spreman! Uz udaracke instrumente, kahones, clave, kampaun, guiros, uzivamo u muzici ove grupe u domu cuvene Kiki sa Regle, majke sefa grupe. Kiki je zaljubljena u muziku daleke zemlje svog porekla, u Kastra, Ce Gevaru, Caveza i Koreu. U pauzi sjajnog ritma Afrokubanskih muzicara, Kiki sa mnom po ulicama Regle trazi zuti secer. U Havani se tesko nalazi /uglavnom se izvozi/, a gust bi bio po povratku u Srbiju prvu bgd. kafu popiti uz kubanski zuti secer!

Ja ne jedem zuti secer, samo beli! – izricita je amiga Kiki.

Pa, Kiki, ti si rasista!

Smeh muzicara nadjacava Kikin grleni smeh. U zanosu smo radosti i muzike koja se cuje do duboko u noc.

Zadrzali smo se dva dana u cuvenom letovalistu Varadero. Tu zivi najbogatiji deo Kubanske populacije. Zive od turizma. Uz proizvodnju secera, duvana, ruma, turizam je jedna od najznacajnijih stavki kubanske ekonomije. U hotelu od 3 zvezdice u kome smo smesteni cena je 50 konvertibilnih pezosa/all exclusive/. U mesecu avgustu ovde ne dominiraju stranci, jer, kako kazu Kubanci, za njih je ovaj period `mucho, mucho calor`! Pretoplo. Nas hotel je pun Kubanaca iz kubanske dijaspore, Majamija, Kanade, Latinske Amerike, Evrope… U hotelu ima i Kubanaca iz matice. To su oni koji radeci u raznim preduzecima imaju olaksice i popuste. U nasim proteklim decenijama, to bi bilo uzivanje povlastica za letovalista raznih preduzeca ili vojnih odmaralista. Tu su i Kubanci matice koje izdrzava dijaspora. Za obicnog Kubanca, bez tih povlastica i pomoci dijaspore, letovati u hotelu po ovoj ceni je nemoguca misija.

 Saobracaj glavnom avenijom Varadera, koja prati 22 km pescane obale, lici na evropski “a la cubana“. U lepezi od starih modela kabrioleta, preko taksi zuto uniformisane `lade`, automobila novijeg datuma, dzipova, pa sve do `koko` i kocija sarmantnog izgleda.

Spektakl koji smo videli u izvodjenju izvanrednih kubanskih baletskih plesaca, na platou i u bazenu, stariju generaciju koja se nekad prepustala holivudskom `Balu na vodi`i Ester Vilijams,  lako odvodi u vreme 60-tih godina. Ali publika na spektaklu nisu bile starije generacije. To su dominantno bili mladi Kubanci iz dijaspore i ovdasnja varaderska mladez dobro okicena statusnim simbolima. Od poslednjih modela mobilnih telefona, kamera, “la costa“ majica…Ovakvi prizori dobro se uocavaju na bilo kom bgd splavu ili kaficu. 

Muzika koja je pratila ovaj spektakl pripada “regetonu“, uz snazne elektro-tehno tonove. Pesme se dominantno cuju na engleskom jeziku. `Regeton` je ovde medju mladima popularan. Nasem uhu sklonijem tradicionalnoj kubanskoj muzici, ucinilo se da ce takva vrsta muzike za 5 minuta isprati svaciji mozak! Prebacili smo se na drugi sprat hotela gde su svirali  kubanski muzicari. Naravno, bez ozvucenja i tradicionalnu muziku! 

 I u autobusu `Viazula` sa dosta mladih putnika, doziveli smo slicnu `ispirajucu` muziku. Moguce je da to dozive i stariji Kubanci u ponoc posedali pred tv ekrane, ako prednost nisu dali omiljenoj igri `domino`! Ponocni tv filmski program, `Medianoche`, pun je, kako bi to Kusturica rekao, holivudskog smeca. Da bi ste to doziveli ako vas to zanima sedite pred nase tv ekrane. 

Kada je Kastro rekao `da je najveci kapital Kube kubanski narod`, i ovog trena to da ponovi bilo bi istinito. Cela Kuba dise patriotskim nabojem i dosegnutim slobodarskim duhom celokupne nacije. Moguce je svojevremeno kada je to receno da se nesto ipak previdelo. Mlade generacije, odrasle u miljeu izolacionizma, zeljne nedostajuceg pokreta i vanostrvskog pogleda. To su generacije koje stasavajuci u takvim uslovima lako veruju zivotu `obecanih`i njima nedozivljenih i nedostupnih zemalja. To je onaj senzibilitet koji se da lako prepustiti zapadnoj industriji zabave i konzumerstva. Sad je kretanje i izlazak sa ostrva svima dozvoljen, ali para nema. Kaze nam jedan mladi, statusno okiceni Kubanac: Ja bih svaki put kad treba branio Kubu, ali, da cekam taj bolji zivot `korak po korak`, kad cu ga onda docekati? Kad umrem? Jedan taksista u Havani, spreman da vas kao stranca odere za uslugu voznje, ili, kako to kazu sami Kubanci, `hodajuci dinar`, kaze: “Pustite vi Kastra, on ima svoju pricu, a ja svoju o prezivljavanju…`  

Na plazi mi je privukao pogled naslov knjige koju je citao jedan senjor. Ne bi mi bilo zao da mi je pogled privukao sam senjor, a ne knjiga.  Na zalost, nije. Zdepast, nizak, raskosnog stomaka, celav! Dakle, knjiga. `Troya`, spansko izdanje, engleskog pisca, Gisberta Haefsa. Senjor je Cileanac, profesor istorije. Krece prica o Troji, Slimanu, tacno ili netacno Trojinoj utvrdjenoj lokaciji, falsifikovanoj istoriji. Naravno, nastavljamo pricom o Kubi. Senjor je kritican: Ce i Fidel jesu omiljeni junaci u Cileu, ali, Kastro je star a Kuba mnogo siromasna, ekonomija joj je losa, potrebna je bolja ekonomija, namnozila se korupcija, sve je bilo bolje pre dve decenije…Da je senjor Cileanac bio malo zgodniji, verovatno bih se slozila sa nekim njegovim stavovima, bar sa onim o falsifikovanoj istoriji. Ali, kako nisam te srece, napustam ga, rado prihvatam poziv za skok u azurno more senjorite, Rozmari, uciteljice sa Jamajke. Sa njom sam prethodni dan u zanimljivoj prici ispijala mohito. Obozava Kubu i zahvalna joj je sto joj je iskolovala cerku. Vodi borbu na Jamajci da se u skole uvede maternji, patuata jezik, jezik najbrojnijeg naroda na Jamajci , naroda Patuata. Jos od 19-og veka, kada je Jamajka postala engleska kolonija, a prethodno bila spanska, u skolama se uci samo engleski, na Jamajci sluzbeni jezik. Na pomen Engleske, obe smo ispile po jos jedan mohito!

Biserni pesak i nijanse plavetnila Karaiba su prekrasni ali u Varaderu ne osecam prave mirise Kube. Vreme je da krenemo dalje. Sve blize Siera Maestri.

Bilo je vece kada smo stigli u Holgin. Tacno na vreme da osetimo radosnu atmosferu grada. Ulice su bile krcate ucesnicima tradicionalnog karnevala koji se jedanput godisnje odrzava u ovom gradu. Skromnija i manje komercijalizovana verzija nadaleko poznatog brazilskog karnevala u Riu. Na ulicama se uz divnu kubansku muziku osecala takva energija radosti i ljudske topline da sam zanemela. Pitate se, kako tako siromasna zemlja, umorna od oskudice i egzistencijalne gimnastike,  psiholoski i duhom ne upada u ponor depresije? Kako je sacuvala osmeh na licu? Klima? Sunce? Nesto na nivou kolektivnog nesvesnog? Pitam decaka Armanda, dvanaestogidsnjaka, koji se njise u ritmu muzike i ne skida osmeh sa lica, zasto se stalno smeje? Senjora, smejem se jer sam srecan!

Kasno u noc moju radost muti scena koju gledam. Mlada Kubanka, pripijena uz telo stranca. Nista ne smeta sto je stranac Evropljanin, po jeziku koji cujemo. Smeta njegov izgled.  Solidnog klimaktericnog stanja, lako moguci deda mladjane Kubanke. Na Kubi sam cula da i mnogi Srbi zdusno prate ovaj musko-evropski trend u svojim `biznis` posetama Kubi. Na Kubi se ovaj trend popularno naziva `lov na sabljarke`. Sasvim u duhu lova Ernesta Hemingveja na sabljarke, ali prave! Nema sumnje da oba ucesnika ljubavno-pripijene scene koju sam videla, imaju svoje razloge za nju. Deda njegove, a mlada Kubanka svoje! Prespavala sam u hotelskoj sobi sa provereno zakljucanim vratima. Ko zna, mozda neki kubanski zigolo pomisli da sam njegova sansa! Kasnije, na Havanskom obalskom zidu, Malekonu, u susretu sa brojnim kombinacijama starijih strankinja i mladih Kubanaca, odlucila sam da se oslobodim svog konzervatizma!

Uz ljudsku neposrednost i spontanost, Kuba je puna i neke zdrave erotike. Nije ni cudo sto je u horoskopu skorpija. Po nekoliko brakova, po nekoliko razvoda, sasvim uobicajena pojava. Tome doprinosi svakako i `penzionisana` brakorazvodna imovinska parnica, jer parovi pri razvodu nemaju sta ni da dele! Nezavisno od lakoce razvoda, dnevni seks ovde se podrazumeva – otvoreno pricaju Kubanci, na isti nacin kao i dnevno kupovanje hleba. Zabranjeno je ne konzumirati seks, zabranjeno je biti neraspolozen!

Jutro je bilo spremno da saceka dnevni talas vlage i vrucine kada smo krenuli u obilazak rodnog mesta Fidela Kastra. 

 

 Biran je dobro zavucen u sam centar istocne provincije, Orujente, sadasnje provincije Holgin. Prate me dva mlada sjajno obrazovana voluntera ICAPa iz Holgina, Ivan i Reynaldo. Ruska imena, Ivan, Olga…vrlo su prisutna na Kubi. Datiraju iz bliskih veza Kube i bivseg Sovjetskog saveza, iz vremena specijalnog perioda koji je Kuba prolazila 60-tih godina. Reynaldo Cruz je profesor engleskog. Nikad se nije pomerio sa Kube a razumevanje sveta mu je kao da je obisao celu planetu. Desetak kilometara pre Birana nailazimo na veliku tablu – Biran, sa slikama Fidela i Raula.

Oseca se energija seoske izolovane sredine. I u vreme Kastrovog rodjenja kretalo se tu konjskim i kravljim zapregama. Uljane lampe davale su svetlost. Kako jedno dete, rodjeno u seoskoj izolovanoj sredini, bogatih roditelja, konzervativaca i polupismenih, obrazovano u jezuitskim katolickim institucijama rezervisanim za elitu, imajuci pored sebe na fakultetskim klupama decu burzuazije, postaje jedan od najvecih revolucionara druge polovine dvadesetog veka? Po svom obrazovanju lako je mogao postati i konzervativni lider. Sta je to determinisalo njegov put?

 Fidelov otac, Angel Kastro, poreklom kelt, rodjen je 1875. u mestu Lankara, provincija Lugo, u spanskoj Galiciji, dolazi na Kubu sa 20 godina kao spanski vojnik. To je vreme pocetka Drugog rata za nezavisnost /1895/.  Zeni se 1911. sa Kubankom iz Orijenta, Marijom Argotom Rejes, sa kojom ima dvoje dece, Pedra i Antoniju. Sa drugom zenom, 28 godina mladjom od njega, Linom Rus Gonzales, ima sedmoro dece: Angela, Ramona, Fidela, Raula, Huana, Emu i Avgustinu. 

  Fidelov otac novi zivot na Kubi pocinje iz nicega. U pocetku analfebet, sumski radnik, poljoprivrednik, preduzimac, samouk, vremenom se bogati i stize do zemljoposednika. Na Kubi je to vreme velikih eksploatacija suma od strane americkih trgovaca. U to vreme, od kubanskg mahagonija dekorisane su mnoge palate, poput Eskorijala, ili je to drvo sluzilo za izgradnju najmocnijih brodova tog vremena. Jedan od njih je i ` Santisima Trinidad`,  kasnije potonuo iako je neposredno pre potonuca pregledan od strane Engleske flote, tokom Trafalgarske bitke 1805. Kada se Fidel rodio, njegov otac je bio dobrostojeci, u kraju prepoznatljiv kao znacajan vlasnik zemlje.

`Jak uticaj na moje ideje, proizasao iz mog privatnog zivota, imala je cinjenica da sam rodjen na selu i da sam bio sin a ne unuk jednog zemljoposednika. Da sam bio unuk znaci da bih vec bio rodjen u jednoj aristokratizovanoj sredini i sva moja kultura bila bi obelezena osecanjem superiornosti u odnosu na druge.  U ruralnoj sredini u kojoj sam rodjen svi moji drugovi bili su deca siromasnih seljaka, proveo sam detinjstvo medju ponizenim i sirotinjom, svoj deci sa kojom sam se igrao sve je nedostajalo. Ti bosonogi klinci nikad nisu izasli iz mog secanja.  Moj otac je bio human, isao je prema ljudima, razgovarao sa njima, pomagao im, Porodica moje majke bila je skromna, rodjaci mog oca pridoslice iz Galicije bili su veoma siromasni. Na susednim plantazama koje su pripadale velikim kompanijama i ciji su akcionari ziveli u Njujorku, ne mogu da zaboravim te ljude koji stoje u redu pred plantazama secerne trske a da im niko ne ponudi gutljaj vode ili parce hleba. To je bila primarna materija za moje razmisljanje u prilog onih koji nemaju nista. Za razmisljanje do koje tacke zivimo u drustvu nepravde i nejednakosti/100 sati sa Fidelom, I.R./

Kuca u Biranu sada je muzej. U vreme gradnje Fidelov otac ju je pravio inspirisan njegovom rodnom kucom u Lankari, u Galiciji. Kuca je od drvenih trupaca i kolja, visine dva metra, kvadratnog oblika. Vremenom je dogradjivana, prosirena kupatilom, tavanom, miradorom. Sada svi ti drveni objekti, obojeni oker bojom, cine celinu muzeja: oceva kuca, okucnica, vajat, kuca Lininih roditelja, mala drvena crkva koju je podigla Kastrova majka Lina.  

Lina je bila jako mlada kada se udala za Angela. Mlada i religiozna, katolkinja- objasnjava vodic muzeja, senjora Renalda. Podrobno objasnjava svaku celinu, svaki detalj, svaku porodicnu fotografiju Kastrovih, svako izlozeno privatno pismo familije Kastro . Senjora Renalda je lingvisticar, zaljubljenik u svog vodju. Jako joj se dopada znacenje srpske reci `biran`. Biran, izabran, odabran! Njen heroj Fidel je rodjen u mestu Biran i izabran za to sto jeste! U nekoliko navrata tokom obilaska muzeja vraca se na znacenje na srpskom reci `biran`. 

Morate to zapisati u knjizi utisaka! Trazi slobodan prostor u knjizi kraj zapisanog Markesovog utiska. Em pored Markesa, em lepotom zivog srpskog jezika, em zapisati utisak pod krosnjom starog drveta! Nema mesta oklevanju.

Raskosno staro stablo ogromnih krosnji pod kojim zapisujemo utiske jako podseca na hrast.  Zove se `algaprobo`. Po kazivanju naseg vodica, bilo je znacajno za predah Kastrovog oca.

U muzejskom kompleksu okucnice, u neposrednoj blizini same kuce, pocivaju pod belim mermerom jedan pored drugog preminuli clanovi familije Kastro. Tu ce biti preneti i posmrtni ostaci Don Angelove porodice iz Galicije – objasnjava nam vodic.

Otvaram usta da postavim pitanje koje mi se logicno namece: Da li ce tu biti… Neizgovaram pitanje do kraja. Po odrecnom mahanju glave vodica, shvatam da cu napraviti glupost ako ga do kraja izgovorim. Mladi volonter ICAPa, bistra glava Reynaldo, intervenise nekim umirujucim objasnjenjem, tera neprijatan trenutak. Boze, pa moj vodic kroz muzej, senjora Renalda, samo je nova potvrda onog u sto sam vec bila duboko uverena! Kubanci istinski vole svog vodju-heroja. A heroji su besmrtni. Za Kubance je Kastro veliki i samom cinjenicom da je ziv.

Senjora Renalda, naslov moje knjige je `Besmrtni Kastro`!   

Laknulo nam je svima.

Za Kubance je Kastro veliki i samom cinjenicom da je ziv. `Izgleda da moja sudbina nije bila da dodjem na svet da bih se odmarao na kraju zivota. Decenijama posveceni revoluciji akumulirate iskustvo, mudrost, razmisljanja. Rekao sam jedanput da niko nece verovati u dan moje prave smrti. Moguce je da sam kao Sid koji dobija bitke posle svoje smrti`/Fidel Kastro/. 

Jos 100 km do naseg cilja, Siera Maestre. Zaustavljamo se usput u nekom skromnom drustvenom odmoristu da nesto pojedemo. Prilazi nam jedan Kubanac sa pitanjem, da li smo zainteresovani za dobro jelo u privatnoj kuci nedaleko odatle u koju bi nas on odveo? Privatni biznis mora iz necega poceti!

Stizemo u seoce Santo Domingo na samom podnozju planinskog venca Siera Maestra. Mesto ima 700 stanovnika. Zapljuskuje nas toplina zitelja i neki novi mentalitet ljudi koji nismo osetili u Havani. Zive u svojim kucicama od kedrovine `cedro caova`, neodvojeni od prirode i njenih zakonitosti. Dva veca drvena zdanja, tik jedan uz drugi, bolnica i biblioteka. Uz jedan etno restaran sav u rastinju, redjaju se male drvene kucice namenjene smestaju stranih i domacih gostiju, zaljubljenicima u prirodu i planinarenje, namernicima koji hrle spoju sa prirodom. Energija prirode koja vas okruzuje pretvara vas u kralja ekoloskog kraljevstva.

Najvisi vrh Siera Maestre je, Pico Turquino, visine 1974 metara. Nas prvi cilj je visoravan vrha, Alto del Naranho, visine 950 metara. Odatle cemo peske jos 500 metara ka visini, ka epicentru kubanske gerile 1958. `Comandancia la plata`, prostorna klica kubanske oslobodilacke borbe protiv rezima Batiste. Kuba je do revolucije zivela pod tiranijom tog rezima  sa armijom od 80.000 vojnika podrzavanom od SAD. U periodu od marta do novembra 1958. na Siera Maestri je formirana revolucionarna brigada `Ehericto Rebelde`. U njoj Fidel, Ce Gevara, Kamilo Sienfuegos, Bartolomeo Maseo… Tu je, u gerilskim okrsajima, stasavala kubanska heroina, prva zena gerilac u Siera Maestri, Selija Sancez. Od trijumfa revolucije do svoje smrti, 1980. bila je bliska saradnica Fidela Kastra. Na vrhovima ka kojima smo krenuli, na Siera Maestri, radjala se kubanska revolucija. Ona se danas ne svidja mnogim kubanskim neprijateljima, ali se vrlo svidja kubanskom narodu.

Predajem vas u ruke Minu, on ce sa vama peske ka vrhovima – kaze mi mladi volonter ICAP-a, Reynaldo. Minervino Leyva Milanes, poznat u kraju kao Mino, pruza mi stap i sumnjicavo posmatra da li sam dobro `ekipirana` za ovaj planinski pohod. Osim sto je planinar, Mino je hemicar po struci, doktor hemije.

Ne brinite senjor Mino, kad god vidim neku planinu imam zelju da je osvojim!

Penjemo se uskim puteljkom koji prati potok koji se sa vrha spusta ka padini kojom prolazimo. Tu je i izvor reke Rio Nagua. Pred ocima mi je sveza slika porodicnog pohoda ka isposnici Svetog Save u brdima izmedju manastira Studenice i Raske. Kondicija mi je tada bila sumnjiva. Mino me ohrabruje pesmom `Canta, canta, companjeros`. Objasnjava rastinje. Tropsko, polutropsko, palme, kedar, mahagoni, paprat…Biljke sa cvetovima u lepezi boja, biljke belih zmajevih grozdova “boka de dragon`, biljke tajni poput tajnstvene `flora de Fausto`, biljcica izgleda sofisticirane paprati `mimosa pudiqua`. Dodirnite je, kaze mi Mino. Dodirujem je. Kako je dodirnete za trenutak se skupi! Njen list rasiren kao lepeza u trenu postaje sklopljen! 

Ova biljcica je kao ljudska sloboda! – kaze Mino. Njoj je svaki nezeljeni dodir agresija! Ljudi bi bili srecniji kada bi ucili od prirode, mnogo su od nje otudjeni…

Senjor Mino, verujete li u Darvinovu teoriju evolucije?

Comica! Zaboravili ste da vam je vodic planinar-hemicar! Verujem u teoriju kreacije.

Pricamo o prirodi, biljkama, ljudskom bicu, slobodi, revoluciji. Minu je `comica` i Ajnstajnova teorija relativiteta. Svet je determinisan, nema slucajnosti. Dopalo mu se znacenje srpske reci `biran`. Objasnjava je svom drugu, vodicu manje grupe s kojom se susrecemo na strmom puteljku. Pita ga da li zna da je Kastro poreklom Kelt iz Galicije i da je po toj liniji Kastro srpskog porekla?

Ko zna, sve je moguce! Srpsko poreklo mu ne smeta da bude kubanski istorijski vodja! –osmeh vodica je sirok kao padina Siera Maestre.

Mino objasnjava da je jedan od izuzetnih gerilaca Siere Maestre, Kamilo Sienfugos, bio Galicanin, da je otac Ce Gevare bio irski kelt i da sam ja prvi Srbin koga srece na Siera Maestri. Ne racunajuci Fidela koji je poslednji put na Siera Maestri bio pre 10 godina! Kamijo Sienfugos je poginuo u avionskoj nesreci koja se na Kubi dogodila 1961. 

Petoclana grupa planinara koju smo sreli su Italijani. Ima puno planinara iz Evrope. Slovenaca u poslednje vreme.

Sa male visoravni, na visini od 14oo metara, vode zemljane stepenice ka vrhu. Tu su, skrivene u rastinju, drvena baraka `Casa de medina`, gerilski stab iz 1958., koliba od drvenog pruca- bolnica Ce Gevare, gde je operisao ranjenike i vadio zube ako je zatrebalo. Dvesta metara vislje, ka samom vrhu, nalazi se `Radio Rebelde`, nekadasnja radio stanica odakle su se informacije o borbi sirile Kubom. Sve je autenticno, onako kako je bilo, objasnjava Mino. 

Samo su drveni stupci koji cuvaju odron zemljanih stepenica naknadno napravljeni. Napravila ih je Selija Sancez. Naknadno je zasadjeno cvece na malim pitominama uz puteljke. Hibiskus, ruze, magnolije. Zasadila ih je Selija Sancez. Cesto je posle revolucije ovde dolazila. Sve dok je mogla. Umrla je 1980. u 60-oj godini zivota.

Sta mislite, Mino, da li bi prica o ljubavi Selije i Fidela bila dobra tema za roman?

Si, amiga, si, querida eslava!

Pred nama je pucao pogled. Levo, vrh Pico Turquino, desno, Karaibi. A i levo i desno, ispred, iza, svuda, energija koja dise. Energija horizonta i vidika. Kuba je Havana?  Kuba je Siera Maestre.

 

Dragoslava Koprivica

Siera Maestra, 30 avgust 2013