Bio je 29. avgust 1972, košarkaši Jugoslavije, svetski prvaci iz Ljubljane 1970. i evropski vicešampioni iz Esena 1971, igrali su odlučujuću utakmicu za ulazak u polufinale na Olimpijskim igrama u Minhenu. Protivnik je bio Portoriko. Naišao je jedan od onih dana u kojima jednom timu malo šta polazi za rukom, drugom gotovo sve. Posle mučenja u prvom poluvremenu (31-38) naša ekipa se u drugom trgla, u 35. minutu povela 67-59 ali je došlo do velikog preokreta. Iako smo u 38. minutu još uvek vodili (72-71) a u 39. bilo nerešeno (74-74) Portoriko je na kraju pobedio (79-74). Neki dan kasnije ispostavilo se da je Portorikanac Migel Kol, strelac 8 poena, bio dopingovan. Bio je suspendovan tek posle tri dana, samo on, rezultat je ostao… Ljubodrag-Duci Simonović, genijalni košarkaš Crvene zvezde, briljatni student prava, pokupio se i otišao iz olimpijskog sela u znak protesta protiv nečasne odluke MOK i FIBA. Na toj utakmici postigao je 10 poena – od 1.018 na 110 utakmica za državnu reprezentaciju. Nastavio je da igra za Crvenu zvezdu do 1977, kasnije je otišao u Nemačku (Bamberg), ali tog 29. avgusta 1972. nekako je počeo kraj njegove briljatne karijere. U reprezentaciju se nikada više nije vratio.

Ovo je priča o Duciju-košarkašu, buntovniku sa razlogom ili bez njega, jedinstvenoj figuri u istoriji naše košarke. Jedan od mojih prvih košarkaških ljubimaca bio je upravo Duci Simonović. Bio je igrač ispred svog vremena, moderan kombo-bek koji je imao sve: šut, skok, tehniku, karakter… Ubeđen sam da bi i u današnjoj košarci briljirao jer je imao idealnu kombinaciju talenta, atletske grade, pobedničkog mentaliteta i dvostruke inteligencije, ljudske i igračke.Postigao je mnogo, ali je mogao i mnogo više da nije bio kakav je: ponosan, principijelan, tvrdoglav, idealist koji je mislio da se svet može promeniti, i nije prezao da u ime svojih načela žrtvuje i (deo) velike košarkaške karijere. Sa 23 je diplomirao prava, kasnije i filozofiju. Posvetio se borbi protiv korupcije u sportu, lažnog amaterizma, dvostrukog morala, komercijalizacije sporta… Bio je “noćna mora” bivšeg predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta Huana Antonija Samarana kome je iskopao desičarsku prošlost i službovanje Frankovom fašističkom režimu. Bio je, i još uvek je, Don Kihot svetskog sporta, borac za pravo i pravdu, najčešće na sopstvenu štetu, ali doslednost mu niko ne može osporiti.

Kao igrač pojavio se na drugom juniorskom Prvenstvu Evrope u Porto San Đorđu (Italija) 1966. Bio je član sjajne generacije u kojoj su još bili Krešo Ćosić, Dragan Kapičić, Aljoša Žorga, Mihajlo Manović, Bogdan Tanjević… Duci je bio godinu ili dve mlađi od njih (rođen je 1. januara 1949), igrao je za Slogu iz Kraljeva koja je tada bila drugoligaš ali skauting bivše Jugoslavije bio je nepogrešiv. Nijedan talenat nije mogao da promakne, pa se tako i mladi Simonović iz male Sloge našao u selekciji za juniorsku smotru Evrope. Naši juniori su tada, pod vođstvom Ranka Žeravice, završili na drugom mestu. Prva je bila Italija sa takođe sjajnom generacijom koju su predvodili Dino Menegin, Jelini i Zanata. Sledeće godine Duci Simonović je došao na studije u Beograd a karijeru nastavio u Crvenoj zvezdi. Leta te 1967. već je debitovao za seniorsku reprezentaciju na Mediteranskim igrama u Tunisu. Bio je u timu uz vršnjake Ćosića, Šolmana, Plećaša i Žorgu, ali i uz grupu starijih igrača u kojoj su bili Vladimir Cvetković, Rato Tvrdić i Petar Skansi. Zlatna medalja bila je prva u njegovoj seniorskoj karijeri.

Ujesen te 1967. našao se na spisku putnika za seniorsko Prvenstvo Evrope u Helsinkiju. Ranko Žeravica je, gledajući u budućnost, poveo u Finsku petoricu momaka rođenih 1948. i 1949: Ćosića, Kapičića, Šolmana, Žorgu, Brajkovića i Simonovića.

Jugoslavija je završila na 9. mestu, razočarenje je bilo veliko, ali Ranko Žeravica je preuzeo odgovornost a mudri ljudi iz Košarkaškog saveza Jugoslavije nisu ni pomislili da ga smene zbog slabog rezultata. Petorica od te četvorice samo tri godine kasnije postali su svetski prvaci u Ljubljani, a peti član zlatne generacije bio je Nikola Plećaš koji je u ekipu ušao umesto Brajkovića. Duci Simonović je u Ljubljani 1970. imao 21 godinu a njegovi drugari 22!

U Zvezdi se polako ali sigurno formirao šampionski tim. Treneri Musa Bjegović i Aleksandar Nikolić sklapali su tim kao mozaik, kockicu po kockicu. Lider tima bio je veliki strelac Vladimir Cvetković, iz podmlatka Zdravka Kubata stigli su Moka Slavnić i Dragan Kapičić, zatim i Ivan Sarjanović i Goran Rakočević, iz Mostara je došao Dragiša Vučinić, iz Pirota Zoran Lazarević, iz Kraljeva Duci Simonović, Radivoje Živković iz Čačka, jednu sezonu ekipi je pomogao i veteran Nemanja-Neca Đurić. Zvezda je bila prvak 1969. ali njena najbolja sezona bila je 1971/72 kada je pod vođstvom Bratislava-Bate Đorđevića postala prvak bivše Jugoslavije.

Duci Simonović je bio duša tima. Sećam se jednog meča u Hali sportova protiv Partizana kada je ubacio 59 poena! Bez trojki. Imao je gotovo nepogrešiv skok-šut. Ne znam sa kojim bih ga igračem iz današnjeg basketa uporedio. Po poziciji i efikasnosti najbliži mu je bio Saša Danilović, ali je Duci bio fizički jači. Fizički na njega liči prezimenjak iz današnje reprezentacije Srbije Marko Simonović ali je Duci bio mnogo agresivniji i snažniji. Po šutu na Ducija povremeno podseti Boigdan Bogdanović… Možda sam subjektivan, ali nekako mi se čini da je Duci Simonović bio igrač ispred svog vremena, super-moderan bek koji je umeo i mogao (gotovo) sve u košarci.

Posle poraza u finalu Kupa pobednika kupova 1972. u Solunu od Meneginovog Simentala iz Milana (70-74) Zvezda i Duci dočekali su trijumf u istom takmičenju dve godine kasnije. U finalu u Udinama pobedili su Spartak Brno 86-75, a tandem Kapičić (23)-Simonović (19) bio je najefikasniji. Zvezda je igrala i treće finale u Kupu pobednika kupova ali je u Nantu minimalno poražena od Spartaka iz San Petersburga (62-63).

U Zvezdi je igrao 10 sezona, iz nje je otišao u Nemačku (Bamberg) i tamo ga i danas pamte kao jednog od ljudi koji su uticali da košarka postane najpopularniji sport u gradu.Posle Bamberga gubi mu se igrački trag. Radio je i u Norveškoj, ali kako mi je sam jednom ispričao naljutio je svoje domaćine kada im je rekao da je nacionalni sportski idol, čuvena klizačica Sonja Heni, “igrala valcer sa Hitlerom”. U svojim knjigama je dokazivao da se i Pjer de Kuberten, obnovitelj modernih olimpijskih igara, u vrlo prijateljskom tonu dopisivao sa Hitlerom.

Kad se vratio u Beograd teško je dolazio do posla jer njegov buntovnički karakter nije bio nikako “kompatibilan” sa ustanovljenim sistemom vrednosti. Pola u šali, pola u zbilji govorio mi je kako je bilo perioda kada se njegov verni pas bolje hranio od njega… Živi od sportske penzije, stečene kao prvak sveta 1970. u Ljubljani, piše knjige i veruje da je svet moguće promeniti.

Dva puta se ženio, ima troje dece, dosta neprijatelja jer nikome nije ostao dužan i mnogo više poštovalaca kao igrač i kao čovek od principa, jedan od poslednjih idealista. Mi koji smo imali privilegiju da ga gledamo tih sedamdesetih godina bogatiji smo za sećanje na jednog velikog igrača.

Sa ili bez razloga, bio je buntovnik. Uglavnom neshvaćen, ali oko njegovog košarkaškog umeća nema ni polemike ni dileme. Bio je veliki.

Photo: Privatna arhiva

https://kosmagazin.com/