Najnoviji događaji u regionu potvrđuju vlast Sjedinjenih država i reakcionarnih oligarhija kao glavne odgovorne za opasnu konvulziju i političku i društvenu nestabilnost Latinske Amerike i Kariba.

Kao što je i 1. januara 2019. godine predvideo Prvi sekretar Komunističke partije Kube, vojni general Raul Kastro Krus: “Oni se zavaravaju da će doći do obnove imperijalističke dominacije u našem regionu, treba da shvate da su se Latinska Amerika i Karibi promenili, kao i ceo svet (…) Region podseća na livadu u doba suše. Jedna varnica bi mogla stvoriti nekontrolisan požar koji bi oštetio nacionalne interese svih”.

Predsednik Donald Tramp  je proglasio važnost Monroove doktrine i pozvao na Makartizam kako bi sačuvao imperijalističku dominaciju nad prirodnim resursima regije, sprečio ostvarivanje nacionalnog suvereniteta i težnje za regionalnom integracijom i saradnjom; takođe je pokušao da ponovo uspostavi svoju jednostranu hegemoniju na svetskom nivou, eliminiše progresivne, revolucionarne i modele koji su alternativa divljem kapitalizmu; da preokrene politička i društvena osvajanja i nametne neoliberalne modele, bez obzira na međunarodno pravo, pravila igre reprezentativne demokratije, životne sredine ili blagostanja naroda.

Državni sekretar Majk Pompeo je optužio Kubu i Venecuelu ovog ponedeljka, 2. decembra, da koriste i pomažu u povećanju nemira u zemljama regiona. On izvrće i manipuliše realnošću i skriva osnovni element regionalne nestabilnosti- stalnu intervenciju Sjedinjenih država u Latinskoj Americi i na Karibima.

Legitimni protesti i masovne mobilizacije naroda koji se dešavaju na celom kontinentu, posebno u Boliviji, Čileu, Kolumbiji, Ekvadoru i Brazilu, prouzrokovani su siromaštvom i rastućom nejednakošću u raspodeli bogatstva; sigurošću da neoliberalne formule pogoršavaju ekskluzivnu i neodrživu situaciju socijalne ugroženosti; odsustvom ili nesigurnošću zdravstvenih, obrazovnih i socijalnih usluga; zloupotrebom ljudskog dostojanstva; nezaposlenošću i ograničenjem radnih prava; privatizacijom, poskupljivanjem i otkazivanjem javnih usluga, kao i porastom nebezbednosti građana.

Oni otkrivaju krizu političkih sistema, nedostatak prave demokratije, diskreditovanje tradicionalnih konzervativnih političkih partija, protest protiv istorijske korupcije tipične za vojne diktature i desničarske vlade, slabu podršku naroda zvaničnim vlastima, nepoverenje u institucije i pravosudni sistem.

Protestuje se takođe i protiv brutalne represije i militarizacije policije pod izgovorom zaštite važnih infrastruktura, oslobađanja opresora od krivične odgovornosti; upotrebe smrtonosnog ratnog oružja protiv pobuna, ozbiljnih povrede, uključujući stotine mladih ljudi sa nepovratnim povredama očiju od upotrebe gumenih metaka; kriminalizacije protesta; silovanja, premlaćivanja i nasilja nad privedenim licima, uključujući maloletnike; kao i ubistava socijalnih lidera, demobilisanih gerilaca i novinara.

SAD brane i podržavaju represiju protiv protestanata sa izgovorom da čuvaju navodni “demokratski poredak”. Tišina od strane raznih vlada, institucija i ličnosti koje su veoma aktivne i kritične prema levici je sramotna. Saučesništvo velikih korporativnih informacionih medija je takođe sramotno. Narod se sa pravom pita gde su demokratija i vladavina zakona; šta čine institucije koje su navodno zadužene za zaštitu ljudskih prava; gde je taj pravosudni sistem čija se nezavisnost tvrdi?

Pogledajmo neke činjenice. U martu 2015. godine, predsednik Obama je potpisao Izvršnu naredbu kojom se Bolivarska republika Venecuela  proglašava “nesvakidašnjom i vanrednom pretnjom za nacionalnu sigurnost, ekonomiju i spoljnu polititku” velike sile. U novembru 2015. godine se desio skup izborni poraz levice u Argentini. Neoliberalna ofanziva je imala odlučujući trenutak u avgustu 2016. godine, sa parlamentarno-pravosudnim udarom u Brazilu protiv predsednice Dilme Rusef, kriminalizacijom i zatvaranjem lidera Radničke partije, a kasnije i samog  bivšeg predsednika Luisa Ignjasija Lula da Silve, uz rano učešće Ministarstva pravde SAD posredstvom Zakona o koruptivnim praksama u inostranstvu, kako bi se stvorila zavisna Vlada, spremna da preokrene važne društvene pobede neoliberalnim prilagođavanjem, katastrofalnom promenom razvojnog modela, dozvolom za uništenje nacionalne privrede i pljačkaškom privatizacijom, jeftinom prodajom resursa i infrastrukture zemlje severnoameričkim kompanijama.

Krajem 2017. godine u Hondurasu je održan protest protiv izbornih rezultata i užasne represije.

U januaru 2018. godine SAD su obustavile potpisivanje sporazuma između Vlade Venecuele i opozicije kojom je upravljano iz Vašingtona.  Mesec dana kasnije, državni sekretar je proglasio valjanost Monroove doktrine i pozvao na vojni udar protiv bolivarske i čavističke revolucije.

U martu 2018. godine desilo se zversko ubistvo brazilske odbornice Mariele Franko, koje je podiglo talas negodovanja u njenoj zemlji  i svetu i od tada ostaje skrivena mračna umešanost grupi moći.

U aprilu je uhapšen Lula da Silva posredstvom  lažnih pravnih spletki. Postoje dokazi o intervenciji SAD na izborima u Brazilu preko specijalizovanih kompanija koje koriste tehnologije  “krupnih podataka” (“big data”) i polimetriju za manipulaciju individualne volje birača, poput kompanija kojima upravlja ultrareakcionar Stiv Banon i drugih izraelskih kompanija.

U ovom periodu se pokreće sudski postupak protiv bivših predsednika Kristine Fernandes de Kiršner i Rafaela Korea. U aprilu 2018. godine dolazi do pokušaja da se destabilizuje Nikaragva preko strane intervencije i primene prisilnih jednostranih mera.

4. avgusta 2018. godine dolazi do pokušaja ubistva predsednika Nikolasa Madura Morosa. U januaru 2019. godine se desilo samoproglašenje nepoznatog i korumpiranog Huana Gvaida, organizovano od strane Vašingtona. U martu 2019. godine predsednik Tramp je obnovio Izvršnu naredbu kojom se smatra da Venecuela predstavlja pretnju. 30. aprila dolazi do pokušaja  vojnog udara u Karakasu koji spektakularno propada, i do osvetoljubive eskalacije SAD u njihovom nekonvencionalom ratu protiv južnoameričke nacije, koja se uporno i herojski odupire preko građansko-vojne unije njenog naroda.

Za sve to vreme, Vlada SAD primenjuje žestoku antimigracionu politiku i agresivno ponašanje, puno mržnje, kako bi podsticala strah i podelu među biračima. Pokušava da postavi ksenofobičan zid na granici sa Meksikom, preti Meksiku i Centralnoj Americi sa strašnim carinama i sankcijama ukoliko ne zaustave one koji beže od siromaštva i nesigurnosti i uvećava broj deportacija. Bezobzirno razdvaja hiljade dece od njihovih roditelja, hapsi 69 hiljada maloletnika i pokušava da protera decu imigranata rođenu i odgojenu na teritoriji Severne Amerike.  

Pokazujući besramnu potčinjenost SAD, ultradesničarska brazilska Vlada, na čelu sa Žairom Bolsonarom, služi se lažima, ksenofobičnim, rasističkim, mizogenistčkim i homofobnim diskursom, zajedno sa nerealnim projekcijama o društvenim  i političkim  fenomenima kao što su klimatske promene, narodi starosedeoci, amazonski požari koji su izazvali odbojnost brojnih lidera i organizacija. Kroz upravljanje vlade je došlo do opadanja socijalne politike koja je za vreme vladavine Radničke partije dovela do značajnog smanjenja nivoa siromaštva i društvene isključenosti.

Od maja 2019. godine, desetine hiljada protestanata se organizovalo na ulicama protiv smanjenja troškova u obrazovanju, reformama u penzionom sistemu, diskriminatorne politike i rodnog nasilja.

Vlada Brazila se umešala u unutrašnja pitanja susednih zemalja poput Venecuele, Argentine, Paragvaja i Urugvaja i zauzela neprijateljske stavove prema Kubi, kršeći tako međunarodno pravo. Kao što je objavila brazilska štampa  u aprilu 2019, Ministarstvo spoljnih poslova je izdalo instrukcije za 15 svojih ambasada da se koordiniraju sa ambasadama SAD kako bi urgirali Vlade tih zemalja  da osude Kubu na međunarodnim forumima.

Prvi put od 1992. godine, Brazil je, zajedno sa SAD I Izraelom, glasao protiv Rezolucije Generalne Skupštine UN kojom se traži ukidanje ekonomske, komercijalne i finansijske blokade koju SAD drže protiv Kube, kao i prestanak ekstrateritorijalne primene njenih zakona protiv trećih zemalja.

U isto vreme, Vlada Kolumbije je bila uzdržana od glasanja o Rezoluciji koju je podržavala od 1992. godine i koja zahteva, u trenutku kada se intenzivira, prekid genocidne blokade SAD protiv Kube i njen ekstrateritorijalni domet. Da bi opravdale ovu neopisivu odluku, državne vlasti su se prihvatile nezahvalne i politički motivisane manipulacije, protiv altruističkog, posvećenog, diskretnog i neoborivog doprinosa Kube miru u Kolumbiji, pitanju po kojem je ponašanje naše zemlje univerzalno priznato. Poznata je i široka i kritička rasprava  koju je ovaj čin prouzrokovao u toj naciji, koju ćemo, uprkos svemu, nastaviti da pratimo u njenim naporima da postigne mir.

Kleveta SAD kojom pokušavaju da pripišu Kubi navodnu odgovornost za organizovanje mobilizacija naroda protiv neoliberalizma u Južnoj Americi predstavlja neverovatan izgovor da se opravda i pooštri blokada i neprijateljska politika protiv našeg naroda. Takođe, beskorisno je sakriti neuspeh kapitalističkog sistema, zaštititi kolebljive i represivne Vlade, skrivati parlamentarne, sudske, policijske udare, uzdrmati duh socijalizma da zastraši narod. Sa ovim se takođe želi opravdati represija i kriminalizacija društvenog protesta. Jedina odgovornost Kube je ona koja potiče iz primera koji je njen herojski narod pružio u odbrani svog suvereniteta, u otporu najbrutalnijim i sistematskim agresijama, u nepromenjenom praktikovanju solidarnosti i saradnje sa bratskim narodima Latinske Amerike i Kariba.

Imperijalizam boli to što je Kuba pokazala da zaista postoji drugi mogući  svet i da se može izgraditi model koji će predstavljati alternativu neoliberalizmu, zasnovan na solidarnosti, saradnji, časti, pravičnoj raspodeli prihoda, jednakom pristupu profesionalnom usavršavanju, sigurnošću i zaštiti građana, kao i potpunom oslobođenju ljudskog bića.

          Kubanska revolucija je sama po sebi dokaz da jedan čvrsto ujedinjen narod, vlasnik svoje zemlje i njenih institucija, uz stalnu i čvrstu demokratiju, može uspešno odolevati i napredovati, nasuprot najdužim napadima i blokadi u istoriji.

          Državni udar u Boliviji, orkestriran od strane SAD, uz korišćenje OAD i lokalne oligarhije (Organizacije američkih država) kao instrumenata, predstavlja demonstraciju agresivnosti imperijalističkog naleta. Kuba ponavlja osudu državnog udara, brutalne slobodne represije i izražava solidarnost sa Evom Moralesom Ajmom i bolivijskim narodom.

Dok Vlada SAD nastavlja svoj nekonvencionalni rat zarad pokušaja rušenja legitimno konstituisane Vlade Nikolasa Madura Morosa i poziva se na Interamerički ugovor reciprocne pomoći (TIAR), Kuba potvrđuje neraskidivu volju za održavanjem saradnje sa venecuelanskom vladom i narodom.

          Takođe ponavljamo našu solidarnost sa Sandinističkom Vladom i narodom Nikaragve, predvođene predsednikom Danijelom Ortegom, koji se suočava sa pokušajima destabilizacije i nametnutim jednostranim merama SAD.

          Legitimna Vlada zajednica Dominikanske republike i njenog premijera Ruzvelta Skerita zaslužuju međunarodnu, a već imaju solidarnost kubanskog naroda, u trenucima u kojima je Kuba žrtva spoljnih smetnji koje su već prouzrokovale nasilje i koje pretenduju da poljuljaju izborni proces.

          U ovom kompleksnom scenariju Vlada Andresa Manuela Lopesa Obradora u Meksiku se suočava sa neoliberalizmom i brani principe neintervenisanja i poštovanja suvereniteta, dok izbor Alberta Fernandesa i Kristine Fernandes kao predsednika i potpredsednice Argentine predstavlja nepogrešivo odbacivanje neoliberalnih formula koje su ovu naciju  osiromašile, ubacile u dugove i ozbiljno povredile njen narod. Oslobađanje Lule je pobeda tih naroda, a Kuba ponavlja svoj zahtev na svetsku mobilizaciju za povratak njegove potpune slobode, restituciju njegove nevinosti i političkih prava.

          Korupcija koja karakteriše ponašanje aktuelne vlade SAD se više ne može sakriti. Njen uticaj na narode Latinske Amerike i Kariba ima za cenu živote, patnju, nestabilnosti i ekonomsku štetu.

U dramatičnoj situaciji koja se širi na region i svet, Kuba potvrđuje svoje principe suvereniteta, neintervenisanja u unutrašnjim stvarima drugih država i prava svakog naroda da izabere i slobodno konstituiše svoj politički sistem, okružen mirom, stabilnošću i pravdom; bez pretnji, agresija i prisilnih jednostranih mera, i poziva na ispunjavanje postulata Proglasa Latinske Amerike i Kariba kao Zone mira.

Kuba će nastaviti da radi na putu integracije Naše Amerike, što uključuje ostvarivanje svih napora kako bi Zajednica latinoameričkih i karipskih država (CELAC) , kojom će uskoro predsedavati Meksiko, nastavila da promoviše zajedničke interese naših nacija, preko jačanja jedinstva među razlikama.

Kuba se suprotstavlja neumornim napadima najreakcionarnijih snaga na hemisferi neumoljivim otporom njenog naroda, uz volju da odbrani jedinstvo nacije, njene društvene pobede, suverenitet i nezavisnost, kao i socijalizam, po bilo kojoj ceni. Sve to činimo sa optimizmom i nepoljuljanom verom u pobedu koje nam je ostavio Glavni komandant Kubanske revolucije, Fidel Kastro Rus, uz navođenje Prvog sekretara naše Partije, Vojnog generala Raula Kastra, kao i vođstvo predsednika Migela Dijas Kanela.

Havana, 3. decembar 2019. godine

https://misiones.cubaminrex.cu/