DUCI SIMONOVIĆ:

“Tradicionalno žena je svedena na rodni princip. Njen društveni položaj bio je određen njenim biološkim (rodnim) funkcijama. U tom kontekstu, nije čovek kao emancipovano društveno biće osnov konstituisanja društva, već je to porodica svedena na biološku ćeliju društva pri čemu je muškarac pater familias i kao takav neprikosnoveni autoritet u formiranju društvene hijerarhije moći. Postajući emancipovana radna snaga, što znači sticanjem ekonomske samostalnosti u odnosu prema ocu i mužu, žena je samo formalno dobila politička prava i postala konkurencija muškarcima na tržištu rada, kao i potrošač: telo postaje „izvor zadovoljstva“ (oslobađanje čulnosti, pravo na zadovoljstvo u seksu, aktivni odnos u nalaženju partnera…). Umesto inkubatora sa kojim se obezbeđuje biološka reprodukcija društva, žena je u savremenom kapitalizmu postala oruđe sa kojim se obezbeđuje reprodukcija kapitala; umesto nekadašnjeg mučeničko-svetačkog oreola, žena je dobila radnohedonistički oreol; umesto jednostrane, kapitalizam je uspostavio univerzalnu eksploataciju žene. Ona je svedena na domaćicu i prostitutku, na radnu snagu i konzumera, na majku i reklamnu lutku, na policajca i vojnika, na kapitalistu i političara… Istovremeno, žensko telo je postalo objekat totalnog iskorišćavanja. Bukvalno svaki deo ženskog tela, od noktiju do materice, postao je sredstvo za stvaranje profita. „Sportistkinja“ je tipičan primer kapitalističkog degenerisanja žene. Ona nastoji da putem vrednosnog („produktivističkog“) mehanizma koji je obezvređuje kao ljudsko i uništava kao prirodno biće stekne afirmaciju i obezbedi egzistenciju. U pitanju je ne samo virilizovanje, već robotizovanje žene koja je, u vidu „rekorderke“, postala pokretni reklamni pano kapitalističkih koncerna i sredstvo za dokazivanje „progresivnog“ karaktera kapitalizma. Pišući o „feminističkom socijalizmu“, Markuze u „ženskom principu“ vidi suprotnost produktivističkom principu koji je vladajući princip kapitalizma. Žena se po svojim specifičnim ljudskim osobenostima pojavljuje kao jedan od potencijalnih nosilaca emancipacije čoveka. Bez namere da se žena svede na rodnu funkciju, „ženski princip“ može da se shvati i kao životvorni princip. Žena je antropološki pojavni oblik životvorne moći živog sveta i u tom smislu je simbolično biće. U materici se odvija proces evolucije živog sveta, što znači u njoj se događa stvaranje života. Položaj žene u društvu ukazuje na antiegzistencijalnu prirodu kapitalizma. Kapitalistički oblik „emancipacije žene“ postao je uništavanje žene kao rodnog bića, i samim tim uništavanje reproduktivne sposobnosti društva. Na primeru obezbeđivanja biološke reprodukcije može se videti da je društvenost (rađanje i podizanje dece kao društveno pitanje) osnovni egzistencijalni i u tom kontekstu osnovni esencijalni princip društva.”

Izvor: Kapitalistički krematorijum i generacija prokletih – Ljubodrag Duci Simonović